Индустрија управљања пажњом и перцепцијом толико се усавршила да је аматерски покушај да некоме промените мишљење постао једина заиста немогућа ствар на свету.
После толико узалудно потрошене енергије, преостао нам је само један пут: кад већ не можеш да промениш туђе мишљење, промени своје. Није свакоме дато да своје садашње ставове накнадно исправља према верзији будућности која се остварила.
Нисам паметан.
Зато ми је требало толико времена да схватим колико је режим у Србији савршен.
Добар режим понекад погреши. Успешан режим може да се упореди са неким другим. Савршен режим нема те непријатности.
На челу таквог поретка мора стајати човек коме је држава поверена тек пошто је читаву земљу уверио у сопствено свезнање.
Он не укида институције. Он их ослобађа терета одлучивања.
Када министар не уме да буде министар, председник му објасни. Када здравство не стигне до пацијента, председник га донесе на својим рукама. Када локална власт не асфалтира пут, председник постане и асфалтна база и месна заједница. Када кошаркашки тим не зна напад, председник нацрта пик-ен-рол. Када вино нема довољно добар буке, председник му објасни да је управо такав неопходан за раст бруто домаћег производа.
То није аутократија, како тврде злобници. То је уштеда и оптималан одговор на испостављен захтев гласача.
Зашто бисмо плаћали толике установе, министре, директоре, лекарске комисије, општине, тренере, економисте и дипломате када све то може да обавља један човек? Довољни су пацијенти, тонац и камерман.
То је моћ. То је стабилност. То је ефикасност.
То је савршена држава, под условом да нисте грађанин него гледалац.
Паметном доста.
Не држи ме за реч
Систем је толико узнапредовао да је испад из њега постао немогућ. Тиме је критика изгубила не само смисао већ и одговорност за сопствени учинак, јер до њеног садржаја ионако може допрети само онај ко је већ наоружан готовим предрасудама.
Две и по хиљаде година после првих софиста, коначно смо њихов занат употпунили алгоритмима, ботовима и ентитетима вештачке интелигенције. Опсег је сада шири, али је захват плићи и можда баш у томе лежи шанса. Ипак, реторика се показала најподложнијом деловању агената вештачке интелигенције.
Тако се, свим расположивим средствима, рат назива миром који се брани оружјем. Сиромаштво - скромношћу. Страх - одговорношћу. Ћутање - јединством. Корупција - традиционалним обликом непосредне демократије.
То није глупост.
Глупост би била да поверујеш мени или било ком другом аматеру без потребних ресурса. А намере су, свакако, сумњиве. Али софиста зна шта ради. Нарочито онај који има >се и алате. Он види пукотину, само је украси заставама. Зна да реченица није тачна, али зна и коме је корисна.
Глуп човек греши јер не види. Покварен човек види веома добро, па израчунава колико му се исплати да зажмури.
Зато присталице режима не смемо уопштено проглашавати ни паметним ни глупим.
Неук човек чија егзистенција зависи од туђе самовоље није исто што и учен човек који има знање, чињенице и слободу, али ипак бира привилегију. У оваквој поставци образовани нису ни потребни.
Нису, дакле, сви присталице. Неки су таоци, понеки и са стокхолмским синдромом.
Ко неће да види из страха, заробљен је. Ко неће да види из интереса, покварен је. Ко му објасни да је то државотворност, софиста је.
Видиш и сам.
Шта ја знам, он зна све
Данас је готово свако експерт у својој области. Само је колектив остао глуп у целини.
Једини изузетак је човек на врху, јер он нема област. Он је област.
Наша историјска улога је, изгледа, испуњена: опет смо све оголили и истерали на чистац.
Овај наш је, кажу, био најбољи студент права. Декан је својевремено рекао да је био „један од најбољих“. Систем је касније само избацио сувишно „један од“.
То није лаж. То је патриотска лектура.
Био је страствени навијач са Северне трибине, а домаћа митологија га је повремено унапређивала и у вођу навијача.
Разуме се у вино - љубитељ је и колекционар. Разуме се у бруто домаћи производ, стопе раста и стране инвестиције. А водио је и тренинг јуниора КК Лозница, након похађања тренерске школе.
Није био у војсци, али је био на свим одбрамбеним положајима, од Огулина до Газивода.
Право, економија, вино, кошарка, војна стратегија. Ако једног дана почне да објашњава анестезију, није ред да га лекари прекидају док ради. Сигуран сам да ће се међу лојалнима наћи довољно добровољних пацијената, а после ће већ имати искуство.
Управо га искуство опстајања на власти квалификује за даљи опстанак.
Човек који за себе тврди да ништа не зна обично ћути. Човек који зна све мора да говори непрестано, јер би у тишини неко други могао да се чује сопствену мисао.
„Он није самоуверен зато што је компетентан, већ зато што се никада није сусрео са сложеношћу која би га учинила скромним.“
Немам благе везе. Он, срећом, има.
Бога питај
Највише се, ипак, разуме у дипломатију.
У Вашингтону је 2020. Београд, у оквиру споразума под покровитељством САД, пристао да пресели амбасаду у Израелу у Јерусалим. У истом политичком пакету добили смо израелско признање Косова.
Није, дакле, председник потписао израелско признање Косова. Само је учествовао у представи у чијем је пакету оно стигло. Та разлика је важна. Нарочито софисти.
А показало се и да над софистом има софиста и над столицом фотеља.
Врхунски дипломата, дакле, није човек који из преговора изађе са добрим исходом. Врхунски дипломата је човек који публику убеди да је исход сувише сложен да би га мерила здравим разумом. Наш дипломата има савршену стратегију: бескрајна тактичка повлачења, нарочито пред здравом памећу.
Дипломатски успех је када се појаве они који ће тврдити да је реч о деценијском тактичком повлачењу у служби стратегије толико далекосежне да је нико не може сагледати док је он лично не објасни.
Шта смо добили? Шта смо дали? Ко је кога признао? Ко је кога надмудрио?
Бога питај.
Он ће знати.
Појма немам
Режиму није довољно да му верују његови гласачи. Потребно му је да и људи који знају да лаже сваку нову тврдњу ипак узму као могућу.
Чак ни сајт који прати очигледне лажи не стиже све да забележи. Или му серверска инфраструктура није димензионисана за продукционо оптерећење једног председника.
Али највећи успех није када верник поверује.
Највећи успех је када противник, знајући све о претходним лажима, на следећу изјаву каже: „Овога пута има нешто.“
И када се највише опустиш, он извали неку истину која се затим и обистини, па нас све затекне неспремне као што снег у јануару затекне наше путаре.
Јуче је важило једно, данас супротно, сутра ће нам бити објашњено да се ништа није променило. Обе тврдње живе истовремено, као Шредингерова државна мачка, све док не отворите кутију.
Лаж је тако престала да буде преступ и постала временска прогноза. Може бити, не мора да значи, видећемо, не држите нас за реч.
Како год ти кажеш.
Ту сам танак
У Трстенику му се августа 2026. обратила девојка са церебралном парализом којој је потребна операција. Председник је рекао да ће држава помоћи у свему и све решити и упутио је на своју саветницу за здравство, која је одмах узела податке.
Помоћи тој девојци је људски исправно. Управо зато је начин политички одвратан.
Ако јој лечење припада, зашто јој је био потребан председник? Ако је био потребан, па где је био до сада? Зар га не гризе савест због толиког кашњења? Ко је скинут са списка, ко све померен једно место уназад? Колико људи са истом или тежом дијагнозом немају приступ саветници у кадру? И какво је то здравство у ком је најважнији упут срећа да вас владар примети?
Председнички позив не оптужује одређеног лекара за мито. Он оптужује цео систем да је ред могуће савити притиском. Истим покретом којим га савија и коверат, само са печатом.
Лична власт не воли права, јер се право не захваљује. Она воли милост.
Право припада свима. Милост се снима.
Право грађанина чини равноправним. Милост га чини дужником.
Ситна корупција не почиње увек ковертом. Понекад почиње осмехом човека који је коначно добио асфалт, операцију, посао или прикључак, па осети обавезу да буде захвалан ономе ко му је поклонио оно што му већ припада.
Свако јавно понижење покаже нам како је држава поређана. На врху је свезналица. Испод њега су министри на поправном. Испод њих установе које чекају дозволу. На дну су грађани, а нешто ниже и сељаци.
Како се то тачно зове?
Немам благе везе.
Немам благе везе, али имам своју област
Немам благе везе.
То је једина тачна изјава коју стручњак сме да изговори о свему што није у опису његовог посла. Наравно, нарочито је корисна када се приближимо његовој специјалности, а само су ретки довољно храбри да је тада изговоре.
Ервин Шредингер је писао да је специјализација неизбежна ако желимо напредак, али да има смисла само као део ширег знања.
Инжењер зна прорачун. Правник зна параграф. Економиста зна проценат раста. Лекар зна дијагнозу. Новинар зна где да постави камеру. Страначки активиста зна цену гласа.
Свако је положио свој предмет.
Држава је пала разред.
Када се целина сруши, свако покаже свој исправни папир. Статичар је проверавао статику. Надзор је надзирао оно што му је достављено. Извођач је изводио оно што му је наређено. Правник је потврдио да папир садржи потребне речи. Комисија је утврдила да су сви имали одговарајуће печате.
Нису ништа погрешно урадили.
Само су саучествовали.
Ако смо већ дали свој историјски допринос, можда је тренутак да се окренемо себи. Да нађемо оне који знају да не знају, али знају ко зна, па да искористимо њихову наивност да још верују у позитиван исход.
Мислим, доста смо мењали друге. Хајде да променимо себе.
Зато су млади опасни. Не зато што знају више од сваког инжењера, правника, економисте или лекара. Опасни су зато што умеју да кажу да не знају. И да из незнања питају.
Ко је потписао? Ко је платио? Ко је променио пројекат? Ко је знао? Ко је наредио? Ко је ћутао? Ко је имао користи?
Види се и без дипломе.
Човек који више не говори
Видиш и сам.
Дитрих Бонхефер је, посматрајући како образовани, културни и религиозни људи пристају уз нацизам, закључио да глупост није недостатак памети, већ губитак унутрашње независности.
Под снажном политичком или верском моћи човек не мора да изгуби способност размишљања. Довољно је да одустане од њене употребе.
Такав човек може бити веома способан. Само више није присутан у сопственој реченици.
Поставите му питање и добићете саопштење. Промените питање и саопштење ће остати исто. Ако чињеница не одговара одговору, прогласиће је небитном. Ако је очигледна, назваће је сумњивом. Ако је несумњива, подсетиће вас да сада није време јер постоје важније теме.
Које су важније теме, сазнаћемо после рекламног блока.
Бонхеферов заробљени човек и софиста, ипак, нису исто.
Заробљени човек понавља паролу. Софиста је пише.
Први је можда изгубио себе. Други се веома добро пронашао у ценовнику.
Када први каже „шта ја знам“, то може бити пораз. Када други каже „шта ја знам“, то је већ припремљен рачун за услугу.
А када трећи све види, све разуме и ипак каже „нисам паметан“, можда од нас не тражи разумевање него дозволу да остане невин.
Не држите га за реч. Држите га за последицу.
Платонов брод и човек који зна пут
Бога питај куда пловимо.
Платонов брод и даље плови.
У Држави је описана посада која се отима за кормило. Прави навигатор говори о ветровима, звездама, опасностима, припреми и неизвесности. Због тога звучи компликовано и несигурно.
Самоуверени незналица обећава мирно море, брзо путовање, богату поделу плена и највећу стопу раста у Европи.
Посада, наравно, изабере човека који најмање сумња у себе.
Брод, такође наравно, потоне.
Савремена демократија није решила тај проблем. Само је на брод поставила камере.
Стручњак каже: „Постоји неколико могућности. Свака носи ризик. Не знам унапред шта ће се догодити.“
Софиста каже: „Ја ћу то решити.“
Док први заврши реченицу, други је већ отворио радове на луци.
Србија је Платонов пример усавршила. Код нас капетан не само да управља бродом него у директном преносу објашњава навигаторима зашто не разумеју море. Ако се брод насуче, крив је морнар који није на време обавестио надлежне. Ако потоне, сачекаћемо да се утврди ко је био задужен за весло.
Како год ти кажеш, капетане.
Интелектуалци и утопија целине
Немам благе везе.
Овде се обично призивају интелектуалци. Њихов посао би требало да буде да сагледају ширу слику, повежу раздвојена знања, препознају противречности и питају не само да ли нешто може да се уради, већ чему служи, ко плаћа цену и ко стиче моћ.
То јесте њихов посао.
И то је помало утопија.
Нико не види целу слику. Свет је превише сложен да би стао у једну главу, ма колико та глава гостовала у ударном термину. Интелектуалац није човек који зна целину. То је човек који зна да целина постоји.
Његов посао није да замени инжењера, лекара, правника или економисту. Његов посао је да пита шта се догађа када се добар прорачун сретне са намештеним послом, законит папир са незаконитом намером, економски раст са јефтиним животом, а медицински критеријум са председничким позивом.
Али ко ће то да ради?
Професор чији пројекат зависи од министарства? Уредник чији оглашивач зависи од државе? Уметник који чека конкурс? Правник који је савршено објаснио зашто последица није у његовој надлежности?
И шта ћемо са интелектуалцима који широку слику виде само када треба да оправдају власт? Са онима који сваку очигледну неправду сместе у „сложени геополитички контекст“, а сваки лични интерес у „виши државни разлог“?
Нисам паметан.
Шта ја знам.
Немојте мене да питате.
Појма немам.
П. С.
Према квантној теорији читања, са вероватноћом од педесет одсто можемо сасвим сигурно да тврдимо да се нисмо разумели. У преосталих педесет одсто случајева све сам истовремено изнео и тачно и погрешно, све док не отворимо коментар.
А када га отворимо, покреће се једино преостало питање:
Шта ти знаш?
0 comments:
Постави коментар