Он не зна

Редакцијски деманти

На основу права на одговор, исправку и накнадну памет, а у складу са Законом о јавном информисању, медијима и неслагању са самим собом, одговорни уредник објављује деманти самом себи на сопствени текст „Он зна“.

Редакција остаје при оба става. 

Он можда не зна

На интернету сам нашао текст који ми је коначно објаснио зашто сам уморан. Окружен сам будалама.

Одмах ми је било лакше. Нисам морао ништа да доказујем. Аутор је већ у првој реченици утврдио да сам интелигентан, а да су сви који ме не разумеју глупи. Моје је било само да наставим да читам и преузмем упутство за руковање остатком човечанства.

Основни пакет је бесплатан. Напредна потврда да сте геније плаћа се месечно.

Метод је једноставан. Са будалом се не расправљаш. Пустиш је да сопствену тврдњу доведе до апсурда. Не трошиш снагу на доказе које не може да разуме. Сакријеш интелигенцију, нахраниш јој сујету и сачуваш себе.

То делује разумно. Постоји само један мали проблем. Ко утврђује ко је будала? Углавном онај ко је у том тренутку најсигурнији да није.

А шта ако је стварно глуп?

У претходном тексту сам пошао од претпоставке да он зна.

Зна шта ради. Зна да лаже. Зна кога плаши, кога купује, коме обећава и шта ће сутра порећи. Зна где је истина, па је намерно заобиђе. Софиста види стварност, само је препакује за телевизију.

То је ружна претпоставка, али је утешна.

Ако човек лаже, онда бар зна шта је истина. Ако манипулише, онда види људе којима манипулише. Ако глуми, зна да постоји сцена. Ако вуче све конце, онда негде ипак постоји неко ко разуме како је представа постављена.

А шта ако је стварно глуп?

Не необразован. Не неспособан да запамти податак, положи испит, понови проценат или препозна камеру.  Стварно глуп у оном опаснијем смислу: неспособан да посумња у сопствено објашњење, да повеже одлуку са последицом и да прихвати информацију у којој он није главни јунак.

Можда смо га све време прецењивали из страха.

Сваку противречност прогласимо спином. Сваки промашај тактичким потезом. Свако повлачење делом шире стратегије. Сваку глупост мамцем који је намерно бачен да бисмо се ми упецали и причали о њој.

Он може да промаши цео пут, а дежурни аналитичар ће објаснити да је тиме збунио непријатеља који је очекивао да стигнемо на одредиште.

Присталице верују да све контролише зато што је геније.

Противници верују да све контролише зато што је зли геније.

Око генијалности смо, дакле, постигли национални консензус. Остало је само да утврдимо да ли нам мисли добро.

Можда је вера у велики план последњи остатак нашег оптимизма. Лакше је живети под човеком који има опасну намеру него под човеком који нема представу. Првоме можеш да тражиш интерес, погодиш следећи потез и надаш се да ће стати тамо где му се више не исплати.

Глупост нема ту обавезу. Она не види провалију као границу. Види је као још једно место за обраћање јавности.

Паметан манипулатор зна када треба да заћути.

Глуп човек тишину доживљава као простор у ком би неко други могао нешто да зна.

Паметном аутократи институције сметају јер му ограничавају моћ.

Глупом сметају јер га подсећају да постоје послови које не уме да ради.

Зато министар не сме да буде бољи министар. Лекар не сме да зна више о лечењу. Инжењер не сме да квари свечано отварање питањима о носивости. Дипломата не сме да се врати из преговора са реченицом дужом од аплауза.

Стручњак у таквом систему није човек који зна.

То је човек који стручно објасни зашто је вођа већ знао.

Када последице стигну, оне се распореде по дубини. Најнижи службеник добије кривицу. Министар добије још једну прилику. Саветник добије други ресор. Вођа добије ванредно обраћање у ком ће лично исправити оно што је лично наредио.

И тако се свака грешка претвара у нови доказ да без њега ништа не може да се реши. То је самоодржив систем.  Најпре поломи ноге институцијама, а онда их носи пред камерама.

Паметна машина за производњу глупости

Овде се јавља приговор: како глуп човек може толико дуго да опстане?

Лако. Опстанак није доказ интелигенције. Коров надживи баштована, па му нико не поверава пејзажну архитектуру.

Режим може бити веома способан за опстанак и потпуно неспособан за све због чега би држава требало да постоји. Један човек смисли паролу. Други јој нађе правни основ. Трећи нацрта графикон. Четврти уклони питање. Пети довезе публику. Шести напише да се историја управо догодила.

Свако је паметно обавио свој мали посао. Коначан производ је глупост корпорацијског квалитета.

Систем не мора да има мозак да би имао инстинкт. Саобраћајна гужва нема централу, па ипак сатима успешно спречава свакога да стигне било где. Нико је није планирао, али су јој сви дали допринос.

Тако и лична власт може изгледати свемоћно. Хиљаде људи око једног човека поправљају његове реченице, сакривају последице, мењају бројеве, проналазе кривце и унапред припремају објашњење.  Машинерија.

Он на крају стварно делује као да све зна.

И човек пред телепромптером делује као да зна све што су му други написали.

Када апсурд постане државни програм

Упутство са почетка каже да будалу треба пустити да своју идеју доведе до краја. Сложиш се с њом толико снажно да сама мора да устукне пред последицама сопствене тврдње.

То можда ради за славским столом. У држави је мало ризичније. Будали за столом можеш да даш довољно конопца да се заплете. Будали поред багера конопац који му даш можда држи далековод.

Иронија делује само на човека који је у стању да препозна апсурд. Ако владару кажете да је његов план толико добар да га треба применити свуда, он би заиста могао да га примени свуда.

Он има буџет. И скупштинску већину. И стручну комисију која ће накнадно утврдити да апсурд испуњава све техничке услове.

Свођење на апсурд код нас више није начин оповргавања. То је скраћена процедура за добијање грађевинске дозволе.

Зато се од глупости на власти не штитиш психолошком дистанцом. Не можеш читаву земљу ставити у карантин, искључити тон и наставити да живиш као да се буџет, закон, болница, школа и мост налазе у туђој глави.

Од глупости на власти штитиш се институцијама.

Не зато што су у институцијама сви паметни. Нису. Него зато што се њихове глупости међусобно успоравају, записују, проверавају и, ако систем ради, могу да буду исправљене пре него што постану национална стратегија.

Добар поредак није онај у ком влада најпаметнији човек. Добар поредак је онај који може да преживи и глупог.

Једина забрањена реченица

Није највећи проблем што власт греши. Сви греше. Проблем почиње када је исправка грешке проглашена нападом на државу.

Ко донесе лошу вест, ради за непријатеља. Ко постави питање, шири панику. Ко покаже документ, вади га из контекста. Ко подсети на старо обећање, живи у прошлости. Ко тражи одговорност, руши стабилност.

Тако стварност временом научи да ћути.

На састанак стигне само оно што вођа жели да чује. У извештај уђу само бројеви који знају да аплаудирају. Стручњаци више не исправљају одлуку, већ правопис у њеном образложењу.

А човек на врху из тога извуче сасвим логичан закључак: сви се слажу са њим.

Ко би онда могао бити паметнији?

Глупост са моћи не постаје паметнија. Само добије боље податке о томе колико је паметна.

И ту више није важно да ли је на почетку лагао. После довољно година без противљења, човек може да поверује и сопственој конференцији за штампу.

Лажов бар понекад остане насамо са истином. Будала никада не мора.

А шта ако стварно не разуме?

Широм друштвених мрежа духовити аутори свакодневно производе досетке на његов рачун. Један напише афоризам. Други нацрта карикатуру. Трећи објави сатирични есеј у ком му, пажљиво и у више слојева, објасни зашто је смешан.

Сви полазимо од исте претпоставке: он разуме.

Разуме досетку, али га не погађа. Разуме карикатуру, али је игнорише. Разуме поруку интелектуалца који му црта колико је опасна ситуација у којој се налазимо, али је свесно потискује јер му тако одговара.

А шта ако стварно не разуме?

Шта ако сатира стигне у кабинет, али не стигне до смисла?

Шта ако алузију прочита буквално, иронију као похвалу, а упозорење као још један напад љубоморних људи који нису успели као он?

Шта ако му интелектуалци годинама цртају провалију, а он на цртежу препознаје идејно решење за нови видиковац?

Ко је онда стварно глуп?

Онај који не разуме досетку или ми који верујемо да ће довољно добра досетка променити човека неспособног да препозна да је њена мета?

Није, наравно, неопходно да владар разуме сатиру. Било би довољно да је разуме друштво. Али сатира која кружи само међу онима који су се већ разумели лако постане интелектуални аплауз у затвореној сали.

Ми се смејемо. Он влада. Публика између бира програм са мање компликованим заплетом.

Обично претпостављамо да потчињени подражавају свог идола. Понављају његове речи, покрете, гримасе, увреде и објашњења. Он производи модел, а они јефтине копије.

А шта ако је смер погрешно постављен?

Шта ако идол није изнад њих, него је само највећи примерак исте духовне и интелектуалне грађе? Шта ако су направљени од исте материје, само он има више камера? Шта ако разлика између вође и највернијег присталице није у капацитету, већ у броју микрофона?

Најбољи пример добили смо бесплатно.

Реч „ћаци“ настала је из правописне грешке и постала компромитујући назив за читав један политички сој. Уместо да од ње побегну, они су је прихватили. Вођа је обукао мајицу „И ја сам ћаци“ и Ћациленд похвалио као место храбрости и уверења.

Можда је то био вешт покушај да се увреда присвоји, испразни и претвори у знак припадности.

А шта ако није?

Шта ако заиста није разумео шта му је поклоњено?

Шта ако је подсмех стигао до мете, покуцао на врата, а мета га примила као одликовање и затражила да се одштампа у већем формату?

Шта ако компромитујући назив целог покрета прихвата као нешто најлепше зато што у њему стварно не чује ништа компромитујуће?

То онда није победа над сатиром. То је сатира која је остала без другог значења.

Можда је највећа предност глупе власти управо у томе што сваку шалу коју не разуме може поносно да обуче.

А шта ако смо сви ми глупи, а он стварно паметан?

Поштено је размотрити и ту могућност. Можда смо све поставили наопако.

Можда његове противречности нису недостатак логике, већ последица тога што се план креће брже од нашег разумевања. Данас каже једно, сутра супротно, а ми не схватамо да само гледамо две различите стране исте четвородимензионалне мудрости.

Можда он не говори предуго. Можда ми прекратко разумемо.

Можда стручњаци не успевају да сагледају целину јер су заробљени у својим специјалностима. Лекар види здравство. Економиста јавни дуг. Правник Устав. Инжењер носивост.

Само он види све истовремено. И телевизијски рејтинг приде.

Шта ако интелектуалци који му цртају опасност у којој се налази држава нису довољно интелигентни да разумеју опасност од сопствених цртежа? Шта ако он њихове апеле не игнорише, већ их пажљиво прочита и исправно закључи да не знају о чему говоре?

Шта ако смо ми досетка?

Шта ако се он смеје?

Шопенхауер је у причи о јежевима описао створења која се током хладне ноћи приближавају да би се загрејала, па се међусобно боду и поново удаљавају. Превелика близина боли. Превелика удаљеност смрзава. Цивилизација је, изгледа, тражење растојања на ком можемо да поднесемо једни друге.

А шта ако је он једини разумео поуку?

Можда нам се приближава да нас загреје својом мудрошћу, а затим мора да се повуче јер га бодемо оштрицама сопствене глупости. Ми прилазимо са питањима, карикатурама, законима, прорачунима, захтевима и чињеницама. Свака наша бодља убеђена је да је аргумент.

Он се зато склања иза камера, кордона, унапред припремљених питања и људи који умеју да климају главом без оштрих покрета.

Не зато што не подноси критику. Него зато што спроводи Шопенхауерову санитарну дистанцу.

Можда су његова бескрајна обраћања једини безбедан начин да нас загреје са растојања са ког не можемо да га убодемо потпитањем.

Можда се пред изборе приближи јер наступи хладна ноћ.

После избора поново заузме филозофски безбедну удаљеност.

У том случају ни његови највернији следбеници нису доказ његове ограничености. Они су преводиоци. Његову мисао, сувише сложену за остатак народа, своде на паролу, заставу и организовани превоз. Оно што нама делује као празна реченица можда је највећа количина истине коју наш когнитивни капацитет може да прими без нежељених последица.

Можда је и мајицу „И ја сам ћаци“ обукао да би нам се приближио. Не зато што није разумео подсмех, него зато што је схватио да се међу јежевима не појављујеш без бодљи.

Таква теорија има једну велику предност. Не може се оповргнути.

Сваки промашај је део плана који не разумемо. Свака противречност доказ је вишег нивоа мишљења. Свако одбијање да објасни показује колико је објашњење изнад нас. Свака лоша последица биће исправно схваћена тек у будућности, по могућству после истека рока застарелости.

Тако смо добили две савршене теорије.

По првој је он глуп, а ми паметни.

По другој је он паметан, а ми комплетно глупи.

Обе објашњавају све.

Ниједна не мора ништа да докаже.

Можда је он заиста једини паметан човек у земљи. У том случају мора да му је страшно хладно.

Срећом, има телевизију да му прави друштво.

А шта ако сам ја?

Остаје непријатнији део.

Шта ако је будала онај који пише овај текст?

Данинг—Кригеров ефекат је од научног појма постао најпопуларнија интернетска дијагноза за друге. Нико га не помиње да би проверио себе. Сви га носимо као лекарско уверење да су људи око нас неспособни да процене сопствену неспособност.

Ниједна овца не купује приручник у ком пише да је лав. Купац је увек лав. Овце су остале у коментарима.

Зато се глупост не препознаје по дипломи, броју прочитаних књига, брзини говора, изборној листи или способности да се двадесет минута одговара на питање које није постављено.

Можда се најбоље препознаје по односу према сопственој грешци.

Шта би могло да те увери да ниси у праву?

Кога слушаш када ти противречи?

Да ли умеш да кажеш: „Не знам“?

Да ли умеш да додаш: „Погрешио сам“?

Да ли последицу мериш по ономе што се догодило или по томе ко ју је саопштио?

Паметан човек не мора да има тачне одговоре.

Мора да остави могућност да питање преживи његов одговор.

Нека прво не зна

Можда он уопште није глуп. Можда је заиста врхунски манипулатор који све види, све мери и свакога помера тачно тамо где жели.

То не можемо поуздано знати.

И не морамо.

Држава која зависи од тачне психолошке процене једног човека већ је погрешно пројектована. Ако је мудар, не сме му припадати неограничена моћ. Ако је покварен, поготово. Ако је глуп, касно је да то утврђујемо по рушевинама.

Нама не треба коначна дијагноза владара.

Треба нам систем у ком његова дијагноза није државна тајна од које све зависи.

Подела власти. Јавни уговори. Независна контрола. Стручњак који сме да одбије. Новинар који сме да пита. Судија који не чека резултат истраживања јавног мњења. Избори после којих власт може да се промени без промене адресе становништва.

Не зато што ће такав систем увек доносити паметне одлуке.

Него зато што ће глупа одлука моћи да буде заустављена пре него што добије споменик, химну и посебну седницу.

У прошлом тексту сам написао: „Има ко зна.“

Овом приликом морам да додам:

А шта ако нема?

П. С.

Ако је све ово ипак део великог плана, повлачим текст.

План је толико добро сакривен да се његови резултати ни по чему не разликују од глупости.

То је, ваљда, та хибридна стратегија.