Не разумем!

Не разумем послодавце што кукају да не могу да нађу раднике за плату коју су сами одредили. Не разумем што не понуде већу плату. Не разумем ни раднике што кукају да им је мала плата. Не разумем што не траже већу или напусте посао. Не разумем раднике што напуштају посао када га је већ тешко наћи. Не разумем како га је тешко наћи када има много необрађене земље. Не разумем ни шта је проблем што земљу продајемо Арапима кад је сами не обрађујемо.  Не разумем ни државу која продаје странцима сву обрадиву земљу око главног града. Не разумем ни устав који то не дозвољава, ни закон који је по том уставу, а то дозвољава. Не разум ни народ који има закон који не поштује. Не разум ни што би тај закон поштовали кад друге не поштује. Не разумем ни ове што штрајкују.  Не разумем ни против кога штрајкују,  нити их разумеју ни ови против којих штрајкују ни ови за које  штрајкују.

Не разумем ни трговце што имају акције. Не разумем ни купце који су купили артикле пре акције, па поново долазе у ту радњу. Не разумем ни ту радњу што неће  да им врати новац јер су артикли сада јефтинији. Не разумем ни ове што купују на акцији јер ако је трговац једном спустио цену онда ће  спусти опет, ако опет нико не купује. Не разумем ни оне купце што се ценкају јер признају да су хтели да дају мање новца за нешто што више вреди. Не разумем ни продавце што желе да имају посла са таквим купцима. Тек не разумем ако им спусте цену јер признају да су хтели да их преваре. Не разуме ни шта их је на то натерало, нити разумем која је сада права цена  тога око чега су се варали. 

Не разумем ситне криминалце који сарађују са државом . Не разумем ни државу што сарађује са крупним криминалцима. Не разумем ни ове остале који жале што нису криминалци. Не разумем ни ове бахате по Србији што злостављају обичан народ. Не разумем што то не оду на Косово или неку другу уређену државу  и тамо пробају да се бахате. Не разумем ни политичаре који су одговорни својој странци. Не разумем ни странке што ће им такви чланови. Не разyмем чланове странке који нису добили неки посао, не разумем ни ове што су га добили,   а нису тражили још већу  плату. Не разумем колико је довољно. 

Не разумем ни гласаче, а тек не разумем ове што не гласају. Не разумем ни ове што гласају за председника, а кажу да су родољуби . Не разумем ни демократе што кажу да им председник није председник.  Не разумем ни што нам траже Косово кад су га већ узели, ни нас што га не дамо кад смо га већ изгубили. Не разумем ни разграничење, ни војску која се за то не пита. Не разумем ни друге који неће са нама да живе када им ми једини дајемо све што траже. Не разумем ни нас што им све дајемо када већ неће са нама да живе.  Не разумем шта ће нам Косово кад је толико затровано, нити разумем ко има право да га да. Не разумем коме треба да га дамо. Не разумем ни што ће им када га ми нећемо. Нити разумем ове што су га затровали. Не разумем ни Солунце што су га ослобађали када су већ оваку децу рађали. Не разумем ни  какви су то ослободиоци што су ми деду ни кривог ни дужног убили. Не разумем ни оне што пореде  антифачистичку ЈВуО  са усташама фашистима.  Не разумем ни комунисте што и даље  пристају да  владају када су већ дозволили да  комунизам падне,  нити ове  што су комунизам рушили, а све комунистичко оставили.  Не разумем ни родољубе, ни државотворце како их није срамота што су све то дозволили.

Не разумем моје колеге који тврде да су за годину дана сами могли да направе апликацију ЕДнавник коју је држава платила 1.600.000. ЕURа. Не разумем што за те паре нису купили  250 хектара земље око Београда колико су  према хектару та иста држава продала Арапима. Не разумем ни Lidl што је сличну земљу плаћао 700.000 ЕURа  по хектару. Не разумем да ли сада и са Емираћанима треба да се разграничавамо или само са Немцима. Не разумем што десетак хектара те  земље не би после конвертовали у грађевинску.  Не разумем колеге који би том конверзијом за годину дана могу да зараде   7.000.000 ЕURа   шта ће им онда остатак од 240 хектара обрадиве земље. Не разуме ни сељаке што они немају жељу да обрађују земљу у својој земљи. Не разумем ни Арапе што желе да буду српски сељаци,  нити српске сељаке што не  желе да буду богати ко Арапи.

Не разум ни себе што све ово пишем.

PS

Не разумем ни што се не разумем пише одвојено, нити разумем ове што пишу спојено кад већ мора одвојено!

Read More

Potreban ali ne i dovoljan uslov

Razlika između potrebnog i dovoljnog uslova na galsačkoj sceni Srbije- Oni koji se ubeđeni da samim tim što ne glasaju za vladajuću stranku i što te glasače drže za budale smatraju da im je to dovoljno.

Read More

Može li HIP HOP da spasi srpsko selo

Kao dobra osnova za jeftinu radničku snagu uvek je bila jeftina seljačka snaga. Dakle, seljaci se uvek imaju dati ložiti jer su sami tražili da budu na dnu lanca ishrane. Tako sam doživljavao i seoski turizam. Kao, sve je u redu, samo su naši seljaci glupi, pa ne umeju (kao tuđi seljaci) da uzmu lovu od turista. Time je sva krivica na seljacima, Bio sam u zabludi kada sam mislio  da od seoskog turizma možemo da uzmemo samo delić od onoga da srpski seljak radi svoj posao i da je  svoj na svome. Onda mi deca rekoše da u srpskom  selu Samaile ima bazen koji bi oni rado da posete. Na licu mesta seoskog turzma - više od hiljadu ljudi platilo ulaznicu od oko 3 eura i ja shvatih (iz prve) da je isplativije betonirati plodnu šumadijsku njivu u parking i iskopati par rupa i betonirati u bazen. Trava pokošena kao nigde u celom selu i umesto stoke sasvim prikladno planduju ljudi. Odličan koncept. Dnevni prihod je jednak godišnjem prihodu prosečnog radnika -  dakle 5 godina bi seljaku trebao da guli ovu obradivu njivu za ono što betoniranjem dobi za jedan dan. Odličan biznis model, samo još da je investitor strani.

Osim plodne njive na seoski deo od turizma me podseti prisustvo obližnje štale, koja je tu (izgleda) podignuta u čast autentičnom srpskom inatu.  Taman se ponadah da će biti i sve ostalo biti autentično. Osim vonja biće tu šajkača, neki rumeni brka koji ponavlja "bre" kroz nos, puno psuje, uz poželjo pominjanje Boga  i svih svetaca, neki sudski proces oko međe, i naravno sve što se da smatrati zatucanim i neizbežna baka koja nikako da se očešlja. Kad, ono, sa moderno ozvučenog razglasa se ču neka HIP HOP melodija. Opa, pomislih - Ariana Grande lično!  Međutim, obradovah se srpskim rečima pesme. Opa, pomislih baš smo urbana nacija! Moja sreća srpskim rečima je trajala sve dok te iste reči nisam povezao u rečenicu" Malo viski, malo koka koka". Na moju primetnu  nevericu ponoviše iste onoliko puta sve dok se svi prisutni ne uveriše u moje sposobnosti da ispravno razumem tekst. Ja sam (naivno) verovao da postoji neki zakon kojim je ovo regulisano, ali sa druge strane se setih  i zakona kojim su regulisani roditelji, pa odustadoh (od svojih nekada - po starim zakonima  obaveza). Dakle, nisam ti ja od onih koji bi  čak i sopstvenoj deci nametali stavove i ukuse. Tada reči pesme ponovih javno i na sav glas u svojoj izvedbi onako i onoliko puta sve dok mi deca ne rekoše - "Daj, tata ne brukaj nas!"  Misija uspela i odvratnost mog izvodjenja će uvek biti povezivana sa ovakvim rečima  i pozivom deci da konzumiranje narkotika. -Ako ćale voli ovako nešto to nije za nas- je jedini koncept sa kojim trenutno raspolažem. U sebi uzeh raditi remiks prikladan za seoski turizam  - malo pile, malo pevac, mala koka - al i meni posta odvratno. Naravno, mobilni u ruke, jer što smo uopšte imali dolaziti na bazen. Svi pregledi izvođača milionski i uzevši procenat tržišta zaključih da je uspeh znatno veći od uspeha Ariane Grande ,  a možda i od Luize Čikoni lično. Ono što je meni najteže palo je ugroženost pozicije do sad meni najomiljenijeg svetskog brenda Buba Radojke Mare Adžić Dare. Sabrah se - Ipak će  Dara za mene zauvek ostati mera uspeha modernih brednodova. Elem, kada sam kod nekog čuo da se hvali svojim poslovnim uspehom ja sam to uvek računao u jedinicama mere upseha  "Dare" , po onoj narodnoj - "prevršila Dara meru" ili po remiksu narodne " našla Dara svoju meru".
Tako će ostati, a HIP HOPu želim mnogo uspeha u seoskom turizmu i podizanju domaćeg BDPa.

Read More

Real-ekonomija, iluzija-muzej, godina srednjih- kriza

"Tata možemo li u muzej?"

Kada sam to čuo niko srećniji od mene. Počeh da objašnjavam da muzej nije radio godinama, da je to za jednu veliku naciju kao što je naša bilo sramota, ali eto napokon njihova želja da ga posete govori o pravim prioritetima, kontinuitetu razlikovanja od životinja i kulturnom identitetu kao najbitnijoj stvari u životu svakog pojedinca pa i deteta. Pričao bih ja još ko zna kolko, ali mi pomen reči iluzija razbi sve iluzije!

"Kakav, bre muzej iluzija, jeste li vi normalni?"

Deca se pozvaše na najveći auteritet u našoj porodici, naravno ne na njihovu majku, već na moju ženu i uputismo se u svet iluzionista koji me je nestrpljivo čekao, eto, više od 4 decenije.

Red napolju, čeka se vrlo disciplinovano. Prvo što mi je palo na pamet gde je ova disciplina u drugim redovnim redovima - aha eto iluzije. Bravo! - pomislih. Kada mi rekoše koliko košta ulaznica pomislio sam da ću unutra videti sva čuda moderene tehnike i  Koperfilda lično. Nakon obilaska postavke jedini utisak je bio da je Koperfild (lično) vlasnik biznisa. Kako je u ceo biznis uključen samo blagajnik i postavka skinuta pre par godina sa interneta htedoh naći (lično) vlasnika ove ideje i da mu čestitam na real ekonomiji. Prvo sam se ljutio na internet kako je ubio svu draž, jer više ništa ne izgleda zanimljivo, a onda - oko sebe videh samo zadovoljne ljude, pa kao i uvek zaključih da je (kao i uvek) problem do mene. Naravno, postavka sada nije bitna i počeh da posmatram sreću drugih ljudi ne bih li je i ja napokon naučio konzumirati. Ma kakvi -  sve obrnuto. Što duže gledam to sam nervozniji, nezadovoljniji. Ništa meni nije jasno. Na jednoj postavci treba da se slika barem dvoje i to sa određene tačke kako bi se napravio efekat da jedno od njih drži stolicu, a ostali sede u toj stolici i izgledaju vrlo sitno u odnosu na ovog prvog. Posmatram ljude. Ljudi slikaju, ali po mojoj statistici vrlo veliki procenat slika ili samo jednu osobu ili sa pogrešnog mesta tako da nema te iluzije. Čemu slika, počeh se nervirati. Neizdrž me natera da jednom prijatnom paru sa detetom objasnim o čemu je reč. Obično u ovakvim situacijama onaj nametljivac  sa strane dobija (i treba da dobija) po nosu, ali u muzeju iluzija to se završava na obostrano zadovoljstvo.  Slikah ih, kad najednom počeše i drugi da prilaze. Očito je ovom biznis modelu nedostajao kustos i ja se prihvatih te uloge, čisto radi real ekonomije. Kad odjednom  - "startova me" neka vrlo naočita obožavatelja muzejskih postavki ( ponadah se i tajna obožavateljka kustosa muzeja). Aha - eto napokon iluzije, dobih i ja moju iluziju i to za sve pare. Ovakvo ljubipitljivu i dvosmislenu razmenu odgovora za pitanje nikad ne bih dobio u realnom muzeju, ma ni u relanom svetu.

Izađosmo u realni svet, ispred i dalje veliki red. Htedoh da se disciplinovnim članovima istog obratim prigodnim govorom - Zahvalite se vi onoj zgodnoj, inače bih vas sve sada ovcama nazvao, ali (zaključih) možda ipak svako od njih i dobije svoju iluziju. Ako je mogao namćor kao ja - sve je moguće. Ali ako i ne dobiju vredeo je ovaj biznis - ako ništa barem za njegovog vlasnika i za moje srednje godine.

Read More

Pustio bih ja internet nego neće on mene iliti neuspeli pokušaj razvoda od FB

U moru nebitnih stavova na internetu evo i mog doprinosa.
Dok su mi deca bila mala letovanje sam doživljavao kao prinudni rad, sada kada su porasla doživlaj se sveo na prinudni odmor. Nažalost, ili možda na sreću, toliko sam dugo u braku da se doživljaja sa van bračno-institucionalnog letovanja  i ne sećam, samo se nadam da je barem tada imalo nekakvog smisla.  Ovo je samo kratko opravdanje što na letovanju nemam pametnija posla nego da se svađam sa internetom. Elem, dotle je došlo da je malo falilo da raskinem i sa fejsbukom, ali kako sam konzervativnih shvatanja svestan sam da zajednički żivot mora da  bude pun kompromisa, i to pre svega sa moje strane.
Evo razloga mog nezadovoljstva internetom. Prvo, fudbal me ni malo ne zanima, a FIFA tek. Gotovo svaka poruka se  ticala istih da sam čak i ja počeo da sudelujem na sram svih mojih antiglobalističkih pogleda. Dalje, zabole me ko za koga navija , čak šta  više sasvim mi je u redu da Hrvatski navijači i fudbaleri pevaju ustaške pesme. Ne da je samo legitimno već je u korist teze ovih drugih da je fašizam u korenu svake nezavisne države sa takvim nazivom. Jedini veći smor od toga su ovi u Srbiji što o tome pričaju. Dalje, Novak Đoković je ostvareni građanin sveta i njegova podrška Hrvatskoj reprezentaciji nema nikakvu skrivenu poruku onima koji nisu Hrvati. No, takođe mi je legitimna i izjava neke protuve da zbog toga osudi Đokovića. Medjutim, nije legitimno što  ta protuva vlada našim opštim dobrima, a da za to nema nikakve zasluge osim ovakvih izjava. Da i mi možemo da budemo fašisti potrudili su se da dokažu oni koji bi da zabrane toj protuvi i većinskom ostatku Srbije da drugačije misli od Đokovića. To što je Đoković vrhunski sportista, kako čujem i dobar čovek, pa i građanin sveta, ne znači ni da je firer ni vrhunsko božanstvo. I da sam navijao na Hrvatsku mene bi bilo sramota da to javno priznam čisto civilizacijskog saosećanja sa onima koji su stradali, proterani i izbrisani iz svih instirucija sa Hrvatskim predznakom, a u ime iste. Mada, ispostavi se (na internetu) da nisu proterani iz fudbalskih institucija, pa kad sve to ne smeta Srbima u Hrvatskoj reprezentaciji, što bi inima smetalo. Zato i razumem i one koji su se navijanjem za Hrvatsku pohvalili baš na mom FaceBook zidu. Još kada bih im objasnio da je to posledica čisto srpskog inata razbio bih im i sve iluzije o svetskom građanskom senzibilitetu. Ma šalim se; ima, bre, ljudi kojima je fudbal iznad svega; ima, bre, ljudi koji žele da se toliko distanciraju od sredine koja ih je iznedrila pa izneverila da se hvataju za svakakve suprotnosti istoj; ima, bre, ljudi koji su upoznali neke od Hrvata i videli da ne odgovaraju prototipu iz naše medijske arhive; ima , bre, onih koji  poslanicu "blagosiljaj progonitelje svoje " mogu da ispune i na nadljudskom i sveljudskom nivou; ima, bre, onih koji bi da budu uz pobednike po svaku cenu da su im čvsti stavovi davno prolitali ;;; Samo ne kapiram kako je sve te internet pomirio i odkud svi oni na istom zidu. Izgleda da sam imao sreće da upoznam nosioce vrlo različitih  pogleda na svet i to je izgleda moje najveće bogatstvo. To što sam trenutno samo zbunjen je do mene, jer još nisam uspeo da tu doživljenu različitost usmerim na opšte dobro. Imao sam još što šta da dodam, al' žena me je upravo zovnula i zabrani...

Read More

FIFA2018 nema alternativu

PS - Posvećeno reprezantaciji Srbije u fudbalu kao podsetnik za sve nas da bi bilo dobro da smo i u drugim oblastima među 20 najuspešnijih zemalja.

Zaključak - FIFA2018 nema atlernativu, sem možda FIFA2022 . 

Razrada-Visoki predtavnici FIFA su ove godine organizovali pregovore o najvažnijim pitanjima. Mi smo iskoristili priliku da tu prebacimo pregovore o našem konačnom statusu. Ispoštovan je čak i zahtev Srbije da delegacija KIM bude neutralna. Kud ćeš neutralniju zemlju od Švajcarske. Mi smo dobili pravo da biramo gde će se pregovori voditi i izabrali smo Rusiji i sam ih je Putin otvorio. Druga strana je dobila pravo da bira sudiju i izabrali su Nemca, čisto jer su  i Švajcarci Nemci koji ne žive u Nemačkoj i imaju to iskustvo života van matične države. Mogli su da se odluče i za Austijanca koji su isto Nemci koji ne žive u Nemačkoj, a pri tom nisu neki Švajcarci. Mogli su i  za bilo koju državu  iz vremena kad je Nemačka bila još širi geografki pojam i prostirala se na više kontinenata. U tom smilu selektor njihove delagacije je isto mogao biti iz nekadašnje Ausutro-Ugarske na vrhuncu svojih moći, kao i njeni  starosedeoci. Uvođenjem VARa bili smo malo zbunjeni. Elem,  prevod na srpski je dvosmislen jer ima isti koren kao i glagol VARITI, pa smo pomislili da nešto moramo i da progutamo, ali se ispostavilo da ne potiče ni od VARATI, jer je sve moralo bilo pošteno. Na kraju se zaključilo da se  odnosi na žargonski termin VARITI jer  potiče sa srpskih ulica, a roba je albanska.   E sad, kako smo dobili prigovor da su naši igrači suviše angažovani kod stranie publike , morali smo da imamo hendikep na mestu selektora, pa su nam dodelili početnika. Podrazumevalo se da čelnici saveza ne smeju bit korumpiraniji od standarnog nivoa FIFA korupcije.  Iyborili smo se za pravo da pogodak koji postigne član suparničke delegacije, a poreklom je sa KIMa, a završi u našoj mreži se formalno pravno ima računati kao autogol. Rezultat je mogao biti samo takav da se Albanci raduju, da Švajcarci imaju korist, a da se Srbima ostavi šansa.Tako da su Švajcarci pobedili, Albanci su ponosni na to, a Srbi se nadaju u čudo. Mogao bi i Brazil da se žrtvuje pa da svi idemo dalje. 

Uvod- Kada  god strateg nema rezervni plan to je sigurna put u katastorfu. Međutim, kada strateg insistira na tome da nema rezervni plan  to je onda legitimno. Evo na primer, kada se od naših stratega čuje da "EU nema alternativu" tada se zna  i u čije ime je to legitimno. Dakle, ako nema drugo plana onda je prema prvom planu sve dozvoljeno. Država Srbija je mudro pristala da pitanja južne pokrajne prebacila tamo gde nema alternative. Jer kada nema alternative tada i nije do nas. Zato se uvodi i termin konačan status, jer ako je broj planova sveden na jedan onda je logično da je i status nepromenljiv i konačan. Otišli bi oni u beskonačnost da se nije pojavila  FIFA (verzija 2018.) . Ja se u tu FIFU ni malo ne razumem (ko baba VAR u zviždanje), čak šta više bio sam ubeđen da je barem jedno njeno F skraćenica od fašistička. Idealna je za pranje novca čime oko sebe okuplja sve one koji bi da pošteno legalizuju svoje biznise. Jedna je od najvećih svetskih korporacija čiji radnici imaju milonske plate na nedeljnom nivou. Koliko tek imaju menadžeri jer kao u svim korporacijama zna se ko najviše zarađuje. FIFA je čak i iznad UN jer može da prizna nepostojeću UN državu. Što onda ne bi bila i iznad EU. 

Read More

Предузетнички дух транзиционих менаџера на примеру извесног Човића

Транзиција је процес превођења посткомунистичких менаџера у колонијалне. То подразумева транзицију нас, а не њих. Њих ничега није срамота, ни пљачкашких приватизација, ни намештених тендера, ни чланства у корпоративно-фашистичким странакама преко којих су добијали преферанцијале на животе и смрт осталих грађана , ни профита који је настао искључиво  отимањем од радника, сељака и предака, ни неспособности да направе бизнис сем оног насталог преко увозничко-колонизационог лобија. Чак шта више то се сервира као способност њих самих, толико да се сви они који нису ништа опљачкали сматрају будалама.

Њих је најлакше препознати по делима - чега су се год дохватили то је или пропало или пропада. Једино њихова моћ расте. Како, не капирам, али покушавам сам себи да објасним. На пример, узмимо Човића, он је идеалан пример, од Тита, преко Слободана и ДОСа, па до данас увек је био при власти.  Све те промене менаџер Човић је преживео и надживео па је идеалaн пример за способног менаџера. Лично га не познајем, нити имам какве доказе, али ево на примеру кошарке како закључујем.  Прво је купио/направио ФМП, па је магијом спасао КК Црвену Звезду. За све то је морао да има подршку навијача, које је претходно професионализовао. Тиме је себе представио или  као мађионичара, врача, или као месију, који из ничега прави нешто. У школи сам учио да не је немогуће постојање перпетуум-мобиле, али је изгледа тај закон у међувремену наша скупштина поништила. Како су навијачи Црвене Звезде познати као жестоки момци, а и  сам сам некада навијао на Звезду,  нашао сам оправдање да се томе не противим  (баш) много.

Његов клуб ФМП нема навијаче. Трибине су увек празне, сем кадa гостује Борац, па дођу Чачани да подрже свој клуб. Међутим, сад је и то забрањено. Дакле сваки приход од карате је непожељан. Како га води способна менаџер знамо да се све врти око новца, па се питам одакле долази, ако не од улазница. Злобници кажу да је спорт идеалан за прање новца јер не постоји адекватна законска регулатива нити наша држава има капацитета ни интереса да донесе те законе. То нећемо разматрати, јер  без адекватних инструмената силе можемо да будемо само смешни. Новац стиже од продаје играча, то је легално, јер имају своју школу, ал` се поставља питање шта ће ту навијачи. Том бизнису навијачи нису ни потребни, чак шта више укидају се. Ово је идеалан модел приватног бизниса, но, поставља се  питање права грађана да организују спортске клубове и ЈАВНО присуствују њиховим утакмицама. По овом моделу врло брзо ћемо имати тајна спортска удружења. Већ замишљам шампиона Србије -  ЗТКДК Затворени тајни клуб дистрибутера кошаркаша. По овом моделу ни репрезентација није потребна. У модерном бизнису сам појам репрезентација се користи када приватне трошкове желиш а умањиш за износ пореза на добит. Да прецизирам - мислио сам на националну спортску репрезентацију.  Бојим се да ће врло брзо доћи дан када ће репрезентација служити само за брендирање јединичнх производа (у овом случају кошаркаша) приватног бизниса.  Тако да све оно на шта смо са разлогом поносни више неће ни имати везе са нама. Нпр. Човић ће једног дана моћи, по закону који ће у међувремену бити усвојен, да лиценцира право на коришћење брендова Мишовића, Кићановића, Обрадовића и ако би неки дечаци на "Желовом" користили њихова имена као своје узоре имао би право да их тужи, или барем да потпише уговор као њихов ексклузивни дистрибутер у наредних 30 година.  Није ни чудо што је све мање деце на јавним теренима, јер могу да дођу под удар закона, а и лакше је бити професионални навијач.

Оно што ја мени било логично је да приватници купе неки клуб са именом, традицијом и публиком као што је КК Борац. Да ту уложе неки новац, где би играчи стасали уз феноменалну публику и атмосферу. Проблем је што се та публика разуме у кошарку и не би дозволила малверзације, а без малверзација транзициони менаџери су као Самсон без косе. Испаде да је Далила једино могуће и логично решење свих наших проблема.

PS
У случају да Борац прође у финале остаје да се надамо да навијачима Борца неће бити забрањено присуство  на финалним утакмици у Чачку. 

Read More