Да се не лажемо

Србија после гласања. Међутим, Србија и после негласања. Изборна антитеза.

Странке на власти су освојиле  све посланичке мандате. Међутим, то је уједно и једини показатељ да изборни резултати нису намештени. Њихов циљ је био да имају барем још две своје екстремне експозитуре у парлементу.

Систем у коме живимо није тиранија, чак ни диктатура. Међутим, јасно нам се даје на знања да би радо били успоствњени ако би то икако било могуће. Ражим у коме живимо је такав појавни облик демократије коме је тиранија крајни циљ.

Неки од поражених неће дати оставку, други је неће ни понудити, а трећи ће објаснити да за тим нема потребе. Међутим, то је потпуно небитно. Ионако их могу рехабилитовати само уреднички колегијуми по наруџби и то не пре неколико дана после ових избора.

Бојкот опозиција је прогласила победу. Међутим, сами нису учествовали у тој победи иако им се мора признати да им је та једина могућа одлука била мудра. Тренутна стратегија им је да све то прикажу као сопствени план.

Грађанска опција се толико дуго безуспешно бори за успосаву институција и демократије. Међутим, не пада им на памет да то исто траже и за наше људе на КиМ-у  и  све док не подрже правду, право и устав са све Косовом у Србији та борба је очигледно јалова и лажна. Не може се успстављати добар правни систем игнорисањем општих правних начела.

Патриотске опције су бучне и дрчне. Међутим, то је одраз њихових слабости, а понекад и једини доказ да нам службе још увек раде. Толике године и ништа конкретно није урађено осим маркетиншке способности да се појединачно продају, обично за место у управном одбору, толико да се поставља питање мањка јавних предузећа.

Финансијки обезбеђен део становништва или презире политичка дешавања или исмева оне који су морали да се продају за ситне новце. Међутим, то јадно изигравање непостојеће елите је још бедније од оног чему се смеју.  Овде није питање припадности сталежима већ само када ће на кога доћи ред и једина шанса је да баш имаш среће и да те се нико не сети, па се зато и не таласа.

Једна група медија се искључиво обраћа заплашеном и смућеном становиштву нудећи намерно простачки садржај и екслузивитет над баналним сензацијама. Међутим, ништа боља није ни друга група медија која треба да фингира академски привид демократије. И једни и други су под утицајем аутоцензуре и снисходљивости и што је најгоре готово сви за бедне плате.

Разни намештеници и послушници изигравају струку. Међутим, то је одрживо само у оним областима где струка није потребна чиме су и све струковвне организације постале некомпетентне. Самим тим је уништена и функционалност целог система  и само је питање кад ће се сам од себе урушити што многи изнутра сматрају за последњу шансу и једину стратегију.

Западне демократске земље су још увек цењен и јако позиционирени бренд што користе у својим тржишним стратегији. Међутим, све док њиховим интересима одговара не узбуђују се ни мало за урушавање демократије у нас, "чак та више". То су поставили као свој легитиман колонијални циљ, толико јасно да се чак и исмевају оним који их наивно и цинкарошки упозоравају.

Све у свему изгледа да нам нема спаса. Међутим, иако су последице већ сада видљиве и огромне остаје да се надамо. Морамо и нешто конкретно сами да урадимо, а не као ја овде да само прозивам све редом, па ево сада и самога себе.

Разлог за оптимизим је то што смо заветни народ и што није само до нас, јер да јесте давно би сво ово пропали. Међутим, треба и да покажемо да смо легитимни налседници . Да се не лажемо -  Косово је лакмус истине.

Косово је завет предака. Међутим, Косово мора да буде и задужбина потомцима. Косово је слика поретка у коме имамо намеру да живимо, без обозира, а и са обзиром на то што је до даљњег окупирано, ал барем (за сада) од многоструко јачег нерпијатења до ког наше науружање и не може да добаци.