Ко неће дневницу од 3000 понудте му 7000 - у чему је проблем

Најбољи пример манипулације гласачима у време предизборне камапње су били новински чланци где се наводи да нико неће да бере малине, а дневница 3000 динара. Даље се читаоци убеђују како је радна снага у Србија бахата и наводи се како им се нуди плата од 90.000 динара, а неће да раде, безобразници једни. Навикли новинари да подмећу сиротињи, а у корист зеленаша који и њих саме мизерно плаћају. Истине ради, мора се рећи да је то у ствари месечна плата од 25.000 динара. Проста рачуница каже да је сатница 250 динара, јер се ради 12 сати. Узимајући у обзир право на одмор и државне празнике зна се да сваки месец има у просеку 150 радних сати чиме је бруто плата 37.500,  што чини нето плату од 25.000 динара.

Они малинари који су засадили малине и хоће да буду бизнисмени морају да знају за основни бизнис постулат да када неко неће да ради ѕа 3.000 динара треба да му понуде више. Радници би требали да траже око 7.000 динара ако би желели просечну плату, колико и вреди њихов рад. Малинари не би требало да гуле сиротињу и да врше притисак преко таблоида чији власници држе хладњаче и диктирају откупну цену, већ треба да се окрену откупним ценама и онима који им узимају профит, правећи себи екстра профит. 

Том истом надничару је немогуће да оде  у неку продавницу и захтева да  се у новинама објави текст где се он чуди цени крањег призвода позивајући се на сопствену логику и космичку правду. Обично убеди себе и своју децу да им то сада и није потребно, било да је то истина или не. 

Тиме долазимо до две групе радне снаге  са правом гласа. Први којима се обећава плата од 900 еура као спас и решење свих проблема и други који већ примају више од тих 900 еура и искуствено знају да то није нити довољо нити може бити циљ. Први гласају верујући у пророчанство о 900 еура, благостању и рају који ће им еури донети, а други бојкотују јер или верују у рајеве са више нула, или не верују ни у какве еуро рајеве. Први су изманипулаисани, необавештени и егзистенционално уплашени, а други се махом не солидаришу са првима прилажући доказе за сопствену глупост признајући да гледају само свој уски и краткорочни интерес. Тиме смо остали без функционалне државе и свака фукара може да нас окупира и све заједно убаци у сопствни бизнис план.

Већина послодаваца у Србији су навикли да бизнис праве искључиво на основу јефтине радне снаге и просто им је невероватно да нема више таквих будала. Свака част појединим способним и правим предузетницима који праве профит сопственим знањем и поштовањем свих са којима раде, а све време трпљењем нелојалне конкуренције која је у дилу са домаћим корумпираним законодавцем које је инсталиран од оних са јасним глобалним бизнис стратегијама. Тих неколицина домаћих предузетника су тренутно једине остварене патриоте које знам, док сви остали тек треба да се доказују.

Квантна машина, РИК квантна машина

Када буду писали нови Квантни завет вероватно ће почињати рачима - На почетку беше Машина и Машина беше у Миладина. После тога иде прича о 7 дана упркос краћем року. Законском року. 

Како је све почело? Па, дигитализацијом Србије.  Све до 2020 РИКу је било лагано да сетује инпуте јер је контекст и  аутпут био познат. Појавом вируса ( и мутацијама му) дигитализација је почела да  фејла. Гуглањем за научно прихватљивим решењем наишло се на (мој) познати постулат - Све је било лако свести на дигитални запис или јеси или ниси, осим става струке који је тврдио да може да буде, ал` не мора да значи. Додатни проблем је била забрана да се једно време било шта плагира и морали су изаћи са оригиналним решењем. Требао им је потуно нов закон. Сви су се сложили да је то посао за парламентарну скупштину. Међутим, испоставило се да само Ногова скупштина заседа, а то није ни од какве помоћи. Јавила се искуствена теза да направе нови закон, по коме би била изабрана нова легитимна скупштина која би после ретроактивно усвојила закон који би је легитимисао како би потврдила своју легалност, а по, самом том, легалном закону. Мање искусни су предложили времеплов, а морао би да буде условни, а такав још ником није пошао за руком (за разлику од овог обичног, јел?). Да иронија буде већа време им није пловило већ им је цурело. Условно цурело. 

Сам мозак операције је увидео да има вишак нула, а истовремено и мањак. Претходно је већ априори прихватио тезу да може бити само један  1. Почео је да комбинује 0. Једна поред друге му ништа нису значиле  иако су све саме 0 биле обрађиване, а један 1 је морао да буде први 1. То је смањило вероватноћу да се појаве жељени екстреми и са леве и са десне стране како би  резултат дао естимацију. Варијабилну естимацију.

Онај ко управља машином је изашао са решењем. Удобно смештен у своју фотељу, а заслужено препотентан узвикнуо је- Суперпозиција! 

Мислиш Еурека, излетеше се ови фанатици. Еурофанатици. 

Не, бре, Суперпозиција. Квантна Суперпозиција.

Дво трећинском већином се изгласало да само квантна машина може приказати неки резултат који је по свим тренутним законима контрадикторан сам себи, а у исто време прихватњив свим осталима. Усаглашена је и дефиниција - СуперПозиција је она позиција која егзистира без сопствене опозиције бивајући истовремено сама себи СуперОпозиција као њена потпуна негација. Донатори целог експеримента су у договору са заинтересованим квантолозима ( по свој прилици сајантолошки расколници)  пристали да се на неким квантним позицијама, које репрезентују узорак, понови екпсеримент. Онај ко управаља оним ко управља машином је био јасан - Експеримент ће бити поновњен на квантно дефинисано прецизном броју изабраних места. Изборних места. 

Да се не лажемо

Србија после гласања. Међутим, Србија и после негласања. Изборна антитеза.

Странке на власти су освојиле  све посланичке мандате. Међутим, то је уједно и једини показатељ да изборни резултати нису намештени. Њихов циљ је био да имају барем још две своје екстремне експозитуре у парлементу.

Систем у коме живимо није тиранија, чак ни диктатура. Међутим, јасно нам се даје на знања да би радо били успоствњени ако би то икако било могуће. Ражим у коме живимо је такав појавни облик демократије коме је тиранија крајни циљ.

Неки од поражених неће дати оставку, други је неће ни понудити, а трећи ће објаснити да за тим нема потребе. Међутим, то је потпуно небитно. Ионако их могу рехабилитовати само уреднички колегијуми по наруџби и то не пре неколико дана после ових избора.

Бојкот опозиција је прогласила победу. Међутим, сами нису учествовали у тој победи иако им се мора признати да им је та једина могућа одлука била мудра. Тренутна стратегија им је да све то прикажу као сопствени план.

Грађанска опција се толико дуго безуспешно бори за успосаву институција и демократије. Међутим, не пада им на памет да то исто траже и за наше људе на КиМ-у  и  све док не подрже правду, право и устав са све Косовом у Србији та борба је очигледно јалова и лажна. Не може се успстављати добар правни систем игнорисањем општих правних начела.

Патриотске опције су бучне и дрчне. Међутим, то је одраз њихових слабости, а понекад и једини доказ да нам службе још увек раде. Толике године и ништа конкретно није урађено осим маркетиншке способности да се појединачно продају, обично за место у управном одбору, толико да се поставља питање мањка јавних предузећа.

Финансијки обезбеђен део становништва или презире политичка дешавања или исмева оне који су морали да се продају за ситне новце. Међутим, то јадно изигравање непостојеће елите је још бедније од оног чему се смеју.  Овде није питање припадности сталежима већ само када ће на кога доћи ред и једина шанса је да баш имаш среће и да те се нико не сети, па се зато и не таласа.

Једна група медија се искључиво обраћа заплашеном и смућеном становиштву нудећи намерно простачки садржај и екслузивитет над баналним сензацијама. Међутим, ништа боља није ни друга група медија која треба да фингира академски привид демократије. И једни и други су под утицајем аутоцензуре и снисходљивости и што је најгоре готово сви за бедне плате.

Разни намештеници и послушници изигравају струку. Међутим, то је одрживо само у оним областима где струка није потребна чиме су и све струковвне организације постале некомпетентне. Самим тим је уништена и функционалност целог система  и само је питање кад ће се сам од себе урушити што многи изнутра сматрају за последњу шансу и једину стратегију.

Западне демократске земље су још увек цењен и јако позиционирени бренд што користе у својим тржишним стратегији. Међутим, све док њиховим интересима одговара не узбуђују се ни мало за урушавање демократије у нас, "чак та више". То су поставили као свој легитиман колонијални циљ, толико јасно да се чак и исмевају оним који их наивно и цинкарошки упозоравају.

Све у свему изгледа да нам нема спаса. Међутим, иако су последице већ сада видљиве и огромне остаје да се надамо. Морамо и нешто конкретно сами да урадимо, а не као ја овде да само прозивам све редом, па ево сада и самога себе.

Разлог за оптимизим је то што смо заветни народ и што није само до нас, јер да јесте давно би сво ово пропали. Међутим, треба и да покажемо да смо легитимни налседници . Да се не лажемо -  Косово је лакмус истине.

Косово је завет предака. Међутим, Косово мора да буде и задужбина потомцима. Косово је слика поретка у коме имамо намеру да живимо, без обозира, а и са обзиром на то што је до даљњег окупирано, ал барем (за сада) од многоструко јачег нерпијатења до ког наше науружање и не може да добаци.

Обрачун цене гласа - са образложењем препоруке у корист курајберског пакета.

Пошто већ постоји тржиште гласова, било би добро израчунати цену истог како би се успоставила поштена тржишна утакмица. Због појадностављења калкулације  за одређивање почетне цене искључићемо глобалне факторе и ефекте понуде и тражње. Такође, неке параметре ћемо морати паушално одредити да би појефтинили саме трошкове ове калкулације како не би додатно оптеретили крајни разултат, али и не испод нивоа математички прихватњивог заокружења. 

Претпоставићемо да се избори одржавају свако четри године и да је просечна породица од 4 члна члана где је двоје пунолетно.

1. Методологија по буџету. Када се укупни будџет Србије за 2020. годину подели са бројем гласача на нивоу године се добија 4000 Еура, што му за 4 године испадне 16000 Еура. То је без буџета локланих заједница. Ту постоји опште прихваћено слагање то по правилу додатних 33% што укупно чини око 25000 Еура.

2. Ако би гледали само порезе на основу плате и ПДВа на просечну зараду од 500 Еура  и под претпоставком да се цела плата потроши, онда по основу ПДВ-а  и акцизе на гориво испадне око 24000 Еура. Плус задуживање  у име гласача је још око 400 еура по становнику годишње што за тај период укупно даје 26000 еура. 

Ове прве две методологије дају сличан резултат. Мећутим, обе су хендикепиране ефектом радне снаге јер просечна плата и трошак у нас је знатно испод просека конкурентких држава где су наши гласачи показали да могу да успешно фунцкионишу. Рачуна се да је цена рада мања за 2 пута у односу на неке озбињније државе из региона , па до 10 пута у односу на оне баш озбиљне. Ако претпоставимо да је 4 пута просек тих односа онда испада да када би наша држава имала просечну конкуренцију тај глас би требао да буде око 100.000 Еура.

Тиме долазим да закључка да би се са 100.000 на 4 године могло купити поштено судство, пристојна инфраструктура, војска, полиција, образовање и основно здравствено осигурање, ако икоме то и треба. Тиме се закључује да онај ко жели да прода свој глас и ако то уради за износ мањи од 100.000 еура је лоше прошао и да су га трговци намагрчили. 

Уочено је да постоје гласачи који  жели да продају цео пакет својих гласова. Њих једноставно не занима породично наслеђе, као ни рудна, ни природна богатства. Такав  гласач који просечано доживи 15 изборних циклуса би требао да своје акције у држави да цени 1.500.000 Еура . Ту се појављује додатни принос, јер у пакету иде и право на глас наследника, чиме своје потомке спречава да и они буду акционари. А како му ни преци нису раније продавали гласове он је уствари продао удео свих својих генерација. Са друге стране са правом  се губи поверење у институције акционарског друштва које организује тржиште гласова и испоствања се разуман предлог је да се акције продају. Како би и са моралног и са инвестицоиног аспекта остао исправан требало би урачунати и интересе потомство све до 16 колена, тј до курајбера, јер са аспекта наше традиције са потоњима више нисте у крвном сродству. 

Моја коначна препорука је да се глас на изобрима прода у пакету  за 24 милиона еура. Када сте већ решили да се одрекнете предака и да се продате, да то буде поштено и да знате своју цену. Све  што се продате испод овог износа испали сте будале, на сопствени рачун и на штету соптвеног потомста,  а у корист мешетара који излазе на тржишне изборе и причају вам маркетиншке  приче.

За  све трансакције  настале по овом обрачуну инвестициона провизија је уобичајених 2 процента. За појединости трансфера накнадно ћете  добити прецизна упутства.

  

Srpska desnica i prednjica, levica i zadnjica Srbije - test inteligencije

Ako ste prvi put čuli za termin prednjica onda ste na pravom mestu. Sem što su nanizani u  pravcu suptrotnom od kretanja kazaljke na satu gore navedeni pojmovi su potpuno nejasni, a tome i služe. U isčekivanju da napokon i srpska zadnjica izađe iz ilagale svima je zajedničko to što su naslovi političkih pamfleta iz još malo pa svršenog partijskog vremana.

Priču sam mogao da počnem neprimernom asocijacijom  nazadne koalicija desnice i prednjice, ali u vreme političke korektnosti postavilo bi se pitanje tretmana levice i nedovoljno naprednog položaja zadnjice. Ovakvom ogavnom igrom reči bih odmah istako banalnost sopstvenog sadržaja, kako bih što bolje uplivao u ifluencerske trend tokove. Nadajući se  da  niko  ne uočava da je trend i tok isto, a i da kanalizacija ima svoj tok, pa samim tim i trend, potpuno bih se samoproglasio duhovitim... No, ni to više nije nikakav izazov. U prisustvu savremenih dešavanja i javnih ličnosti najlakše je biti komičar i to je prosto postao posao (PPP) ispod svake časti. Uzmeš bilo koju medijski eksponiranu ličnost i ozbiljno ponoviš ono što se isti nalupetao i eto komedije. Prosto ne veruješ da ti je publika toliko glupa da se nije nasmejala i na samu originalu izjavu. 

Drugi pravac razmišljanja je  bio da udarim senzacionalistički i provokativno kako bih nahuškao neistomišljenike jer se samo broj komentara računa.  Sve ozbiljne društvene mreža algoritamski plaćaju po broju komentara, a ne po njihovom sadržaju tako da to je sasvim legitimno. U tom komercionalnom duhu hteo sam da napišem kako će se ovih dana održati sveopšti test inteligencije. Svaki odgovor se računa kao tačan. Ostalo je nejasno što je zakruživanje tajno, kada je sam izlazak na test dovoljan za dijagnozu jer je 21 maksimlan broj poena koji možeš da dobiješ (zaokružiš) i svakako sam sebe diskvalifikuješ svesno pristajući da si daleko ispod prihvatljivih 100 poena. Međutim, to bi bilo zaista nadobudno  i nekorektno prema nekim od mojih prijatelja, rođaka i poznanika koji će po zakonu verovatnoće, a i prema istraživanju javnog mnjenja izaći na ovo dijagnostikovanje u narodu poznato kao glasanje.

Ovako, kada ništa nije smešno, jedino preostaje da se pozovem na ozbiljnost situacije. A situacija je toliko ozbiljna da se zaista mora imati razumevanje za one koji su prinuđeni da glasaju.

Na prvom mestu opravdanje imaju egzistencionalno ugroženi i kome je stranačka plata jedini izvor prihoda. To elementarno pravo je u rangu sa svim ostalim prirodnim nagonima i tu nema rasprave. Samim tim, svako ko u ovakvom društvu može da živi od svog rada treba da oseća blagosloveno. Zaista od srca treba blalogodariti promislu koja te čuva od takvih ekstremnih iskušenja. Ovo zaista osećem kao dar i to kažem bez imalo ironije, jer sam siguran da bi ogromna većina nas pokleka na mestu gde sebi i svojim bližnjima ne možeš da obezbediš osnovne civilizacijske potrebštine, ma koliko taj pojam bio rastegljiv. 

Od onih ostalih kojima stranka nije poslodavac, treba iskazati razumevanje za sve one koji brane svoje privlegije. Bez obzira kako su nepošteno stečene veoma je teško odustati od privilegija i dati ih sad nekom istom takvom i to jeste očilgedna nepravda. Ako  već mora nepravda onda je lakše kada je u sopstvenu korist. Dakle, svi oni kojima nije do pravde treba da glasaju. Ne samo da su zaboravili na narodnu izreku da pravda drži zemlju i gradove već su se odrekli svoga Boga pravde kome se u svojoj himni lažno mole. Njima je to i prirodno stanište jer su u takvoj miljeu naučili funkcionisati i u slučaju uspostave institucija i pravnog sitema pitanje je šta bi bilo sa njihovim imetkom, biznisom, konforom i zaista bi bilo glupo očekivati da odustanu od svega toga i naterati ih da se upuste u neizvesnost propisanih normi ponašanja. 

Dalje, svi oni kojima nije stalo do odbrane suvereniteta i ustavnog poretka zemlje  treba da glasaju. Takvi ciljevi i nisu među njihovim javno deklarisanim političkim smernicma tako da je to potpuno prihvatljivo i nema se šta zameriti. Svako kome Kosovo nije pitanje identiteta, ko duhovno ne pripada sopstvenom nasleđu, kome nije problem da stvori nov identitet, pa i da pozajmi tuđi, kome je  tradicija tako ograničavajući faktor, ko smatra sve svoje pretke zatucanim, nesavremenim i zaostalim njemu je sasvim lako da se odluči za jednu od mnogih opcija koje nude lično blagostanje zasnovanom na još ličnijem interesu. Kakvu će zajednicu takvi ljudi napraviti je stvarno pitanje za njih same. U potpunom individualizmu gde ima sreće samo za najuspešnije, oni se upravo nadaju da će biti srećnici zahvaljući svojim komperativnim prednostima, ili tako nešto, nisam baš siguran u ovu spiritualnu terminologiju. Po samoj definiciji ulitarizma jedini legitiman cilj je blagostanje čulnih entiteta, pa me prođi sa tom praznom i manipulativnom mantrom o KIM-u.

Sledeća grupa ljudi je sa povećanim stepenom poverenja , a na uštrb sposobnosti da sagleda sopstveni interes. Jednostavno se treba pomiriti da postoje oni koje drugi zlurado nazivaju naivnim. Takvima je prihvatiljo da slušaju i veruju  svaki put iznova onima, bilo starim ili novima, koji obećavaju iste, al' uvek tako lepe stvari.

Neminovno se zaključuje da ja na ove izbore neću izaći. E sad, jeste nekulturno izneti sopstveni stav, a da te to niko nije pitao, ali ja se ovde ionako obraćam samome sebi, a i sve ovo pisanije je javno svedočanstvo da ja neću učestvovati u izboru nove skupštine za koju svi  intelektualci ubedljivo konstatuju da će biti veleizdajnička. Time ne smatram sebe ništa boljim, ni pametijim od ovih koji učestvuju u tom procesu veleizdaje, ali moram da to javno konstatujem svojim precima i potomcima. U slučaju da nova skupština ipak ne bude veleizdajnička i počne sa reintegracijom KIM-a šta me košta da se javno pokajem zbog ovolikog lupetanja. U suprotnom očekujem da se svako od onih koji je u ovome učestvovao javno i konkretno suprostavi takvom protiv ustavnom delovanju poslanika koje je sam i birao. Očekujem, a ne pozivam (napominjem za slučaj sudskog procesa). To nikako ne zanči da ću ja stojati udaljeno sa strane, mudrovati, ali ću svako biti zaštićen od Lazareve kletve jer se evo javno odričem svakog onog ko ju je i prizvao. U slučaju da se kukavički odreknemo svog suvereniteta i identiteta  takvu zemlju neću smatrati svojom. Čak je neću ni tužiti za plagiranje imena Srbija, himne, zastave jer nisam  tužio ni druge takve slične.

   

Прича о три мрава

Аутор:   Андрија Ћировић - Прва награда  Владислав Петковић Дис, млађи узраст проза.

Била једном два мрава која су желела да имају своју причу. Морали су да нађу трећег јер је прича о два мрава већ била заузета. Међутим, ниједан мрав није био слободан јер су били главни јунаци у својим причама са црвима, лавовима, глистама... Све то је посматрао мудри мрав који им је рекао да је врло тешко наћи неког небитног. Он је држао радионицу за редне бројеве и сетио се како да стави тачку на њихове проблеме. Решио је да убеди неког мрава да ће да направи причу о њему која  ће се звати „Трећи мрав“. На тај начин је било лакше пронаћи трећег мрава. Прва два мрава су била срећна што су напокон имају своју причу. Добили су оно што су на почетку тражили од других. Нису ни приметили да су постали небитни у својој причи. Мудри мрав и његова радионица су такође били срећни јер су сад сви знали разлику између броја три са и без тачке на крају. Једини проблем је био то што се појавило више мрава који су тврдили да су управо они трећи и главни у тој чувеној причи.

Захваљујући  мудром мраву сада је свако у мравињаку имао своју причу.

PS

Priča je inspirisana istinitom lekcijom o rednim brojevima. Hvala ministarstvu obrazovanja. Inače, siguran sam da je originalna verzija koja je trajala više od sat vremena kikotanja bila bolja, al ko mi je kriv što za to nemam nikakav dokaz.