Компајлер немуштог језика - ИТ бајка

Са изазовима познавања програмских језика сам се сусрео у нижим разредима основне школе. Када сам прочитао причу немушти језик одмах ми је било јасно да је змија човеку увалила непотребна знања и довео у везу са народном интерпретацијом изгнанства из раја. Дакле, рај је тамо где не мораш да умреш ако жени кажеш истину да разумеш друго живо биће. 

Наравно да лажем - требало ми је 40 година и много непотребног искуства и застарелих знања.

Када сам се одлучивао који факултет да упишем почао сам од психологије. Гледајући друштво у коме одрастам мислио сам да је то занимање будућности и да ће пацијената увек бити. Међутим, послушао сам сават  да ће лудака бити толико много да ће то постати нова нормалност. Пресудио је мој статус који је био око званичне границе сиромаштва и одлучио се за занат. Знајући да су моје вештине и спретности  оскудне, најлогичније је било да постанем програмер. То је било време када је једини услов да посташ добар програмер био да си чудак, а на томе је било и најлакше порадити чак и када немаш талента. Чим посумњају  да не умеш са људима добио си титулу доброг програмера, а да при томе нема ко да те провали да лоше радиш свој посао.

Наравно да лажем - био сам тако наложен на прогрес и напредак.

Рано сaм почео да зарађујем, па сам касно укапирао колико ме кошта то што у слободно време учим нове технологије како бих имао шансу да радим дуже од 8 сати дневно. Најтеже ми је пало то што сам лишен могућности да постанем интелектулац. У мојој бранши је јако просто - што си више уложио времена у учење алата то си имао мање могућности да  разумеш стварност коју треба да дигитализујеш. Овај парадокс се налази у основи сваког виртуелног искуства за спознају реалности, а и у вештачкој инетлигенцији, па и у најобичнијим апликацијама. Можда још чешће и у чињеници колико сам пута похваљен зато што сам био принуђен да кодирам неку глупост и обрнуто. Ако и има генијалаца који стижу да испрате обе правца, поставља се питање каква је то генијалност који се троши на овакве тривијалности.

Наравно да лажем - да сам успео у намери да постанем интелектулац вратио бих се на горе споменуту доњу границу сиромаштва.

Најбоља ствар у мојој бранши је што се  јуниоре лако препознати. Они неискусни, са мање од две године рада, имају смелости да прозивају старије колеге. Јавно их таргетирају превазиђеним, врше мобинг, називају диносаурусима и најблажи увредљиви појам је "традиционални приступ". Они познају најмодерније алате и гнушају се свега што у коду није ново, а то је готово све (ако раде за озбиљну фирму). Ако си и испостави да јуниор у некој фирми у праву онда је то довољан доказ да је фирма неозбиљна, или како се данас то каже старт-ап. У озбиљним компанијама тренутак када  јуниори сазревају и постају сениори наступа врло брзо када морају да почну стварно да раде и кад стигне нова генерација алата које нису испратили од количине обавеза. Прецизније, тачан тренутак је када их сада неки нови јуниор прозове добро познатим аргуметима. Трајало је тако кратко, али имају срећу да брзо сазревају. Мећутим, то исто значи да је сениоре,  људе са знањем, тешко провалити, па се појавио још један парадокс. Најтеже је бити неискусан, док искусан може бити свако, па је сасвим логично да се на високим позицијама највећа веероватноћа да се налази незналица  која  пак форсира своју екипу.

Наравно да лажем  - свако би волео да ради у стартап компанији, поготово ако је неозбиљна и упсешна.

Трансфера знања и ИТ компанијама готова да и нема, а и кад га има испостави се да је штетно. Нема ни образовног система када сви занју да се лова узима сад и одмах и сви трче право у индустрију. То је једина индустрија где је бољее бити у пракси него у теорији и зато нам је свима овако. Разлог  за то лежи у чињеници колико се брзо технологије мењају. Они необавештени то сматрају прогресом, а они са критичким ставом то сматрају лутањима јер  да је претходна теорија била добра не би имало потребе да се тако брзо мења. Да ствар буде још гора то важи и за тренутну теорију, али готово нико то не види иако се циклуси упорно понављају и то у све краћим временским размацима. 

Наравно да лажем - трансфера знања има, али искључиво од удањених ауторитета, јер ови присутни да су нешто вредели не би овде радили.

Посебно задовољсто је постојање агенција за проналажење талената. Они своје аутоматски генерисане поруке шаљу свима редом тако да се сваки прималац који се нашао у њиховоој бази а без алгоритма одједном осећа телентом што је уједно и највећи ефекат раста зарада. У ствари,  има једана већи, а то је зато што ове агенције узимају  провизију само од прве трансакција па постоји цела наука како натерати људе да  буду незадовоњни како би што чешће мењали посао. Има и других приступа где су старије колеге свесне да је до раста њихове плате дошло само зато што је ИТ тржиште  пуно професионалних преговарача. Урбана легенда каже да преко 20 % информатичара барем једном недељно разговара за нови посао за који није уопште заинтересована.  Ем испреговарају већу плату, ем неће да раде оно што су рекли да знају тако да је двострук утицај.

Наравно да лажем - ова легенда уопште није урбана. 

Ја сам имао каријерну срећу да више пута интервјуишем него што сам био интервјуисан. Успех не лежи у томе што сам много пута интерјуисао, већ што сам избегавао ситације да ме интервјуишу. Када сам  и бивао интерјуисан било је толико срећних околности да сам морао да упозоравам. Једном сам добио питање на које сам знао одговор јер сам цитирао нешто што ни сам нисам разумео, а сасвим случајно дан пре разговора прочитао. Изгледа да све муче исти проблеми, толико велики да од других траже одговоре. Ни дан данас га не разумем иако сам добио овације и то током преговора за плату.  Било је разговора за посао где сам се само тако избламирао. Толико много да ми је та иста фирма недуго касније понудила посао, а да нису имали свест  о томе, а ни инфорамције од преходног разговора. Ја сам их подсетио на тај разговор и став да одбијам да радим за толико неорганизовану фирму

Наравно да лажем - није моје да упозоравам, нити има било каквих овација током преговора о финасијама.

Са друге стране када сам и био у ретким ситуацијијам да постављам питња то сам избегавао јер сам био свестан да су околности таква да морамо запослити одмах човека, и да се тај сасвим сигурно неће дуго задржати, па чему траћење времена. Било је случајева када се инсистрало на мом мишљењу. Први пут сам погрешио што сам похвалио човека, јер ми је тадашњи послодавац рекао  да га неће примити јер му се не свиђа да у фирми има још једног попут мене, а за моје добро! Други пут сам требао да прокоментаришем једана идеалан CV. Рекоа сам ако већ све зна најбоље би било да нам  препоручи  некога ко ништа не  разуме јер нам такав управо и треба. После више нису инсистирали на мом мишљењу.Можда сам требао прецизирати да је најефикаснији рад са колегом који не зна ама баш све. Једном сам самоиницијатвно изнео алгоритам који на основу прва три питања новог колеге предвиђање колико ће дуго остати у фирми, но срећом није било заинтересованих да чују.

Наравно да лажем -  Свима треба неко ко се не разуме у све, ал нико неће да призна, а и нема таквих конкурса.

Није све тако црно јер се сасвим довољна сатисфакација то што су ИТ занимања добро плаћена у сиромашним земљама. То што је та зарада на рачун ИТ радника из богатих земаља никога не дотиче све док су западне компаније ликвидне.  Но и поред тога огроман је број ајтијеваца који су по прилично депримирани платама водинсталатера, керамичеар и аутомеханичара.

Наравно да лажем -  заиста би било патетично узети себи за право да  се једнима поредиш, а да при томе никад не поменеш мале плате оних  који раде друштвено одговорне послове.

На крају су сви живели срећно и задовоњно и поред чињенице да  се и на немуштом језику може лагати.

Наравно да лажем - нити сам лагао нити сада слагах. Будите уверени у потпуну искреност, а по основу сопствених искустава са змијом на почетка друге бајке.

Disclaimer - само у случају да мој тренутни послодавац дође у посед ових информација.

Нулто јутрење

Нулти дан прође, ал' нулта ноћ никако.

Посвећено  CVE-2021-44228   https://en.wikipedia.org/wiki/Log4Shell

Пале се сви софтверски аларми. Општа дигитална фрка! Пар минута прогрмаски језици су немушти. 

Неверица. 

Три пута читам исту свар - ако сам добро разумео имао сам довољно знања, јавно доступна упутства  да са једном командом упаднем у већину јавних сервера на свету и то било када у периоду дужем од 5 година.

Немогуће - нисам добро разумео.

Ево оглашавају се познати ИТ ауторитети који имају по три монитора, минимум једна вертикални, брзо куцају на тастатури, користе дарк мод и знају довољно ефектних фраза. Ево и прецизног објашњења -

ДОБРО САМ РАЗУМО - Могао сам - моје колеге програмери су ми пружили шансу да без икаквог хакерског знања постанем највећи хакер. Не само ја бећ и десетине милиона других који познају основе програмаирања имало је ту шансу. Какве будале! 

Пусти сад` њих, пусти друге. Где сам ту ја ?

Ајде прво да  видим да ли је мој софтвер безбедан - Јесте! Можда јесте!? Ма, јесте. Пусти сад` то. Сачекај, од тога леба једем - ОК, одрадио сам оно што је до мене. 

Сад` да видим како сам пропустио шансу да приступим рачунима банака, налозима друштвених мрежа, рецепту за Бањалучки ћевап, Кока-Колу  и атомску бомбу. Или још горе - Новаку Ђоковићу одштампам ковид сертификат!!!

Шта би било кад` би било се врти по глави - такозвана  теорија завере ШББКББ.

Не би било колегијално да јавно објавим да сам провелио нешто у шта је до сада цивилиација уложила хиљаде милијарди долара. Чу`ш колегијално, не би било исплативо. Дакле, кога сам могао да уценим!? Па, кога сам хтео. Замисли банку суочену са трансакцијом која свима покрива дозвољен минус. Ко ће толике паре да наштамапа, а и од чега ће да живе? Или обавестиш Вибер и Скајп да си поруке намењене женама послао љубавницама, као бенигну верзију обрнуте могућности. Или Гуглу пошаљеш поруку да располажеш његовим алгоритмима и подацима за слање и наплату рекламног простора. Фејсбуку кажеш да ћеш у њихово име располагати навикама њихових корисника.

У питању је износ гарантовано много већи од сто-марака (у данашњим парама хиљаду Еура). Рецимо десет милиона, или десет милијади долара, ако има икакве разлике између ова два валутна стања. Ал` то би била уцена и није морално. Пусти сад` морал.  Аха,  десет милиона, тј. десет милијарди је граница када човек одустаје од морала. Прецизније, не толика зарада већ могућност да се толико заради. Заради?!

ОК, легле паре на рачун и шта сад`? Ја их обавестим, ето Ције, Мосада и Кгб-а на врата. Врло добро знам да толико  трагова оставњам на интернету да је једина вероватноћа да преживим ако се испред мојих врата сви агенти међусобно поубијају. Сувише ризично!

Новац свуда оставља траг, али зато имамо нешто што није новац, ал` се понаша, изгледа и зове као новац. Крипто валута! Ето решења! Сад` напокон знам чему служе дигитални новци -  ако неког уцењујуеш, бавиш се неким криминалом или барем шверцом и сивом економијом - једном речју за своје пословне активности за које не издајеш фискални рачун. Добро, добро  има ту и остале бораније и других добровољаца!

ОК, легле крипто паре на рачун и шта сад`? Како то убацити у систем? Ако морам мени драге људе да обавештавам да отворе крипто новчанике, од тог посла нема ништа. Док објасним ето Кгб, Мосада, Ције ( да се не увреде сад су набројани азбучним редом) 

Обрни - окрени нека служба на вратима за вратом. Онда је најбоље сарађивати. Са свима не може већ се морам сврстати и изабрати страну. Која агецнија? Домаћа? ОК, Која страна? Оп, ето мене међу велеиздајницима, а мало ли их је, а и да се не лажемо немам никакав контакт.

Могао бих да упаднем у текуће рачуне домаћих банака и да пребацим новац, а да њихове власнике не доведем у везу са мном. Ал` нема домаће банке! Коме? Било би најпоштеније пребацити лову  на конта неких институција од поверења. Једина институција од поверења је СПЦ, али би, какви су,  то из моралних разлога одбили да прихвате. Неке хуманитарне организације? Исто, ако су моралне одбили би, а ако нису онда би сигурно злоупотребили толику лову. Пребацити на рачуне удружење бораца, неких патриотских организација или интелектуалаца, деци која живе у гету на Косову и Метохији, војницима! Онда, рецимо, сваком коме је  зарада мања од просечне. Сачекај, не ваља, остаће без новца мени најдража личност. У ствари, не ваља уопште јер би блокирали ту трансакцију и Србији би увели санкције због неодговорног појединца кога би у одсуству осудили за уцењивање, а можда и стрељали. Идеш улицом тако стрељан и видиш рају како опет испашта због нечега  у чем` није учествовала.

Много је то новца, најбоље убацивати у ратама.  Треба се појавити као инвестиотр. На пример, отворити рачун на неким острвима под контролом Уједињеног краљевства  или ангажовати неког принца из каквог емирата и улагату у некретнине. Не ваља, то је већ проваљено, а и скочила би цена некретнине толико да се ниједна нормална породица никад не би скућила. 

Ако не иде са некретнинама онда је најбоље пронаћи неку индустрију где су трошкови махом виртуелни, а врти се велика количина новца. Наравно, технолошчка компанија и Силиконска долина. Не би био проблем пронаћи неког поузданог човека у Америци, а тамо сто милиона долара нико не би ни приметио. Како ми исти визу нису издали, морао бих онда да тим новцем купим домаћу компанију. Купим једну која ради сама од себе и не би било сумњиво да се прогласим за овлашћено лице, а и баш би било лепо бити директор у фирми где немаш никакву одговорност. Нешто попут директора буџетске компаније и јавног предузећа, а и  не би било сумњиво понашати се ко деспот и запошљавати родбину, кумове и пријатеље. Још бих и партију могао да отворим и сасвим би природно било да запослим све чланове. Мислим да нико ништа у том чудно не би видео, сем да не искажемо претензију за политиком. Дакле, основати опозициону странку и вуци сити и овце на броју. Но, опет би ме провалили. Сигуран сам да међу мојим драгим људима има неко ко би проговорио, ако нико други оно ја. Једино да те људе убедим да стварно зарађују своју плату. Тужно је што би ти износи морали да одговарају просечним платама у ИТ-у, а то није онако као што пише у новинама па би се разочарали и наљутили. Онда бих се појавио као ктитор неких српских пројеката, спонзор поштених интелекуталаца. Е, то би тек било сумњиво и гарант за робију. Не ваља.

Ако бих и успео да неким чудом да пребацим толику количину новца у Србију, то би је баш докрајчило. Лова би ушла у потрошњу и имали би колапс привреде сличан оном када су Шпанци пропали јер су из колнија довлачили велике количине злата, па се испоставило да су се лишили могућности да постану функционално друштво. Дакле,  инвестирати  у сеоска, пољопривредна домаћинства и производне породичне фирме ... А колико тога има ? Таквих више и нема.

Тек у том тренутку немоћи схватих да  су ова маштарења погубна за душу. Било је касно. У ствари, било је рано и почињало је да свиће. Сазнање да би било лоше шта год урадим ме је напокон смирило и дозволило да заспим. Није моје да се мешам у туђ` посао, па макар имао и 10 милијарди и добре намере. Смешно ми је што сам поверовао у сопствену моћ, па макар имао  добре намере и 10 милијарди јер  нам је потребно  истинско чудо. Тренутак пре но што утонух у сан још стигох да  помислим да у сред поста себи не смем дозволити овакво растројство. Ал` пусти сад пост, могао сам десет милијарди... Мораћу да се за све ово негде исповедим и   то јавно, у виду блог исповести... почињем булазнити... 

Свима вама којима  све ово изгледало досадно и недовољно драматично могу само да поручим да све ово померите за јутро пре.

Чекајући екранизоцију нечије туђе верзију, а пре него ли је постала вирална
Десимир Ћировић, програмер инкогнито.

A и Ω

Окружење - расправа се води око одлуке која може бити или да или не.

Ситуација - ψ и φ  се слажу, а λ је противан.

Претпоставка - није довоњна двотрећинска већина.

Закључак -  испоставило се да ψ и φ не мисле исто, ал` се слажу јер су на парним нивоима сагледавања ситауције. Нису се слaгали са λ јер је ψ са другог нивоа мислио да је  λ на првом, док је φ са четвртог нивоа мислио да је λ на трећем. Сложили су се пак да је овај све време био на петом нивоу, иако је λ  био убеђен да је на седмом.

Резултат - како су познавали само једног ζ који је сагледавао са деветог нивоа, а који се никада није изјашњавао и како нико други није достигао већи  ниво сложили су се да је λ у праву.

Последица  - испоставило се да је ситуација ипак достигла шести ниво тако да су ψ и φ од почетка били у праву, сваки са свог нивоа. Погрешили су што су се сложили са λ само зато што је боље сагледавао ситуацију.

Веровање - једни су тврдили да је крај на деветом нивоу, други на десетом, а они најупорнији да је крај бесконачан.

Истина - за све спорне ситуације треба бацати новчић и не размишљати ама баш ни мало.

Трансфер дигиталног блама

Десет дана чекам да се запали интернет и ништа. Још два чеках да га барем угасе и опет ништа. У међувремену прослaвих  св. Николу молећи га да спаси душе наше, па ако баш нема ко други ево ја ћу:

Свако ко се  разуме у основе програмерањa, или је на нивоу приправника за безбедност софтвера, или је барем гуглао хакерске појмове упознат је са чињеницом да се 9.12.2021. узима као Zero-Day у информационим технологијма. Међутим, запањујуће  је да се о томе још увек не прича на свим медијима, у дневној штампи, међу лаицима и  изненађујуће је да нема панике код свих који користе било коју интернет услугу од плаћања рачуна, преко слања порука па до заказивња термина за посош или било ког вида дигиталне ауторизације какав је на пример провера ковид сертификата. Последице су могле (или су можда ) катасторфалне по сваког појединца. Да прецизирам - не мислим на онај  виртулени свет, већ на (још увек) овај стварни. Елам, тај дан је дијагностификован епохални збир пропуста у информационим тахнологијама који су могли да нам салдо на рачунима у банкама сведу на нулу (мислим на оне који нису у дозвољеном минусу), да нам на јавни увид доставе тајне податке још тајнијих служба, презентирају технологије за израду атомске бомбе, свим контактима проследе сву нашу поверљиву коренсподенцију , да нам униште, замене или украду дигиталне идентитете. Нећу даље, ваљда сам већ довољно јасан, а што је још горе и потпуно прецизан и врло опрезан са употребом термина како бих избегао очито непотребан додатни сензационализам.

Пропуст о коме је реч је заведен као  CVE-2021-44228  , а познат као log4shell  и сврстан је у најтежи могући ниво безведоносног пропуста која означава ону ситуацију када неко може да у потпуности овлада нападнутом инфраструктуру  било приступом самом серверу, његовим подацима или извршавањем било ког програма у било ком режиму,  а са могућношћу да о таквом систему  има потпуна сазнања. Ја немам довољно капацитета да сагледам целу слику, мислим да нема ни један појединац, а и крајње би неозбиљно било да се било који стручњак информационих технологија сада бави пропустима за које и сам може да сноси одговорност. Мислим да се комплетна струка довољно искомпромитовала, па да ни највећи експерти из ове области немају право да се овим баве, а што је најгоре једини се  у овом тренутку заинтересовани. Проблем је много изнад  правне одговорности  јер је по том питању законодавство нејасно, тј. комплетни постојећи и доступан правни сиистем није у стању да третира ову ситуацију.  Наравно, свестан сам да информатичари  и не могу бити одговорни за широке друштвене односе којима се силом прилика, а махом површно баве, нити желим да нападнем своје колеге већ желим да укажем на трагичност идолопоклоничког третирања техологије и опсаност од успоставе вештачког система где софтверске технократе почињу да се баве и бивају одговорни за ствари, појаве, идеје и ситуације који свакако превазилазе њихове могућности.  Шта више, похвалио бих реакцију доброг дела струке која је пре свега морално исправо и потуно стручно реаговала на накнадну свест о овам пропусту. Програмери који су открили овај пропуст су регуларно и јавно објавили проблем, непрофитна организација која се бавила одржавањем верзије компромитоване софтверске билиотека брзо је изашла са исправком. Толико од програмера. Зар то није довољно  када се испоствља да и сами нису свесни величине пропуста? Или су, можда, заузели позицију да се на евентуланом судском процесу ваде на неурачунљивост?

Оно што је запрепашћујуће је да је у периоду дужем од 5 година било могуће искористити ове пропусте и појављује се оправдани страх од могуће злоупотребе, а што је још горе и несигурност  да још увек постоје слични или пак потуно различити пропусти. Према првим грубим проценама око 10 милиона програмера је саучесник у овом чину без предомишљаја, негде око 2 милиона апликација је проблематично и милијарду уређаје је потенционално могло бити компромитовано. Како? Мислим да би у овом случају свака теорија завере била олакшавајућа околност, повољнија и разумљивија верзија, јер се испоствља да је проблем већи због евидентног недостатка колективне свест, јесне поделе одговрности, изостанка критичког става и неоправданог очекивања да неко други боље ради посао од онога који је за то плаћен. Конкретно  - велики проценат програмера је користио јавно доступну бесплатну бибикотеку Apache log4j2  за надгледање сопствених апликација. Испоставило се да та библиотека, која је неформални стандард у том домену, може да користи механизам именовања  JNDI lookup који дозвољава инстанцирање било које софтверске компоненте па самим тим и програма, а да ствар постане кобна такав програм може бити инсталиран на било ком рачунару користећи удаљени приступ RMI или LDAP протокол. (Једноставније од овога не може да се објасни). Тако компромитовани сервер на сопственом хардверу користећи соптвени оперативни систем и све своје подакте може да ради било шта у име онога ко га је заузео. Тиме, било ко коме је додељен приступ као обичном крајњем кориснику може да у потпуности овлада овлашћенима као да је његов најпоузанији администатор. На пример, уместо да се на фејсбук улогује као корисник на образцу за логовање могло је се унести позната и јавно документована команда којом ће сервер дозволити да буде запоседнут апликацијом која се покреће са личног рачунара и тако да се постане администратор фејсуковог сервера на коме се налазе сви подаци о свим његовим корисницима. Исто тако и за банку, пословну апликацију, владину агенцију, научну лабараторију, здравствену установу, фабрику лекова, вакцина ....

На први поглед ово је велики блам, али тај осећај се врло брзо прелази или у параноју или комлетно порицање  или барем збијање шала на рачун интелигенције. Програмери , к`о програмери, они су се прво трудили да објасне шта се десило, без икакве жеље да анализирају  последице. Одмах се појавило брдо експерата  који брзо куцају по тастатури, користе терминеле, стурчне термине, затамљен мод и појмове ( "познaју довољно ефектних фраза") да зесене простоту чињенице да смо толико оманули.  Мени је нејефектије било објашњењe чoвекa који себе представља као познатог хакера. Он себи не може да опртости чињеницу да није увидео толико очигледан пропуст иако тврди да се одувек зна колико су програмери површни, плитки и необучени да сагледају ширу слику и као такви стално подложни да праве озбиљне пропусте! Остаје невероватно како су толике владине безбедносне агенције, толики антивирусни програми, експерти за безбведност остали слепи за овакву могућност. Сигурно су хиљаде милијарди долара до сада уложене у овим областима,  а испоставило се да постоји пропуст кога су могли да злоупотребе милиони корисника јавно доступног знања.  На почетку је  био мали рат пребацивања одговорности ко је то први видео јер постоји званичан податак да су 15ак дана раније програмери кинеске компаније у чијем је власништву сајт Али-Баба бавили тим пропустима, но све се стишало када се испоставило да постоји јавно доступан траг да су они овај пропуст тада и пријавили. Неизбежно је питање шта се дешавало у том периоду, како то да нико није одмах реаговао већ се узбуна дигла тек 9.12.2020. Можда је нејефектинији тренутак када се на једној конференцији из 2016. на којој се презентира   једна од тих технологија чује питање из публике о могућности злоупотребе. Програмер самоуверено одговара да  нико норамалан то не би уградио у своју апликацију, а испоствља се да истовремено фирма за коју ради користи такву компоненту. Било је десетине хиљада прегледа те презентације само на једном јавном каналу и нико ништа!?

Ако је то било могуће, све је могуће! У преводу и опет - Ја не умем да изведем било какав  ваљан закључак чиме завршавам моју мисију да помогнем у обавештавању како би се пронашле компетентне и кредибилне институције које би требало да су у стању да поставе дијагнозу и понуде некакво решење за овакве ситуације, јер смо сада сви сигурни да ће се овакви сценарији понављати .

Приручник за варање на поштеним изборима

Нажалост овом приручнику је истекао рок трајања чим је ушао у примену.

PS

Приручник за чeститост на непоштеним изборима 

Основно питање је могу ли регуларни избори било шта да промене, а онда да ли уопште треба учествовати у нерегуларном изборном циклусу-циркусу?  Држим да ће се мноштво праведника спотаћи на овом степенику, а ни један коме је нешто обећано или чиме припрећено. Тиме се изборна утакмица своди на борбу између зависника од режимских порока, па би најлогичније било да са сви учланимо у владајућу партију у ком се правцу и крећемо. Победницима остаје само да се договоре ко добија литар уља (мало ли је), ко плату у јавном предузећу, а ко шансу да намешта тендере и на ком нивоу. Подразумева се да само најбољи добија права на проценат као надокнаду за константно глупирање на јавној сцени.

Но, шта са нама који немамо достојанство ума  за презир  бесмисла овоземљске политике, а немамо ни стомак за владајућу партију и њене трабанте?

Један део се снашао одласком у НВО сектор. Међутим, тамо је поприлична гужва у привлачењу грантова, а и питање ја да ли има шта да се више рентира осим пљувачке и по неког разлупаног муралног јаја. Наравно, част изузецима којима су дедови обезвбедили високе наследне позиције још из времена ОЗНЕ.

Као неко ко је до сада непогрешиво гласао за партију које никада није била на власти, а неретко ни прешла цензус имам стечемо  право да тумачим права мањинских гласача. Мада, оволики лични изборни баксузлук могао бих да употребим на заокруживање броја 1 на следећем гласачком листићу. Просто, не очекујем никакву победу, а ни коалициони потенцијал да се са неким подели власт тако да је позиција потпуно безопасна и безбрижна. Толико небитна да сам сигурна да ме нико због тога  неће притискати из државне службе. Управо ово ме и највише нервира.

Ношен идејом највећих српских интелектуалца  да хришћани имају право да се организују у надстраначке организације и способност да слободно учествују у сопственом животу постао сам члан покрета Двери. Проблем је настао тек  када су/смо постајали странка, али ни то ме није спречило за нас/њих гласам. Чак сам учествовао у прикупљању потписа зе пререгитрацију у странку и поред тога што сам био свестан да генијални проф. др Жарко Видовић то не подржава. Мислио да интелектуалне громаде попут њега имају права на такве високо моралне поступке, док ми обични морамо да  пристанемо на ваљање у политичком блату.

Од тог тренутка стално смо у тој каљузи свињца и не сналазимо се као други који су ту на домаћем терену навикнути на свакаве сплачине. Увек нека подметачина, увек злурадост, увек исплива  провинцијалска наивност, увек злоупотреба добродушности, увек ниподаштавање и надобудни подсмех. Таман када помислим да и ја одустајем да је било много погрешних скретања, предомислим се када види ко и како користи ту ситуацију и управо најчешће исмевани опозиционар ми побуди потребу да станем на страну слабијег.

Опет ћу гласати исто, иако се често не слажем са јавним наступима политичких представника Двери. Не зато што стварно нема за кога друго да гласам, већ зато што ми ти људи у овом тренутку изгледају као једини спремни на конретну личну жртву и што заслужују подршку као ретки који још нису дигли руке, зато што је лако мудровати и спочитавати. Србија има сигурно боље од ових представника Двери, али ни тих бољих сада нигде нема, тумарају по личним интересима, сем часних  и ретких интелектуалаца који јасно говоре истину, због које су и скрајнути и прогањани, а од којих један седи у политичком савету Двери.

Кроз историју се увек дешавало да се на крилима српских родољуба руше царстава  у којима се рачунало на то да смо спремни животе дати за идеале словоде, а да истовремено нисмо способни да учествујемо у политиканској подели плена. Тако је злоупотребљено антифашистичко распложење Срба у време кад су фашисти били најачи и редом убијали, па су искористили да доведу Броза Србоубицу. Тим су се користиле и  комунисти при распаду им партије када са инсталирали Милошевића. То су употребили  и када су Коштуницу доводили на власти, а и онда када су рушили досманлијску власт чиме вековни континуитет подметачина кулминирао. Док смо ми рушили царства, они су нам подметали иделогоје. Ево и сада мислим да се под велом најновије зелене идоелогије опет ради подметачина како би се насушна потреба за очувањем природе искористила да се енергија истинских родољуба одвуче код прогресивних екстремиста и урбаних натуралиста.  Опет све наново?

Имао бих Дверјанима што шта земерити , ал ћу то оставити за тренутак када буду  у власти када мислим да ће се стећи услови да се православни Срби могу организовати у надстраначка  друштва. До тада могу рачунати на мој глас упркос што им га дајем не због њих самих  већ због оних који их прозивају.

ACID database transactions

Od ovoga je napravljena cela nauka, a i na wiki i  nа internetu je poprilično netačno obašnjena
https://en.wikipedia.org/wiki/ACID
Pojednostavljenje cele priče:

A (Atomicity)- se podazumeva kod većine baza - il je prošla cela transakcija ili ništa i to je već standard, a samo treba da se vodi računa šta je logički jedna trasakcija.
C (Consistency)- ovo nema veze sa transakcijama vec je stvar domena i implemntacije biznis logike
I  (Isolation)- se tiče odnosa više transkakcija i transkacije sa samom sobom. Tu postoje 4 levela
    Read uncommited - narušava pravilo Atomicity i ne traba da postoji u bazama podataka jer nek druga transakcija ne sme da vidi podatke iz transakcije koja nije završena.
    Read commited - podatak je zaključan samo dok se čita. To znači ako se u istoj transkaciji opet čita isti podatak moguće je da bude druga vrednsot jer je završena neka druga tranakcija koja ga je promenila.
    Repeateble read - podatak se zakljucava od trenutka čitanja do kraja transakcije i ni jedna druga trenasakcija ne može da ga menja (samo update) vec čeka da se ta transkcija završi. 
    Serialiable - zakljucava se skup podatka koji se nalaze u where uslovu. ako where uslov nije indeksiran bice zakljucana cela tabela od pocetka citanje do kraja transakcije i drugim transakcijama nece biti dozovoljen ni  update , ni insert, ni delete. Ako se dve ili vise transakcije  paralelno izvrsavaju nad istim opsegom podataka serijalizacija nije moguca, izvrsice se samo jedna a druga ce rolbekovati sa greskom (ERROR: could not serialize access due to read/write dependencies among transactions)

D (durability)- ovo nije svojstvo transkacije vec baze podataka

Distribuirane transakcije - resavaju na dva nacina

1. Kao svojsto RDBMS . Sve se redje koristi jer ne moze da se implementira logika i da se kontrolišu resursi
2.Kao svojsto aplikativnog koda - postoje dva pristupa
    2.1. Two phase commit - koristi se kad je celokupna transakcija kratka i nisu  bitne performanse. Tj spoljna transkacija ceka odgovor od unutrasnje i drzi resurse zakljucane
    2.2. Saga pattern ( imaju probelm  sa I(Ispolation) a i mora da se implementira undo logika). Postoje dva pristupa
        2.2.1.Choreography - svaki step salje poruku seldbeniku. Sledebenik salje prethodnik rezultat sopstvene transkacije
        2.2.2 Orchestration - implementira se  centralni orkestrator - saga executor gde se smesta logika i komunikacija izmedju odvojenih servisa koji imaju svoje transakcije.

ТрансНародна особа

Замислите душевни бол негога ко је рођен у телу Србина а осећа се као Немац. Нема те невладине организације које га може утешити. Шиканирања која таква особа претрпи на славама, весељима и сахранама принуђена да присуствује манифестацијама примитивног фолкора које је обликовало полусвет његових биолошких родитеља је неизмерна.

Још у XX веку Титовим комунистима је успело да обезбеде толики  ниво  еманципације која је омогућила милонима  да се национално другачије осећају  од својих родитеља по телу. Пре тога и други су достизали  тај цивилизацијски прогрес у домену верских права јер су верујућим душама заробљеним у тела православаца масовно омогућавали прелазак на  исправнију религију. Овде је био фокус на спасавање душе, док се за тело нису баш могле дати гаранције јер је ниво хирушких интервенција у том периоду би сведан само на нож, колац и Србосјек. Идеја је засигурно била прогресивна јер су их ослобађали припадности превазиђених реликта предака.

Но чим су Срби постали мањина међу онима рођеним у телу Србина стекли су одређена права. Данас се  Србину рођеном у телу Србина  признаје прво да се осећа као Србин. Јесте мало непријатно, али су дозвољена девијантна понашања до одређеног ступња. На пример, ако пишете ћирилоцим нико вас неће стрпати у затвор иако сте затуцани реликт. Они који се причешћују на традиционалан начин ће изазвати тек гнушање, сем у случају опасности од појаве инфективних болести, што је ништа у осносу на то када се свештенику пољуби рука. 

У том смислу цивилзовани запад мора прихвата све мигранте рођене у телу некаквих источних народа, а који изјаве да се осећају као западњаци. Поставља се питање који је то осећај и какав тест мораш да положиш да би их уверио у посвећеност својих осећања  и усагласио са цивилизацијским и расним очекивањима. Судећи по тим истим мигрантима, ако имаш новца, плаћаш порез, радиш и ћутиш, поседујеш вештине недостајућег заната онда си довољно еманципован. Они који нису баш на том нивоу се класификују за неку земљу која је у процесу претприступних преговора. Тиме је и Дарвин добио ново прогресивно тумачење -  еволуција и осећајност.

Срећом, не постоје обрнути случајеви, да се на пример неки Немац осећа као Србин јер би се  евентуална таква појава морала уврстити у групу поремећаја. Међутим, масовност тих девијација би покренула питање нивоа до када се неком може признати стаутус са префиксом транс. Ексртемне ситуације када цела једна популација пређе у стање транса нећемо разматрати јер би то постала нова нормалност и спадало би  у обичајна права. Такође, није добор да се транс статус појави у већинском делу узорка јер би тако већина  стекла права позитивне дискриминације намењене мањинама, што би била контрадикторност. Оптимално за управљање ситуацијама  би било да је пола-пола, што постаје норма за транс статус. То је немогуће одржавати на дужи рок јер би сви да буду победници, а када се не зна ко је победник то значи да рат траје. Као на примеру мушкарца и жена где је ситуација увек непријатељска. Готово увек, јер су потребни извесни репродуктивни процеси.  У скалду са нарастајућој појавом индивидуализма ситуација пола-пола из узорка целе популације прерасла је на ситуацију пола-пола на појединачном примеру, што је постало једна од првих транс појава. Разматраћемо и остале транс појаве, тј ко има правo добијања транс статуса. Осим већ утврђене обавеза да то мора бити мањина, поставаља се питање које услове та мањина  мора да испуни. Моралне категорије су немерљиве и најбоље их игнорисати, јер би морали да разматрамо шта са правима људи заробљених у тело убица, лопова, лажова а и питање је да ли је то мањина и колико је њихових права већ увршћено у корпус основних. Узмимо да се на изборима кандидује трансЛоповска партија и неким случајем добије власт, такозвану трансКлепотманску власт. Тада би постојала законска могућност да људи на власти краду колико год хоће,  али за разлику од садашње ситуације поштени део популације који би тиме био у мањини имао би право да се избори за своја мањинска права, Ако би се тако изборили за транс статус по коме не сме да им се краде онда би лопови морали да отимају иземеђу себе што би довело до нових сукоба и губитка њиховох права на поседовање укредене робе. Тиме би постало сасвим прихватљиво да трансЛоповкса партија буде организована као тајно друштво или да ради под другим именом.  Овде се намеће питање шта би било када би се криминалци, наркомани, воајери, манијаци удружили у транс организације и изборили за своја права људи заробљених у традиционалном телу које има савест. Ил још горе шта би било када би се полицајци, наставници, здравствени радници тако организовали и тражили своја права.  Замислимо само једног трансВојника заробљеног у тело припадника страног окупатора. Не само да не би смели да га сматрамо за изадјника већ би му морали испоштовати и право на рад и поседовање војних средстава принуде. У том политичком домену  у нас су најуочљивији трансВладари. То су људи који су себи обезбедили право да увек буду у владајућој парији, а каткад им се деси да су заробљени у телу које је другачије говорило. Опет је проблем шта када постану већина и када  имамо огроман број људи чија је једина идеологија припадност владајућој странци. Опет ће бити неминовност да зарате између себе јер њихова легитимна одлука владаоца постаје неизводљива због недостатка поданика, а већ су се стекли  право да владају. Шта ако они који чачкају нос, пљују и добацују на улици постану трансПримитивци и изборе се за своје право. Кажем, сасвим је прихватљиво само да не постану већина. Но, чим постану већина појавиће се легитимни страх да сада нека мањинска културна група почене да тражи своја права на пристојан и културан живот достојан човека незаробљених ни у каква туђа тела, већ слободна да користе своју главу.

Шта ћемо са шарлатанима заробљних у тело лекара, како им омогућити њихово право да лече друге људе? Шта ако је обрнутао?  Шта ћемо са оним који се у тренутку пандемије осећају да се вакцинисани, а налазе се у телу невацинисаних, а шта ако је обрнуто? Како испоштовати право људи који имау своја права, а заробљени су у неком обесправљеном телу, а шта ако је обрнуто? 

Мој одоговор је  да са транс правима треба ићи до краја. Морате признати да би било врло занимљивије гледати фудбалску утакмицу где сваки од фудбалера има право да се осећа као боксер, па се због тога укине фаул, или као рукометаш па се укине играње руком.  У том случају навијач има право да се осећа као тренер и да га нико не прозива због тога. Можете замислити ситуацију у којој се судија  осећа као навијач. Све би то било занимњиво све док гледоце не прогласе учесницима некаг коњичког спорта по ком ће имати пуно право да их јашу у легитимном циљу остварења олимпијске норме.

Не треба баш претеривати и раднику доделити права послодавца, или презадуженом грађанину доделити банкарска овлашћења, или некога власника капитала натерати да ради. Финасијска стабилност мора бити изнад свега и математике и логике и морала јер чему онда све ово и оволико трансирање, или трансеравање како се већ каже.

А шта као нисам у праву, и шта ако је истински одгвор код мудрога заробљеног у телу некога ко ћути? Ништа страшно , јер је сасвим могуће да је глупост заробњена у телу  некога ко има језик или у овом случају  блог или чак све медије овога света.

Анти противан контра опозиционар - принуде и јавно здравље

Ако желите да будети успешни на друштвеним мрежама  поставите неко питање где ће свако створити утисак да је његов одговор битан. У  време свеопштег успеха одговори наравно нису битни, а ни питања.

Ево пар предлога за питања:

Да ли слажете да рокерима треба забранити да ђипају уз народњаке и да ли је је Тома Здравковић легитимна дефиниција компромиса?

Како то да Вук Драшковић јавно ради за власт  и да ли му кум тајно то исто ради, а кумовог кума његов кум избацио из власти, а оставио у странци?  

Када су елитни комунисти постали капиталистичка елита?

Што демократски запад подржава диктатора који се хвали да сарађује са истоком коме су ови увели санкције за које се испртавило да су им ојачале привреду? 

Колики је финасијски ефекат екстремног десничара  када се на сав глас хвали   својим патритозмом изношећи своју понуду за  свој трансфер на још екстремнију левицу?

Да ји је помињање вакцина најбољи начин да привучеш коментаре на свом посту и постанеш сензација или је то једноставно најбржи начин да наљутиш све око себе?

Ево пар предлога за одговоре: 

Ко није у потуности овладао материјом треба да  избегавати изајшњавање по питању вакцинације, али мора бити потуно спреман да га било ко због тог неодређеног става казни. Ако већ мора да се изјасните треба избегавати било какав покушај да се буде духовит, јер су до сада већ сви  имали трагична искуства из прве руке. Свако ко је заузео чврсти став по питању вакцинације је заузео позицију религиозног фанатика и  за очекивати је да ће да аванзује до нивоа терористе спремног да обуче прслук са динамитом сопствених уверења. Сви смо се тако нашли у ситуацији ишчекивања дужине најкраћег фитиља. Са друге стране, онај ко нема став је љига и као тако неспособан не заслужује било какву пажњу.

У том смислу је потпуно небитно који је мој приватни став по питању вакцинације, па ћу га у духу времена у коме живимо овде и јавно презентовати.  Ја сам међу првима донео одлуку да се вакцинишем. Док се вакцина није појавила ишло ми је добро са тим ставом и тако би и остало да се није појавила могућност избора и подразумевање јавности да самостално треба да одлучим. То је била тек прва нејасноћа, испоставило се једна од лакших. Пошто је питање озбиљно нисам хтео да се информишем из медија за које знам да су већ преносиле нетачне инфорамције. Угасио сам све домаће медије, друштвене мреже и глобалне канале комуникација. Значи, изоловао се, такозвани добровољни карантин. Консултовао се са експертима медицине које лично позанјем. Неки су били за изричито за једну вакцину, неки за другу, неки за било коју, а неки ни за једну.  У недостатку осталих ставова остао сам неодлучан и решио да сачекам званичан став. Чекајући га имунизовао сам се и то на најтежи могући начин, презнојавајући се у сосптвеној муци и трпећи последице приватне неодлучности. Имао сам срећу да преживим и несрећу да морам опет о томе да размишњам. У недостатку корисних информација пао сам у депресију и како бих се излечио од исте узео сам да напорно радим, јер рад ослобађа. Успео сам да направим нешто што су стручњаци из моје области тврдили да је немогуће, а и поред тога што успешно функционише, већина је остала при свом почетном ставу. Ово звучи скроз у складу са процесом имунизације. Од даноноћног рада укочио ми се горњи део кичме тако да сам  сада комплетирао цела леђа. 

Рад ослобађа, ал само оне који имају јака леђа, остали нек се држе философије и тендера.

Морао сам да укључим медије. На њима стари ликови са неким новим ставовима. Једногласје и једних и другог медија. Међутим, тек сада  нисам у стању да разумем поруку. Кажу да је вакцинација обавезна, но да свако има право да о свом здрављу одлучи шта хоће, али ако искористи то право онда га треба изопштити и казнити. Тако и треба када даш свакој фукари да води државу и јавно здравље. Ајде полако, узми ваздух, не може мене збуњивати то што и  Курир и Ало и Информер и Н1 пишу исто. Све сам их редовно хватао у лажи али упркос и унаточ њима ћу размислити својом главом. Што се тиче тоерија завере ја сама најближи одлуци да лансирам неку своју, нпр. да приватни пензиони фондови промовишу антивкасере, а ваксери су већ ионако фанатично приступили промоцији својих личних убеђења да нема потребе нико да их финасира. 

Послушах говор председнице владе где образлаже увођење обавезне вакцине након 22 часа. Напокон неко нормалан!  Ако је вирус толико опасан као што се тврди треба увести обавезну вакцинацију и потуни карантин, па ко шта има против нек изађе на улицу и протест  или оружана побуна, смена власти револуцијом, јер ово онлајн смарање стварно постје и  кобно и смешно. Тише бре, ништа је не разумем. Премијерка није изашла ни са једним званичним податком и истраживањем, већ је `ладно рекла да постоје сведочанства неких људи који тврде да је преко 90% са тешком сликом невакцинисано. Спрдња са инстутуцијама са фаталним исходом. Не мислим да нешто крију већ су просто традиционално безобзирни и свој став прилагођавају бирачком телу, а како је исто слуђено онда и став треба да буде такав, јер је таквима и намењен, а остали су небитни. Ко је рекао нормалан?

Пусти ове професионалне преваранте, шта каже  струка?  Има ли игде икога доктора који је нешто ново научио и променио став или су сви и даље на истим позицијама као и када је вирус био тотално непознат. Докторка Даница Грујичић је изгледа променила став и вакцинисала се.  Ја сам сада најближи одлуци да се вакцинишем домаћом вакцином за коју постоје домаћи стручњаци који су одобрили све потребне домаће сертификате. Потпуно разумем и њену досадашњу неодлучност и противљење. Да чујем образложење- "Вакцинишите се да се не би понижавали кадa вас легитимишу за сертификат!"  Оно који буду путовали на запад мораће се и даље понижавати јер тамо није призната домаћа вакцина. А видим да је једни прозивају што се није раније вакцинисала, а други што се уопте вакцинисала па је врло вероватно у праву, иако немамо доказе.

Што се тиче јавних личности и њихових ставова мислим да су потуно небитни. Још од како сам чуо Фахрету Живојиновић  да на националним фрекванцијама  даје савете о смилу живота то ми је више за комедију него са епидемију. Чак и у случају врхунских спортиста као што је Ђоковић који ће због те своје одлуке трпети велики фенисијске губитке ти ставови свако остају личне природе, па таман се не свиђали онима који их прате на друштвеним мрежама, који су тек толико небитни да имају право да кажу шта им год падне на памет.

У недостатку домаћих података прочитоа сам извештај из Уједињеног Краљевства  COVID-19 vaccine surveillance report Week 41 . Професионално одрађен и пун битних и прецизних статистичких података. Проблем је што се у њиховим медијима и на глобалним друштвеним мрежама може наћи сасвим супротна тумачења истих података. Мање-више сва та тумачења су тачна али су представљена навијачки и сензационалистички тако да од корисног материјала преве огромну штету. Нпр потуно је тачна информација да невацинисами имају  ЧАК 6 пута већу вероватноћу за фатални исход, али и са друге стране да је смртност код невакцинисаних САМО за 0.03 мањи. Да бих податке прецизније анализирао таргетирао сам њихове податке на популацији величине Србије и узео људе у 5 деценији живота. Претпоставио да је 50% вакцинисаних и да је здравствен ситуација у нас идентичан оној у Великој Британији што одмах дисквалификује моје закључке. По томе испада да би у једноj недењи умрло 6 невацинисаних и 1 вакцинисан или тим темпом на годину дана би однос прецизније био 72 напрема 14, што ће рећи да  када би се вакцинислао 300.000 Срба у петој деценији живта да би се спасило 58 живота за годину дана. То би био успех и требало би се вакцинисати ако би се појавила информација да на 300.000 вакцнисаних има мање од 58 нежељених трагичних исхода. Мој нестручни закључак би био да би прави успех медицине био пронаћи узорак код којих се очекује фаталан или неповоњан исход и само њих вакцинисати. То би значило вакцинацију мање од 0.05 процената људи, међутимтим наука није на том нивоу и потребна је солидарност, а да би се појавила емпатија потребно је поверење, а поверења нема због неправедне поделе богатства и моћи што значи да се никада неће достићи ниво потребне вакцинације сем применом средстава принуде. Све остало је губљење времена и намерна поделе у друштву упирањем прста у неког другога како би се сакрила неспособност оних који управљају системом, а од ког црпе огромне привилегије, па не дозвоњавају никаква покретања питања сопствене одговорности.

Прикупљајући личну статистику нисам дошао до корисних закључака, већ до простих логичности. Сасвим очекивано да се неко ко се није вакцинисао предомисли и да је то савим неочекивано  за некога ко се вакцинисао. То не значи да су вакцинисани у праву, већ би било боље да јесу и у том смили треба навијати за вакцинацију, па таман остао и невакцинисан. Имам утисак да су се вакцинисли они који су имали некога блиског или су сами тешко превазишли овај здравствени изазов. Такозвани субјективни фактор. Такође ту су и људи који сматрају да имају разлога да се сачува постојећи систем прерасподеле богатства јер су задовољни својим положајем у истом,  они који имају поверење или очекивања од државних и изнад-државних нивоа власти. То значи да се нису вакцинисали они који немају поверења у систем, који су незадовоњани својим статусом у истом и ако треба неке солидарности онда треба  имати  са њима па тамен причали и о глупим теоријама завере и компромитоавли  дељењем мишњења  са разним смутљивцима.

Било како било,  свачија одлука се мора испоштовати било да је из личних интереса или сакривена иза тобоже хребих, бунтовних порука, или пак ако је настала као последица улизивачком става према гомили због несигурности у сопствено мишљење, јер је и то део људске природе.  Свако ко је вакцинисан мора се понашати у складу са тим да ће нам та вакцина помоћи да остенемо живи како би се борили за достојанство људског живота. Свако ко је навакцинисан мора имати свест  да ће неки следећи, или овај мутирани висрус имати велику смртност, па ће и сами јурити  и молити да се вакцинишу. Сво остло је лажна побуна у стилу рокера са почетка приче који ужива у народној музици, а срамота га да призна или још горе да у складу са својом прокламованом побуном против систма прими медаљу части од тог истог против кога је устао. То му дође као да у рата добијеш орден од противника за доприносе у поразу. Поставља се питање - чијем!?

PS

Ако већ нисмо у стању да успоставимо неко стручно тело чији је ауторитет несумњив и обавезујући по питању вакцина и ако смо принуђени сами да доносимо тако крупне одлуке потребне су јасне и прецизне инфорамције, а никако навијачка тумачења.  

Ко је одговран за непостојење званичне статисике, за лошу презентацију исте ако постоји и за објавњивање нетачних податка? Каква је статистика заражених, оболелих, тешко оболелих и фаталних исхода по примљеним вакцинама, старости и пратећим болестима?  Ко је одговоран за непостојање јавно доступних података по овом основу?

Шта значи термин  успешност вакцина у одређеном проценту? Наводи се пример од 95% и више, али се нигде не наводи у односу на шта? Може се тумачити да је процент преживелих невацинисаних већи од 95% па је вакцина контрапродуктивна јер је смртност иначе мања. Савим супротно,  могло би да значи да је од укупно  страдалих 95% невакцинисаних?  Знам да није тачно ни прво ни друго, али никако да нађем шта је тачно, а и они који баратају том информацијом то не знају.

Да ли вакцинисани преносе заразу? Ако не преносе што носе маску, а ако преносе што се невацинисани сматрају одговорним. У чему је проблем рећи да се нешто не зна? Ако су вакцинисни заштићени зашто онда прозивке да су невацинисани несолидарни? 

Ако су Кинези успели да нарапве традиционалу вакцину зашто је нема у производњи у свим државама већ се прави пометња са новом генерацијом нетестираних вакцина? Ако је већ традиционална и успешна што се онда сви не вакцинишу таквом вакцином, а ако није што се и даље пропагира? Како су Кинези успели да  буду успешнији, да ли због апарата принуде, организационих способности, навика, обичаја, менталитета, медицинских знања, бољег познавања вируса , или вакцине?

Зашо је смртост у Србији у односу на прошлу годину већа за 30.000 људи? Шта је критеријум за одређивање смртности, да ли је исти у свим земљама и по сваком од тих критеријума колика је смртност у Србији  у однсоу на окружење и просек у свету?

Да ли су неке вакцине коришћне у експериманталној фази у Србији и ко је одговоран за то? Шта ако то постане рутина па у неком од следећих експримената дође до нежељеног исхода?  Ко сноси одговорност?

Да ли држава сме да своја овлашћења  по питању јавних интереса преноси фирмама, правним субјекатима или неки трећима организацијама да одлучују о правима појединаца са којим су у контакту? У којим околностима држава има право да уведе обавезну вакцинацију  и која институција је одговорна по том питању? Ко је гарант  и каква је одговорнсто државе за све оне који су претрпели штету по том основу?  Има ли нека институција која сагледава ширу слику  заштите интереса целог друштва и по којим параметрима или зависимо од тренутног раположења неког њеног чиновника? Да ли у том случају тај чиновник има интелектуалних, здравствених и моралних капацитета за тај посао и ко га је сертификовао?

Цајтнот васпитавања

Ћ: Ташо, шта ти мислиш о шлихтарама?

Т: Мислим да не знам шта то значи.

Ћ: Ма, то је када неком дајеш одговора које он воли да чује, без обзира на истину.

Т: А, то је баш ружно.

Ћ: А ти Дашо?

Д: Па, ако ти је некада од користи можеш тако да избегнеш непотребну расправу!

Ћ: Исплати се лагати и умиљавати како би се  окористили ?

Д: Постоје ситуације ...

Т: Ама, Дашо, шта се раправљаш, кажи тати шта хоће да чује, каснимо!

Недостојан

Да ли познајете неког поштеног, а да  је на власти? Да ли знате некога ко зна таквога? Да ли има игде икога ко зна барем једнога да зна тога..???

Да ли сте чули да би се ико нормалан кандидовао на политичку функцију које су срозане до  затеченог нивоа недостојног било каквог даљег ишчуђавања. Све то политички систем у нас чини бесмисленим, јер су све позиције власти  толико искомпромитоване да би их заобишао свако ко држи до себе. Ми се налазимо у таквој ситуацији да ниједан достојан не би могао да победи. Прво,  клонећи се будала, неће се ни кандидовати, а и ако би се кандидовао не би имао никакве шансе у овакој политичкој каљузи. Прецизније, садашња власт није достојна  да је победи неко достојан. Сами су срозали сцену до тог нивоа да их прво треба победи неко раван њима, па тек онда да се пружи  шанса нормалности.

Имајући све то у виду победник првих следећих избора је свакако недостојан и у то име једини искрен кандидат би био онај који би и заузео такву позицију. Изађе лепо на изборе каже отворено да је недостојан те функције и онда победи све оне који се лажно представљају достојним. Кампања не може да буде простија - само потврђује све прозивке на сосптвени рачун, ништа не демантује и само приупита какви ли су тек онда они које ће победити. Изборни слоган просто -Недостојан. 

И раније је било таквих покушаја широм света, јер је ова појава очито глобалног карактера. Сами смо били сведоци да су се разни шалини, спадала, шартлатни и веселници добро котирали на скорашњим изборима.  Међутим, власт је одавно однела шалу. Такође, очито  је свима преко главе јалове прозивке и хумористичких скечева и исмевања на сопствени рачун. То нам тако добро иде да су и ови на власти по прилично зачуђени опстајњем на истој. Уочљиво је колико им се жури са пљачком и отимачином уплашени од неминовности абдикциje која се упорно одлаже у недоглед популарним прајм тајм шоуима. Та неспремност на сопствену жртву, неодстак потребе за сомоиницијативу, упирањем прста у нејаку опозицију, очекивањем да ће темо неко презрен опет наивно прљати руке одузима способност маси да достигне критични ниво, да се свако пита да`л` је могуће да је служба баш толико јака.

Смех треба оставити за адекватна јој времена, па је основни предуслов да тај недостојан мора бити озбиљан. Као једини доказ за озбиљност једино што недостојан може да понуди је оставка. Дакле кандидује се потуно свестан да је недосотјан, да га медијска машинерија не може више облатитети но што он сам себе може и то са јединим циљем да поднесе оставку. То уједно може да понуди и сваком од својих противкандидата, па да видимо ко је спремнији. Ако само један кандидат сме да буде званично недостојан онда је то најбоље да учини за позицију председника држава која је ионако само протоколарана. Везано за обавезе врховног команданта све своје ингеренције пренесе на неког од озбиљних генерала у пензији који је доказан патриота ( имао се где и доказати). Изабере саветнике који ће обављати дужности у оставци уместо њега и заслужено добије државну пензију. Недостојном доста (Mене, ако се сeте за дан безбедности, сете се). Како би доказао своју озбиљност прихвати се обавезе да се више никада  неће кандидовати на јавну политичку функцију. Као своје саветнике ангажује неискомпромитоване интелектуалце неспорног ауторитета и интегритета профила Ломпара, Бећковића, Чавошког, Ковића, Антонића...

... и лепо оде у легенду. Мислим да би тако био први недостојан достојан  позиције јунака у српкој епици, па ако хоћете и лирици.

Моја прва Бунга-Бунга журка

Чим сам стигао са журке исповраћао сам се. Мучнина од самог присуства.

Имао сам 11 година и професор физичког ме је месецима спремао за ту журку. Користећи школску инфраструктуру спремо је цело моје одељење.  

Још тада су напредне снаге водиле рачуна и о родој равноправности, па је сваки малолетник из мог одељења  имао исту улогу. Добили смо сви по мало већу мотку и вежбали колико дуго можемо да издржимо са њом у рукама, а да при томе не направимо никакав гест.  Онима који су први одустајали било је прећено том истом мотком, па у очима злоставњане деце  и није могла имати другу улогу. Они који су могли најдуже да издрже јавно су похваљивани и постајали су све поноснији. Тек касније је дефинисан термин Стокхолмскии синдром. Ми смо то тада дечијим речником формулисали - ил ћеш се усрати од страха, или од поноса. Трећег није било,

На сам дан журке обукли су нас у беле трегер поткошуље и уске шортсеве. Запрепастио када сам видео да је цела школа била ангажована и да је све то рађено у договору са свим наставницима. Није само наставник физичког био насилник.  Чак шта више, сви родитељи/старатељи су дали прећутну сагласност. У ствари, она се подразумевала и није било потребно као сада да се потписују разни формулари. Наравно да се подразумевало да и опрему сами родитељи треба да донирају. Уместо мотке дали су нам некакве заставе и тачно у подне све нас извели на градски стадион. Рекли су нам да је улога нас најмлађих била незаменљива и поставили у нас равномерно међусобно удаљене што уз аут, што уз корнер линију. Мене је запало место поред рупе где је некад била статива. Запрепастио сам се сазнању да су  и голови настрадали.  Морали смо да више од сат времена стојимо непомични и држимо заставу. Само да напоменем да је то било много пре Тик-Тока и разних глупих изазова. Мене је запала застава неке државе која ће то постати годинама касније, па сам и дан данас  запрепашћен чињеницом да сам  пронео ту заставу  са елементима фашистичке хералдике  кроз мој антифашистички крај. Било је и оних који су морали да проносе црвену петократку кроз некада анти-комунистички и поштен крај. На самом стадиону много зајапурене деце која задихано журе у разним правцима да би када стану ови из публике (који су уједно били и организатори те журке) задовоњно аплаудирали. Израз лица тих малолетника из саме унутрашњости стадиона као да ми је поручивао да треба да будем задовоњан јер сам  и сам могао тако да прођем. Нису ни могли знати  да ни  нама није било лако. Сунце пржи, а ни дан данас нисам  сигуран да ли  је ико у том граду тада чуо за УВ зрачење и заштитни фактор. Данашње приче о промени климе, глобалном загревању и  ефекту стаклене баште ми изгледају смешно када се сетим тог дана. Једино чему сам се надамо је да ће се бар неко пре мене срушити, јер сам од почетка зацртао циљ да будем други. Само да напоменем да је то било много пре него што су наши спортски коментатори склепали тужбалицу да сребро сија много јаче него злато. Завршило се а да нико није пао, а тек касније смо сазнали да се лик, за чији смо рођендан спремали овај малолетнички перформанс,  није ни појавио. Такође смо тек касније сазнали да су постојале много занимњивије журке са малолетницима  и ова моја жалопољка није покушај да релативитујем те жртве. Моја једина жртва су биле опекотине другог степена на деловима тела које трегеруша није покрила, сунчаница и каснија свест о срамоти што сам морао да присуствујем на журци лика који се није појавио. То је уједно и једини разлог што се добро завршило јер су идолопоклоничке жртве на журкама где се он појављивао биле адекватне.

На срећу моја прва Бунга-Бунга журка је била и последња и надам се да никада ником више неће  пасти на памет да злоупотребљава малолетна лица.  На несрећу методе злоупотребе малетника су све екстремније и као што сваки напредак налаже жртва мора да буде све спектакуларнија.

Временска одредница - припадам генерацији која је била први разред када само остали без главног актера ових журки. Тај дан смо упамтили по томе што су нам је кући претећи саопштено да се ни по коју цену не смемо насмејати до даљњег. Опет да напоменем да је то било пре Тик ток изазова. У самој школи нам је саопштено - "Друг Тито је умро, ал ће заувек живети у нашим срцима". Тај најтежи школски тест смо сви положили осим једног мог другара који је збуњено питао - па је`л` он умро или није!?  Касније је то детаљније објашњавано његовим родитељима  у редовним школским и ваншколским активностима, а он и није толико лоше прошао јер сам га годинама после тога виђао вазда спремног да све око себе забави, иако свестан да му прва школска фора  била дечије невина.  

PS

Посвећемо свима онима који лајкују слике  са прослава дана младости уз носталгично подсећање на добра и лепа времена, свестан да јe многима у то време било добро, ал` искључиво на рачун већине која је морала да плати тај рачун, што уживаоце ових времена треба да учини барем срамежљивим.

Матријархиња у временском парадоксу

Језик је жив и стално се мења, па самим тим и његова стандардизација како би се појмови усагласили са околностима. Ако су су појаве које језик описује нове уводе се и нови термини и грамтичка и књижевна правила, али се поставља питање шта ако су појаве раније постојале, а језик их никада није уочио. То указује на мањкавост језика и његовох правописа као и оних који га користе. Нови закон о родној равноправности је пред лингвисте поставио захтеве да исправе  уграђену и злонамерну  родну неисправност чиме је откривена дискриминаторска природа самог језика. У супротном би значило да је род некаква новотарија или патент законодавца, што се у складу са новим законским уредбама никако  не би смело тврдти.  У складу са таквим временским парадоксом, а у контексту хронологије  то нас чини дискриминаторима али само у периоду  пре објављивања закона у службеном гласнику којим је исправљена ова историјска неправда према роду.

Правне последице су  јасне -  Вук Стефановић Караџић је био неписмен, или барем недовољно стручан јер није евидентирао, нити на време уочио и увео родну терминологију. Тиме је доказано да је народна баштина била родно злонамерна и као таква се уградила у основе народног језика.  Испоставља се да нам ни просветитељи нису баш били родно просвећени, а поставња се питање статуса јединог нашег нобеловца и чека се анализа његових дела са аспкета родно осетљивих елемената. За сада се само може констатовати шта је неисправно, а шта је исправно накнадно ћемо сазнати, чиме проблем прераста у временски парадокс.  Ми имамо част што ћемо бити прва генерација која ће  исправити ту урођену језичку ману јер просто треба да се одрекнемо тих дегенеративних наследних фактора са новим сазнањем да су нам сви преци озакоњени дискриминатори. Учитеља и родитеља је се лако одрећи, нарочито оних који су  над нама спроводили репресивне  васпитне мере које су тек овим новим законом стављени ван снаге и имају се кривично гонити. Но, они имају олакшавајућу околност јер су и њих васпитавали исти такви што нас опет доводи до временског парадокса.

Свако ко је пре овог закона ступио у брак очито је дискриминиасао свог партнера јер је по слову овог закона, а као корисник инкриминисаног језика, свакако морао бити дискриминатор и у том смислу било би поштено да дође до развода истог како би по овом новом исправном правном контексту сви имали равнопревне родне шансе. Сада имамо могућност да  се пре ступања у брак договоримо шта су чије обавеза, ко је отац, ко је мајка, родитељ А/ 1/ Б/2  или како већ, а у сваком случају ко ће и и колико месеци носити децу у материци или родно прихватљивој отерици (очева материца). Прецима којима је на овоземањски начин онемогућено да прекину завете из предзаконског доба дискриминације остаје чињеница да им је однос био родно скрнаван што све нас чини производом  конзумирања дискриминације. Што се тиче пословних и радних односа ту је ситуација, на срећу, много лакша јер је најбржи начин да се успостави једнакост прихода тако да се онима са већим примањима износи умање до нивоа оних са мањим. У новом закону нигде не пише да дисриминисаном роду плата треба да буде већа, довољно је да буде иста са недискриминисаним, па да барем послодавци буду на добитку. Са друге стране, то смањење се може компензовати ранијим одласком у пензију избором припадности роду који има такву привилегију.  

Ако се и испостави да је неко/а до данас био/ла дискириминатор/ка он/она овим законом сада има оправдање у томе да су га/је погрешно образовали  јер у тренутку чињења није било овог закона, тако да је прва мера анти-дискриминационих аката аболиција свих дискриминатора/ки. Друга мера би се могла односити на спортискиње јер ће сада добити исту шансу и у том смислу најтаже ће бити боксеркама да докажу своју равоправност. Трећа мера би могла да доведе до повећања природног прираштаја, јер се може десити да се затвореници почну родно осећати као затворкиње/затворенице што ће их пребацити у други блок где се могу позивати на флуентност таквог осећања и то по неколико пута на дан.

Како смо констатовали да су традиционалне вредности дискриминаторске то сваки такав појавни облик треба санкционисати.  Чим филолози/киње заврше са родним терминима за професије треба у сваки елемент колективног идентитета увести равноправност. Ако временски парадокс допусти треба направити јуначкињске народне песме и увести хајдуковке у књижевну употребу и народну традицију. Водити рачина о заступљености родова, па на пример кад Марко  удари на Мусу констатовати да је барем једно од то двоје женско. Косанчић Иван и Топлица Милан, опа, оба мушка имена! Или једно име прогласти женским, или  барем једног од њих постхумно прекрстити, a по служби  временског парадокса. Потпуно је статистички неприхватњиво да је једна мајка родила девет синова, и нек стари Југ Богдан у бој креће са четри југовићке,  или пет ако ћемо по правилима позитивне дискриминације. На крају крајева, шта их мајка не би у бој водила  када их је већ родила, а и чему бој када је већ све тако. Није очекивано да их је старац могао све родити јер га је споменута старост могла у томе спречити. Немањина женска деца нису имале шансе да постану владарице и архиепископиње и ту неправду одах треба исправити. Временски парадокс нас доводи до тога да би нека савремена  личност женског рода заслужна за овај закон могла постати прва архиепископиња. То  нас свакако доводи до дискриминације монахиња јер немају никакву шансу да у пословној каријери напредују до места епископиње, што нас опет доводи до закључка да су нам сви патријарси нелегитимни јер су изабрани на дискриминатроским саборима. Како је тешко наћи монахињу која би се кандидоавла за место патријархиње декретом би требало дозболити то министаркама. Једини проблем који се овде намеће је да ли ту професију треба именовати као патријархиња или матријархиња и то треба оставити кандидату, пардон кандидткињи на сопствени избор. Треба напоменути  да и сам термин монах  по родној терминологији може бити споран за случај да се неко не осећа бинарно и требало би размислити о увођењу речи дуалх - (усамљеници) њих више који стоји пред Богом. Мало већи проблем је са попадијом јер је на волшебан начин искоришћен за попову супругу. То би тек додатно закомликовалу ситуацију са партнером од женског свештеника. Такве ствари би могле да зађу у домен верских права, али црква треба да дели судбину своје пастве и не би смело да тражи било каква изузећа јер би се такав изузетак могао злоупотребити па би онда и право на ословљавање, васпитање, систем вредности и морал могао да буде у домену верских слобода што би спроводљивост овог закона онемогућило, а све то  би довело да дискриминационе анархије каква је била све до јуче.

 Мени ставрно не иде у главу како смо ми уопште могли и да функционишемо у таквом лудилу пре овог закона. Страх да ме неко по овом закону не оптужи за дискриминацију и огромна обазривост по том питању је учинило текст оваквим и унапред се одричем било какве могућности да се тумачи на ироничан и подругљив начин.

 

 

 

Сточна равноправност и анти-дискриминациони закон крда

Како смо успели да усвојимо све људско-правашке законе замолио бих законодавца да се пребаци на права нас обичне стоке. Како постоји оправдана забринутост да ће нас разна говеда  и даље третирати као стоку  очекивано је да  ће се појавити рупа у оваквом закону, па се залажем да се родна равноправност прошири и на анималне домене. Колико сам разумео нови закон полност је одређена природом, а родност је сопствени доживљај, па у том смисли, како субјективни доживљај појединца о самом себи  у складу са објективном оклоностима може да прерасте у појавне облике намењене искључиво животињама, потребно је законом покрити и такве случајеве. Зашто се зауставити само на родној равноправности, а  не покренути  јавну расправу о групној, класној, подкласној,  кохортној , кладној  и редној равноправности?  Као огледни пример  узео бих групу кичмењака, класу сисара, подкласа вивипарни, кохорта Placentalia, клада Laurasiatheria, ред копитари, подрод bos и так онда род - домаће говедо (Bos taurus). 

Овде бих покушао да идентификујем појавне облике домаћег говеда и надгрупе му стока.

Политичка стока - неко говедо се кандидује за политичку функцију тако што стоци објасни да је сасвим нормално да се у кампањи лаже и  да нема обавезу да испуњава дата обећања.  Чим такво говедо дође у позицију онда краде , без потписа и тендера, а стоци обећа запослење у јавним предузећима до следећих избора. Ангажује медијске чобане који објашњавају да то тако треба и да су сва говеда иста, а ова претходна још и гора.

Потрошачка стока - Ако стока неће да купује онда се подигне цана, па се прогласи акција и попуст и цена се заокружи за једну пару мање од неког већег броја каји стока сматра за  повољније.  Или,  неко говедо обећа 3000 динара само појединцима и стока се бори и отима  да буде баш то и такво грло.

Предузетничка стока - неко говедо које има фирму  мисли да су му сви запослени стока и  да треба да тегле по цео дан, празницима, без викенда и права на одомор за плату која је довољна да добије таман толико хране како би опет дошао на посао. То говедо је успешно онолико колико стоку адекватно третира  и колико му друго говедо коме плаћа сточарину обезбеди послова са државним сточним фондом.

Саобраћајна стока - неко говедо које вози јака кола мисли да су остали учесници у саобраћају стока која мора да се склони. Просто се изненади када по теорији крда налети на неко друго говедо, но проблем се врло брзо реши ако се на време уочи чије је превозно средство скупље. Вредност превозног средства пешака у том смисли се одређује на основу бренда обуће.

Новинарска стока - неко говедо у наслов стави питање за које мисли да ће привући стоку да чита текст испод тог наслова, а са којим нема никакве везе. Мисли да је све дозвољено како би се повећао број коментара који су валидно мерило за положај у тору, штали или зверињаку у зависности од одабране теме.

Блогерска стока - неко говедо напише текст о здравом животу и љубави према бициклима у коме  споменe део како је свратио у продавницу деликатеса за коју сваки читалац зна да су нездрава храна која нема везе са котачом, а све у нади да ће валоризовати рекламни захтев бренда који прави неквалитетне прерађевине.

Медијска стока - неко говедо организује шоу где ће друга говеда да брукају себе, све своје и  људски род  и ред примата и класу сисара, а  како би се стока заокупила пажњом и туђим проблемима. 

Агри-културна стока - неко говедо контролише цене сировина и производа како би произвођачи који су у том смислу и сировине  имали таман толико да опет учествују у његовом личном подухвату и још личнијем успеху. Овде постоје подгрупе воћарска, земљорадничка и сточарска стока, као већег реда  опште-културне стоке.

Комуникациона стока - неко говедо има одвојен палац,  развило зубало са четри секутића, научило да брзо прича, користи нејасне термине, зна да буде гласан, бучан и уме да прекида друге, знајући да стоку уопште не занима шта говори, како би сопственог саговорника дискредитовао пре него што стигне да било шта каже.

Циркуска стока - неко говедо само зато што зна да удара лопту, или му долази стока на наступе узме себи  за право да васпитава  друге и омаловажава другачије погледе на свет, успут проглашавајући себе мајком или оцем рода у зависности од сопственог и тренутног доживљаја себе.

Прогресивна стока -  исто као циркуска стока само што су им наступи везани за техничке склоности

Друштвено-одговорна стока -  исто као прогресивна стока само што су им наступи везани за психичке и социјалне склоности

Интелектуална стока - неко говедо не види друге интересе сам личних јер заједнички интерес, породице, порода,  родитеља, родбине, сродника, народа, рода  третира као интерес стоке који треба да се прода.

Елитна стока - од елите нам је остала само елитна проституција, а ту заиста не знам како се стока котира.

Потпуно свестан да је целокупно царство биљака прескочено надам се фазној имплементацији закона и потупном усклађивању наше законске регулативе и норми понашања са цивилизацијксим достигнућима , како би по већ вежећем закону еволуирали у виши ступањ, а у нади за праведно и вечно царство како биљака тако и животиња свих родове, редова, подкласа и клада.

Појмовне разлике између брака, истополне и месне заједнице

У прилог борбе за права сваког људског бића приложио бих списак питања на које законoдавац треба да одговори у процесу доношења закон о истополним заједницама?

Да ли је закон у складу са уставом и општеприхваћеним нормама понашања? Ко је ауторизован да дефинише прихватљивост норми понашања, а поготово у сфери интимних односа? Који су морална и етички разлози за овакав закон и којим се групамо дозвољавају права, а којима се пак забрањује? Шта ако се појаве друге групе које са по истом основу сматрају диксриминсаним и којима до сада није била дефинисана могућност склапања заједница? Да ли се бисексулано орјентисани поједнци  могу осећати дискриминсаним дефинисањем односа само измећу истог поли или само између различитих? Шта са правима људи који заговарају полигамију? Да ли се овим законом дискриминишу људи који заговарају слободе односа ван било каквих заједница?

Сами припадници хомоскесуланих група нису задовољни овим сетом закона који се доноси наводећи да је то тек први сет, па је питање зашто доносити непотпуне законе јер се овим сетом закона не дефинише целокупан домен  који се иначе јавно промовише, а пре свега са аспекта усвајања деце. Зашто доносити непотпуне законе са којима нико није задовоњан и зашто не све одједном? 

Постоји оправдана забринутост да ће се овим законом ускратити нека претходна стечена права. На пример брачна права, слобода говора и вероисповедања. Ако заједница није брак у традиционално препознатњивом смислу речи зашто да јој се додељују права из домена брака? Ако је правно и појмновно у рангу са браком што се уводи терминолошка разлика и непотребни законски ризици ? Да ли се усвајањем овог закона ускраћује традиционалним породицама право да васпитање деце и складу са тренутно важећим моралним и етичким нормама? Да ли се ускраћује припадницима верских заједница право на јавно изношење сопственог погледа на свет у оквиру признатих религија? Да ли се ускраћују верске слободе вероучитеља и свештеника?  Да ли се васпитачима, учитељима и наставницима ускраћује право да преносе уверења која су претходно била њима пренета у ранијим образовним програмима? Да ли се тиме раније генерације родитеља, предака и учитеља означавају као дискриминатори јер нису исповедали овакве предложене норме? Какве су последице по том основу и да ли ћемо морати да тужимо своје васпитаче, родитеље и старатеље што су нас генерацијама погрешно учили? Какве су одоговорност нације, традиције, обичајности по том основу? Ко ће сносити последице по тој индиректно признатој одговорности? Ко ће имати право кога да тужи и по ком основу ако се уксрати нека од постојећих слобода говора? Да ли ће се из културног наслеђа морати брисати дела која нису у складу са оваквим схавтањима односа?

Зашто заједница  само истих полова? Зашто се припадницима различитих полова ускраћује право да припадају таквом сету решења већ се приморавају на брак? Како се одређује истополност? Шта представља реч пол? Да ли биолошку одредноцу, родну или  џендер дефиницију? Ако је у питању џендер дефиниција онда су минимум  4970 осталих родних комбинација дискриминисано јер овим законом нису регулисане односи свих комбинација тренутно препозантљивих различитих џендера.

Шта представња реч  зеједница? У чему се разликују права и обавезе у односу на постојеће правне облике заједница и постоји ли ризик од терминолошке конфузије? Да ли нека од постојећих заједница може да се пререгиструје у истополну заједницу и обрнуто?

Да ли се истополна заједница  одређује на основу пола или/и сексуалне орјентације? Да ли припадници истог пола који немају истополну сексуалну орјентацију могу да припадаји истополној заједници? Зашто се дискриминишу пријатељи/це, сарадници/це, колеге/инице који би да имају таква права и ту врсту заједнице, а немају такву сексуалну орјентацију? Ако немају та права, како спречити злоупотребу и ко ће проверавати постојање сексуланих односа као једног од тако прихваћеног критеријума за ову заједницу?  Ко је у том случају ауторизован да одреди нечију сексуалност и којом технологијом?  

Да ли неко ко је у брачној заједници може да буде истовремено и у истополној заједници и зашто? Да ли је дефинисан правни однос припадника истополне заједнице са припадницима брачне заједнице? 

Да ли може да постоји ван-истополна заједница као пандам ван-брачне заједница и да ли у том случају важе иста права? Ако важе чему формализација истополне заједнице, ако не важе чему одступање?

Ако један члан брачне заједнице промени пол да ли се та брачна заједница аутоматски сматра истополном или треба да се уради пререгистрација? Ако један члан ванбрачне заједнице промени пол да ли се та заједница аутоматски сматра ван-истополном или треба да се уради регистрација? Шта ако оба члана промене пол?

Шта у случају када један члан испотополне заједнице промени пол? Да ли то аутоматски постаје брачна заједница? Шта у случају када један члан испотоплне заједнице више пута промени пол? Да ли то аутоматски постаје/престаје брачна заједница и до колико пута?   Шта у случају када оба члана истополне заједнице промене пол? 

Да ли припадници истополне заједнице могу да имају децу? Ако не могу шта се дешава са децом коју су стекли пре или током заједнице? 

Шта у случају када један од чланова истополне заједнице постане родитељ током конзумирања истополне заједнице? Да ли се то сматра очитом преваром обавеза ако је зачеће природним путем и долази до раскида истополне зеједнице? Шта у случају да је то родитељство настало са намером  и договором? Да ли треба и може да се спречи такав договор и ко је ауторизован да спречи очиту злоупотребу и како се то спроводи ?

Да ли члан истополне заједнице има прво на вантелесну оплодњу? Да ли члан истополне заједнице има прво на вантелесну оплодњу о трошку државе?  Да ли су припадници истополне заједнице чији род не може да роди дете тиме дискримисани?

Да ли неко ко има раније стечена родитељска или старатељска права има и право на истополну заједницу? Да ли се та деца сматрају члановима/децом истополне заједнице? Шта се дешава са том децом ако се донесе одлука да чланови истоплне заједнице не могу да имају децу?

У случају да брачни пар има децу, па промени свој статус у истополну заједницу да ли се то може сматрати породицом и шта према законским обавезама према деци из тог брака роћена  пре конверзије у истополну заједницу? Шта са децом рођена током истополне заједнице?

Ако неко има флуидно променљив осећај припадности полу да ли има прво на исптополну заједницу и да ли та заједница важи само у току припадања истом полу или све врема и ко и како то одређује?

Да ли постоји ваљан правни термин конзумирање истополне заједнице и који орган је стручан да уради процену и постави ту дефиницију? Да ли постоје критеријуми у оквиру којих се креће таква дозвољена сексуалност? 

Како се правно раскидају обавезе из истополне зејднице у случају да један од чланова промени своју сексуалну орјентацију, а не промени пол? Да ли дручи члан има право на обештећење због престанка комзумирања истополне заједница и самим тим као оштећена страна право да самостално  користи заједничку имовину? 

Да ли се у судском поступку доказују критеријуми конзумирања истополне зеједнице и по којим правилима? Да ли постоји јасна законска регулатива која одређује довољност конзумирања истополне заједнице и списак дозвоњених односа ? Да ли постоји законом дефинисан списак дозвоњених телесних односа у оквиру истополне зеједнице и које законодавно тело је  сертификован да уради такву категоризецију? Да ли су све истополне заједнице исте са аспекта конзумирања истополних заједница, а у оквиру истог пола или постоје сексуалне варијације и како се оне дефинишу? Да ли су сексулане обавезе чланова истоветне или постоје различите сексулане улоге? Да ли се те улоге дефинишу пре ступања у истополну заједницу како се не би злоупотребиле одреднице о конзумирању истополне заједнице ? 

Да ли у оквиру истополних заједница може да постоји настраност у сексуланим обавезама и правне последице по томе? Да ли ће се такве настраности дефинисати терминима и ко је ауторизован да то уради?

Шта у случају да чланови истополне зеједнице нису упражљавали међусобне телесне односе пре  ступања у истополну заједницу па се испостави да један од од чланова те заједнице има сексуална очекивања који други члан сматра непримереним и неморалним? Да ли се тиме поништава исптополна заједница и све обавезе по њој? Или је потребно пре ступања у заједницу навести све облике сексуланих односа који се очекују током конзумирања истополне заједнице? 

Мисим да су адвокати и правници позванији и стручнији за оваква питају, а ово је мој прилог аналитичкој мисли, моралним дилемама и логичности. У случају да се закон прихвати, а одговори на ова питања остану нејасни сигуран сам да ће се коришћењем нејасноћа нарушити права која смо већ стекли.

Терминологија једе своју децу

Друштвене мреже и преживели остаци медија нас константно увлаче у непотребне расправе. Свеприхваћен цивилизадијски императив борбе за искључиво сопствени интерес им на то даје право. Можда су најбољи пример ове  актуелне афере у вези наводних силовања, где је на основу осетљивости материје најлакше запалити широке народне масе. Оно што је најопасније је да се свесно или несвесно упецамо у улогу навијача или  судије. То не значи да треба да ћутимо већ да стално инсистирамо на  очувању моралности уз константно подсећање  да у оваквој масовној продукцији афера има и других интереса и последица.

Основно питање је како жртви омогућити потребу да јавно проговори, а истовремено избећи стигматизацију оптуженога. Трик у које нас увлаче ови простачки медији се састоји у томе да се све време употребљава термин "силовање", a у самом садржају се прича искључиво о неумесном, навалентоном и арогантном понашању; или у најгорем случају психичкој тортури. Дакеле, подмукло се постојећи термини предефинишу и онда као такви улазе у јавну употребу свесно правећи општу пометњу. Пратећи медијска наглабања не могу да закључим да ли је циљ да се термин силовање са физичког терена сада проширио и на ментално и психичко. Уједно, из медија не можемо знати на шта жртва стварно упозорава, што је тек апсурд информисања. Ако је било силовања у смислу конзервативне дефиниције, онда су медији не само простачки већ и подлачки што скрећу пажњу баналностима. Ако је у питању неки облик психичке тортуре онда је та проширена дефиниција крајње проблематична према жртвама телесног злостављања. Из поштвања према претрпљеним последицама мора се сачувати терминолошка разлика у њиховом степену.

Још већи је проблем што нам се свима јасно уводе нове норме понашања и дозвољени опсези кретања који се константно сужавају. Осећа се у ваздуху та нова доктрина, нарочито уз јасну претњу да власник медијског простора сада има право на линч по личном нахођењу. Из таквих очигледних претњи се већ појављују образци понашања који се међусобно сукобљавају. Једни, који имају интерес да штите свој друштвени положај одмах присвајају те новопромовисане термине и стају на страну за коју сматрају да уводи стандарде опхођења. Они никако не би да испадну из тока догађаја јер свој ауторитет и бенефите црпе из социјалног положаја, а не по природи својих талената. То потврђује познату синтагма да вишим социјалним статусма припадају мање слободе. Додатни проблем је што у будућим циклусима нико не зна на кога се може нишанити, па је са следећим извлачењем могуће да неко ко је раније имао улогу навијача добије нову улогу ловине. То посаје сасвим легитимно јер је тај исти у претходном кругу легализовао употребу новог термина. У недостатку револуција сада терминологија једе своју децу. Ови други, навикнути на подлост система у ком су приморани да буду, осећајући на својој кожи последице нелогичних друштвених хијерархија прозивају и осуђују све редом чиме релативизују стварне жртве.

Ако се појам силовање проширио на психичку тортуру онда се савим оправдано ту морају сврстати односи послодавац-запослени, надређени-подређени, купац-продавац, старлета-фудбалер, пословна пратња-контроверзни бизнисмен. Ако се тако настави није далеко дан када неки корисник мобилног бакнарства тужити банку за силовање, или онлајн купац тужи власника сајта што му се појављују непожељна роба , или што не би неки корисник тужио своју друштвену мрежу јер су им огласи сасвим арогантни и непримерни. То је тај правац све опште релативизације, али сви знамо да она неће заживати у оквиру корпоративних односа већ искључиво у приватном домену.

Неко ми рече да ће од сада сваки потенционални контакт морати започети писмом о намерама. Након усвојене студије изводљивости моћи ће се кренути у прикупњање документације у циљу извођења радова. У том смислу ће један о плаћенијих послова у будућности бити правни саветник за емоционалне односе, приправник за проналажење симпатија, адовкат за романтичне односе и лајф коуч сполних односа . Опет ће и тако бити неправедно према слабијем полу јер губе могућности да одлагањем извршења подигну вредност соптвених акација. Љубав је лепа само током приступних преговора.