Srbijanska Pravoslavna Crkva?

Koliko je dana prošlo od ideje razgraničenja sa Albanicma do ideje ujedinjena u mali Šengen?
Koliko će vremena proći dok se neko od naše vlasti ne doseti da napravi Srbijansku Crkvu?
Kada je mogo Mile, kada hoće Kosovari što ne bi i ovi?
Da li bi policia ili milicija te Crkve tukla zaostale vernike?
Da li bi ovi sa državnim poslom morali da idu na kontra liturgiju ne bi li primili platu za obrede?
Ko bi bili sveštenici te nad-vladine organizacije i kojem predsedniku bi se molili?
Na čiji rođendan bi pao Božić i koja bi godina bila u tom kalendaru?

Цетињско-Католичка Црква , Буда Будванин и Надбрдица

Ми заиста можемо да разумемо људе који више не желе да припадају културном, моралном, верском и националном индедитету предака. Много је искушеља и обећања. Можемо да разумемо и када направе свој нови идентитет, па и да га измисле. Кад смо већ толико трпељиви што да не дозволимо и крађу и отимачину и од предака и од потомака. А?

Браћо , кад вас је тако добро кренуло могли би и Римокатоличку Цркву прогласите за Цетињско-Католичку. Нисте ваљда толики плашљивци. Раширите истину да је Мојсије из Мојковца, јер има још оних који то не знају. Могли би и Улцињ и Рожаје да прогласите за Меку и Медину, све Будване за буде а ове из Шавника одма у шамане.
Ко на брду ак и мало стоји боље види него онај под горицом и нек вам главни град буде Надбрдица. Какав бре Херцег-Нови то одма у Император-Стари. Свети Стефан у Светог Мила и Предшједник да вас види!
Плав у Црвен, Колашин у Авиописта. Што да вам гора буде Црна , нек` вам буде плодна Зелена Гора, а ви montenegrini правац у montegrine. Што да сопствени идентитет градите на негацијама, само позитивно.

...и све тако редом и по списку , ако сте већ решили да затрете све српско, нема како другачије.

Anketa - Odredi svoju sudbinu na osnovu pripadnosti grupi

Kojoj grupi pripadaš?
A. Učlanio bi se u bilo koju Stranku da bi živeo na račun drugih
B. Prikupljaš papire za odlazak iz zemlje
C. Opljačkao bi i pokrao bi sve sad i odmah i to što pre i što više

D. Pošteno zarađuješ i možeš da živiš normalno i drugi te ne zanimaju

E. Pošteno zarađuješ i možeš da živiš normalno, ali bi i da drugi imaju tu šansu
F.  Uviđaš ludilo i u svemu tome uživaš
G. Uviđaš da se sve ovo neće dobro završiti

Prebrojavanje pristiglih odgovora
A. nekoliko miliona                           x.000.000
B. nekoliko stotina hiljada                 x00.000
C. nekoliko desetina hiljada               x0.000
D. nekoliko hiljada                             x.000
E. nekoliko stotina                              x00
F. nekoliko desetina                           x0
G. nekoliko pojedinaca                      x

Sudbina
A. Familije u Srbiji su podeljene na one u kojima svi rade u javnim predužećima i državnim službama i one u kojima niko nije te sreće. Kako ovi prvi bolje žive, a to ne kriju  i kako je dovoljno da samo jedan član upadne da bi se napravila lančana rekacije zapošljavanja mnogi su familijarno promenili stranu. Naročito kada se zna da su poslovi nasledni i generacijski i da su već mnogi uspeli bez rada zaraditi i penziju.
B. Bukvalno su shvatili poruku - promeni zemlju
C. Kad ako ne sad!
D. Nikad ti neće biti jasni ovi krezubi što ne mogu da nađu posao. Nisu ti jasni ni ovi što talasaju, ne kapiraš ni ove što ćute. Sve prezireš osim sebe, čak i ove iz svoje grupe, a kada baš nemaš kome da se obratiš prezireš i samoga sebe
E. stalno si nervozan
F. nikad nisi nervozan
G Zabrinut si imaš utisak da si u većini.
             

Предности будала у глупим околностима - савети за паметна улагања по принципима анти негација

Има готово цео век од како је Гедел математички доказао да не постоји логички комплетан ситстем. Теоретичари су се сложила да има много више смисла веровати у непознату него се ослањати на разуман закључак. Од када знам за ту теорему сажаљевам упорност код људи да размишљају, јер их тај процес доводи до новог закључка чиме долазе или до контрадикторности  са постојећим знањем или до тога да је систем који разумемо само подсистем неког већег којег не разумемо. 

Полазећи од ових аксиома покушаћу да дефиншем  систем у ком се налази средња класа у Србији, наравно под условом да она уопште постоји (и средња класа и Србија).

Најбољу дефиницију средње класе сам чуо недавно. Американац српског порекла који зарађује преко 15.000 Долара месечно је рекао да је по америчким стандардима свака месечна зарада преко 10.000 Долара само број и не утиче на квалитет живота нормалног човека. Ако је по дефиницији нормалан човек уједно и просечан онда се то може схватити и као осредњи што нас доводи до дефиниције средње класе. За домаће прилике је претпоставио да је та граница на коти од 3.000 Долара, ал` је остало питање колико добро зна домаће прилике и да ли смо ми уопште део глобалног ситема, а ако и јесмо да ли смо на нивоу очекиване грешке. Дакле, сваки човек који има приходе веће од тог износа има право да каже да му новац није битан. Нажалост по огреховљеној природи човека то не значи да ће он на тој цифри и смирити.  Ако припадаш вишој класи онда ћеш тај вишак прихода уложити у стицање моћи, утицаја и позиционирање за још више. Они са запада ће уложити и у хуманитрне фондове и доброчинство да смире своју савест и туђа незадовољства. Подразумева се да ће уложити и у одржавање постојећег политичко-еконосмког ситема који им то и омогућава. Код нас је нестало тих појмова, задужбинарство је историјски термин, а како систем немамо, а немамо ни незадовољне поставља се питање у шта улаже домаћа финасијска елита. Улаже се у стране банке, фондове, порексе рајеве. Међутим, мали је број оних који имају добре информације и везе на глобалном тржишту муљања. Тако да они веома лако са позуције ловца на домаћем тржишту прелазе на позицију ловине на глобалном. Тј. истим оним форама које је он премазао неке домаће необавештене ликове, сад неки лик из Лондона или Цириха њега фарба и врло брзо ће уочити тај шаблон. Тиме су, ипак, принуђени да улажу у домаће тржиште иако знају да наша економија лежи на основама отимачине и пресипања унутар система. Како ће они проћи мени није битно, много ми је битније како ће проћи средња класа која иако испод тих граничних прихода успева да уштеди. Како им то полази за руком логички није битно, али то мора да нас радује јер без средње класе нема ни институција, па самим тим ни државе.  Но, ту крећу муке, јер је средња класа тотално уразумљена да у нашим околностима никаква штедња нема смисла.

Да анализирам могуће сценарије штедње у Србији при крају друге деценији првог века трећег миленијума

Штедња у банкама у ино валутама- Тотално обесмишљена јер су камате много мање од раста домаћих цена производа која наша домаћинства купују. Концепт рачунања инфлације је појавом брзог застаревања у кратким циклусима иноватинвих и технолошких решења  превазиђен. Нпр. немачки синдикати рачунају раст цена оних производа који се купују од минималца. Та матаматика нас код нас доводи до пада куповне моћи од 7 до 10 процената на годишњем нивоу. Сваки Еуро који штедите дуже од годину дана је изгубио око 10 Центи изражених у минималним потребама. Једини разлог за срећу је што ће следеће године изгибити 9, па онда 8,1 ... све мање и мање, јер је и основица мања.

Штедња у банкама у Динарима. То могу да раде само они који имају дојаву до када ће Динар бити стабилан. То је као да своју штедњу улажете у кладионицу. Ко није близак тим гатарско-монетарним структурама боље му је да баца пасуљ јер не постоји никаква зависност између курса Динара и економских кретања. Мање-више се диктира са стране и за потребе увозничког лобија и статистичког прерачуна.

Осигурање има исте ефекте као и штедња са додатним ризиком инвестирања и поверења у наше домаће инвестиционе фондове. Има смисла осигурати здравље од несрећних околности. Међутим, стратегија мора да буде што мање зависна од ефеката како срећних тако и несрећних околности. Пензиони фонд нема никаквог смисла од када се са запада чују гласови да због продужетка животног века пензиони фондови почивају на исправној математичкој формули која има погрешне константе.

Куповина некретнина-  Врло је актуелна, па сам тим по теорији економске флуктуације ће ту бити и највећа превара. Куповина некретнина у земљи која се празни  нема неког смисла. Тј. имало би смисла ако би се те некретнине продавала за буд-зашто па после продавати новим насељеницима. Међутим,  ако нови насељеници постану врло брзо већина онда је то је врло краткорочан бизнис. Ако се држава буде борила да опстане она ће повећати порезе од оних који имају, а најлакше се мере некретнине, па ће ту бити први буџетски захвати. Ако се држава не буде борила за опстанак онда ће се они који буду васпостаљали нову по историјској традицији прво одузети некретнине.

Куповине акција - ми немамо закон по коме грђани могу куповати акције предузећа директно, мора преко берзе,а берза нам је неискусна. Ако би и могло ми немамо закон по коме се штити мањински власник, а још су нам браћа Карић у време Мобтела показала како се пресипа из акционарског у приватни џеп (у народу познато као лева рука десни џеп).

Образовање - од државног нема вајде, а приватни су још гори. Међународни тестови су нам показали да губимо ту битку. Ја бих волео да нам просветни раднци имају много веће зараде, али постојећи просветни радници се не би требло много радовати том сценарију јер је питање колико би их према том образцу остало на послу. Додатни проблем је што се у постојећем образовном систему ђаци пре свега уче лошим навикама, како преписати, како радити основне операције користећи емоције родитеља, како је битно коју марку рекламираш, како исмевати штребере и оне који једини имају шансе на глобалном тржишту. Затим им треба објаснити да су викенд факултети привремена појава у првобитној акумулацији капитала. Пре свега им треба објаснити да је све више петица и диплома  које због тога све мање вреде и да им не вреди поређење са вршњацима из своје школе јер ће наступати на тржишту вршњака из свих школа на свету. Остаје да се деца образују у иностранству, а тамо ће тек бити хендикепирани јер ће им познавање страних језика бити на плитком нивоу и неће бити у стању да се упозанју са врхунским домаћим  уметничким достигнућима и колективним народним мудростима матерњег им језика. Константно улагање у техничко-занатска знања које брзо застаревају ће вас елиминисати из домена интелектулних могућности. Са друге стране улагање у интелектуалне вештине ће нам умањити могућност остварења екзистенционалних права јер како кажу победници транзиције то се не сипа у трактор.

Улагање у здравље - Иако се то може исплатити кад ти хитно затреба почетна инвестиција од продаје бубрега, није исплативо јер је и ту велика конкуранција, а мало је непотребних органа.  Мада, када би и имали на пример више мозгова питање би било који да продамо - онај више вредан  или се ратосиљати неког мање вредног, а и тај што купује мање вредан мозак мора да је без мозга. Па, ако се може без мозга што онда компликовати. По теорији маркетинга најбоље би прошли продавци слепог црева, ако је тачно да нам оно не треба и ако нађу некога кога могу убедити у супротно. Ако си риалити звезда и јавна личност исплати се улагати у белину зуба, али одржавање исте кошта разних задовољстава па се поставља оправдано питање чему све то. Можда у ментално здравље улагати, али број нехоспитализованих пацијената у тој грани медицине потврђује теорију да нам те институцие немају капацитете.

Улагање у социо капитал, контакте и људе. Овде функционише закон реципроцитета, тј. што више контаката имаш то си више виртуелен, а самим тим и мање реалан човек. Мораш  се определити или за капитал конекција или за дружење са људима. Капитал конекција има смисла само са теоријом великих бројева, самим тим дружење са реалним људима је повезано са праксом малих бројевима што опет нема оправданости за финасијске инвестиције, сем ако баш не верујете толико у будућност кафана.

Улагање и нова искуства и будућа сећања. Путовање, упознавање других нам свакако шири слику и даје нове могућности. Но постајемо и размажени и навикнути на много што нас у очекиваним ломовима систем чини мање способним за преживљавање. Ако путујете туристички онда упознајете само туристичке представе, глобалне концепте, маркетиншке програме што вас чини обрнуто искусним. тј стичете погрешне представе и искуства. Ако путујете истраживачки, тражећи дубински смисао онда би требало да поченете од почетка, од свог краја, а ту има толко тога да никад не би стигли да изађете ван оквира своје постојбине  и не би стигли да упознате друге, разнолике и занимњиве ликове, традиције, погледе, обичаје, архитекуре, навике, пејзаже. 

Емоционална  улагања  или ти емпатијски капитал - Проводити што виш са својима, породицом, фамилијом би вас учинило досадним  и ускартило за лепе емоције јер што некога боље познајеш то га лакше празиреш. Што се мање гледате то се више волите и имате лепше емоције. Нпр. завидимо само ближњима, никад туђинцима.

Еколошка улагања - хм, чуо сам за то, ал не веријем док не видим. То је код нас обично систем како да се из страних фондова оперу паре и каналима  мита и корупције врате у приватне џепове чиновника из ЕУ фондова како би се  наградили за нелогичну послушност њиховом систему, а на уштрб нашег.

Елиминацијом долазим до закључка да је најбоље улагање у нешто што ће нас навићи да мукотрпно радимо без икакве очекиване добити у врло неправедним околностима како би се што боље навикли на систем у који живимо и који ће сваким следећим обртима бити још суровији. Нпр. српски сељаци су на том путу одувек и једини су опстајали. Само за то треба имати живаца, леђа, смирења, трпељивости,,, а ако већ имаш све те  врлине онда и не мораш да будеш сељак, тако да ни улагања у том смислу немају никаве оправданости.

Да ствар буде лакша - једина област у којој у стопу пратимо западну економију је нестајање средње класе. Самим тим ове муке неће још друго, а  са тим мукама ће нестати и сви капацитети државе што ће довести до новог урећења односа. Мали проблем је то што се до сада сваки пут нови систем успостављао на рушевинама старог, а рушевине не иду без великог страдања, па што да му се онда редујемо када је ионако неизбежно.... 

Mој закључак у складу са Геделовом теоремом o непотпуности - Нова времена траже нове људе, а нови људи траже нова решења, а нова решења не иду без нових проблема, а за то треба ново време.

Na prinudnom odmoru u Turskoj

Posle dužeg predomišlajnja, a uzevši u obzir i janičare i danak u krvi i silne Srbe nabijene na kolac, odlučih da letnji odmor provedem u Turskoj.  Ako sam već toliko pobesneo da i na odmor moram da idem onda od svih zemalja koji izlaze na toplo more Turska mi dođe kao sasvim logičan izbor.  Kuba je i dalje moj prioritet, ali je suviše zapadno. Od ovih bližih u Španiju ne mogu zbog Solane, u Francusku zbog sramnog obeležavanja Velikog rata i isticanje zastave Kosova*,u Italiju zbog baze Aviano, u Hrvatsku zbog Jasenovca, u Crnu Goru jer nam kradu istoriju, jezik i Crkvu,  u Grčku jer su je već ukrali šta se moglo ukrasti.
U Turskoj sam se uspeo da solidarišem jedino sa velikom većinom - jeftinom radnom snagom. Prepoznao sam model i saosećao se sa polsedicama okrutnog ekonomskog sistema. Čudio sam se odakle tolika ljubaznost hotelskog osoblja sve dok nisam video iste kako maltretiraju goste drugog hotela sa pogrešnom bojom narukvice koji su savim slučajno zalutali na naš deo plaže. Iako nisam razumeo siguran sam da saznao za veći broj psovki i kletvi. Ipak sam se razočarao jer sam mislio da su barem Turci ostali nacionalisti, kad ono ljubav prema zajednici se završava na granici plaža dva hotela.  Jednog američkog, a drugog verovatno britanskog - nadam se, jer bi to barem  bila borba protiv globalizacije. 

Ludilo Algoritam

Niko normalan od programera do sada nije  napravio ovakav algoritam.  Možda bi nekakav normalan iz druge branše mogao, ali bi prvo morao da nauči zanat, a do tada bi ga već prošla volja  (možda ne  znate da svaki programer koji drži do sebe čim nečim ovlada ne želi više da se time bavi).

Mislim da bi bilo koji IT-evac koji je paušalno opereziv to mogao jer je već dobro savladao domensko znanje iz ludila, a ostalo je samo pitanje zanata. Ja bih to da prvi patentiram jer posedovanje intelektualne svojine nad ludilom je samo po sebi izazov.

Patent: Algoritam paušalnog ludila

Vlasnik patenta - silom prilika paušalno oporezivi preduzetnik

Infrastruktura - samostalno izvodjenje radova na osnovu više-decenisjkog iskustva, što na algoritmima, što na ludilu.

Posveta  - zdravom razumu.

Predgovor - kao i sve velike stvari u IT  krenulo je iz garaže,  Do'duše peške jer auto star 23 godina  nije mogao da startuje. Elem, iako sam bio vršnjak tog već otrcanog auta bio sam u najboljim godinama za traženje posla. Sama ova konstatacija da su nekom devedesete godine prošlog veka bili najbolje obećava dobar uvod u ludilo. Ne samo da su me primili već su mi i firmu otvorili. Tako ja postanem preduzetnik i to paušalac šta god to značilo.  Nešto mi tu sumnjivo malo poreza, potražih mišljenje advokat i dobih zvanični stav da je sve legalno i po zakonu. Čak šta više  i sami advokati  tako rade godinama i plaćaju još manje iako više zaradjuju, što je i logično.

Eko sitem - Najbolji programer koga sam upoznao radi za duplo manju platu od neiskusnog kolege koji se  nije baš dobro snašao . Da stvar bude gora obojica su svesni toga i nikome to ne smeta. Nakon što su ih finasijski uspesi izbacili iz opravdano zasluženog statusa čudaka, današnji programeri su potražili novi identitet - mora da imaš barem dva ekstremna hobija, plus da se razumeš u žanrove, žene, boemski život, da dobro podnosiš alkohol  i da se povremeno drogiraš. Plus da redovno ideš na razgovore za posao kako bi ostao u kondiciji i bio informisan šta se traži. Stoni fudbal se podrazumeva, a bilo bi poželjno da imaš barem jedan vertikalni monitor. Naravno imaš posao i stižeš da naučiš sve nove tehnologije koje u proseku u potpunosti zastarevaju za nekoliko meseci, koliko je poželjno da maksimalno ostaneš u jednoj firmi. Iako je proces zastarevanje znanja nekoliko meseci cela teorija je postavljena pre 60-ak godina. To je ujedno i razlog što su ljudi iz IT su pobednici globalizacije jer su jedini uspeli da ubede nalogodavce da je vrlo efektno stotinama puta predefinisati jednu istu stvar i to svaki put raditi iz početka. Trenutno najplaćeniji programeri su oni koji su sasvim slučajno u prethodnoj rundi preskočili da nauče veštine koje su se ispostavile kao otežavajuća okolnost za ono što je sada u trendu u ovoj prelaznoj sezoni. Ovaj efekat se prelio i na globalnu ekonomiju i jedna je od glavnih zamajaca privrede u svim zemljama. Dok su mašinski i elektro inžinjeri uboli stvar iz prve, dotle se mi sveke godine kunemo da smo upravo našli najbolji put i raskinuli sa starim zabludama. To je dovelo do toga da sada svako može da bude programer i  svi bi da postanu programeri  - prvo pitanje koje mi postave je - kolika je plata? Kad im kažem da znam neke koji rade za platu koja je ispod prosek u državi postanu sumnjičavi, ali ih brzo obradujem da znam neke koji imaju i preko 12 puta veću zaradu od proseka. Pre nego što odlete da upišu neki kurs ja ih dodatno uputim i kažem da mnogo više zaradjuju ovi koji angažuju programere, life coach-eri, youtoo-beri, socio-inžinjeri, trubači, teniseri, Mesi i Ronaldo. Znao sam samo jednog lika koji nije želeo da postane programer, al' je našao devojku koja je našla tekst u novinama o platama programera i umesto da to apstrakuje i na programerke i sama krene tim putem odlučila je da usmeri voljenu osobu. Toliko joj je dobro išlo da je ovaj sada jedan od uglednijih u mojoj branši, a kada me vidi uvek se pravda da nije do njega već je samo želeo da ispoštuje sada već ozakonjenu vezu. Kako još ni jednom u dnevnoj štampi nisam našao tačan i upotrebljiv tekst o ekonomiji i programiranju i kako tabloide ne čitam ostaje mogućnost da je tamo pronašla ovaj uspešno napisan motivacioni govor. Eto neke vajde i od njih.

Funkcionalna specifikacija: Postoje dve grupe programera - Oni koji rade i oni koji ne rade kao programeri. Ovi potonji se dele na one koji su imali sreće da rade nešto što vole i one koji su mogli da postanu programeri. Ovi što su mogli da postanu programeri se dele na one koji su imali talenat i one kojima je to bilo ispod časti da rade. Od nas koji smo postali programeri postoje tri grupe. Prvi su oni talentovani kojima je isto ispod časti da rade, zatim oni koji imaju super priču i  na kraju prosečni.  Ima tu jedna nepravda -  prosečni programeri nisu mediokriteti jer su ovi sa super pričom podigli cenu branši, a ovi inteligentni se ne uključuju, tako da su prošli nadprosečno. Dakle, najviše posla u IT imaju oni koji prevode talentovanima šta se od njih traži i na kraju sami to urade. Preciznije, najviše posla imaju ovi koji znaju da čitaju uputsva koja su napisala oni talentovani  kojima je po tim uputsvima besmisleno da bilo šta urade. 

Lokalizacija: od ovih što zarađuju kao programeri imaju dve grupe. Prvi koji plaćaju sve poreze i doprinose i nezadovoljni su time i drugi koji plaćaju znatno manje paušalne poreze i nezadovoljni su time. Ovi prvi se zovu "na belo", a drugi "kontraktori". Da bi lakše upamtili evo asocijacija - ovi prvi su kao ovce, a ovi drugi su pokupili termin iz mafijaških filmova. Istine radi, ovi drugi su sasvim slučajno tu završili jer je država ostavila rupe u zakonu za neke svoje aktivnosti i nije bilo planirano da ih programeri koriste. Zato se i menja zakon. Mali problem je što se taj zakon tiče i advokata, koji mogu da blokiraju državne institucije i taksista koji mogu sve da blokiraju, pa se nekako ciljaju samo programeri. Ima teorija zavera koja kaže da su zakonom namerno predvideli diksreciono pravo poreskih službenika da subjektivno cene situaciju po nenormiranim osećajima kako bi i programeri postali zavisni od države. Ako inspektor ima pravo da ti po sopstvenom nahođenju retroaktivno razreže porez postoji velika šansa da će se i programeri početi učlanjavati u Stranku. Al' to je za sada samo u teoriji, ne znam da li je prošlo vladu i skupštinu.

Context-  Okruženje treba da je takvo da se uspešnim predstavljaju samo oni koji su ga napustili.  Ubediti programere da su oni nešto posebno, najpametniji na svetu i da njihova pojava prevazilazi društvo iz kojeg su ponikli. Ubediti ostale da su programeri preduzetnici krimanilaci i nahuškati jedne na druge, a i eventulano treće ako se pojave. Nakon toga manipulisati tezama. Progrmaeri će pretiti da će napustiti državu zbog visokih poreza i preći u neku drugu gde su su porezi veći. Obezbediti da ta pojava napuštanja zemlje ne bude uočljiva time što će se i drugi usmeravati na taj pravac. Sa druge strane isticati da smo vrlo ponosni na programere u najmanju ruku kao što smo ponosni i na poljoprivrednike.  Ako su već poljoprivrednici godinama bivali sputavani i zahvaljujući tome jednini nešto radili onda ta mustra ima da se primeni i za programere. E sad, progrmameri će malo talasati, ali ih niko neće podržati jer se ni nisu bili solidarni kada su poljoprvrednici bili u problemu, ni kada su štrajkovali prosvetni radnici... Ćutali su kada smo se odricali dela teritorije, tako da nemaju moralno pravo da dižu glas ni kada su lično ugroženi. 

Test Case:

1. Proveriti da li zakonske izmene  odgovaraju stranim korporacijama.

2. Proveriti da li su u skladu sa interesima zemalja sa kojima želimo dobre odnose.

3. Proveriti da vlasnici domaćeg krupnog kapitala neće biti slučajno potkačeni ovim izmenama.

4. Provriti da zakonse izmene odgovaraju rodbini ljudi koji su u vrhu politike.

5. Proveriti da li botovi koji su registrovali firme za obradu podataka ne budu menje motivisani da obrađuju informacije.

6. Error handlig - istretirati sve greske osim out of memory . U ovakvim scenarijim ona je čak šta više i poželjna.

7. Exception - sportisti. Sve ljude koji imaju ogroman kapacitet i volji, istrajnost usmeriti na sport, jer jedino njihovim uspesima možemo da se hvalimo. Dok druga okruženja omogućuju upornim, vrednim i istrajnim da budu naučnici, preduzetnici, umetnici, intelektualci ... ovde obezbediti da takvi ljudi sa viškom kapaciteta i volje budu sportisti . Zato i imamo tako veliki broj uspešnih sportista jer oni uporni nemaju šta drugo da rade osim da svoju energiju troše na fizički zahtevne treninge, kako bi izbegli kolektivno ludilo. Oni prelaze na nivo globalnog ludila jer je opšte poznata stvar da se 99% sportista leči od posledica što nisu medju ovih 1%, al to već nije opseg ovog patenta.

Zakonska regulativa neuzvraćene ljubavi u slučaju države i IT sektora

Koliko razumem medije država voli svoje građane do te mere da bi da ozakoni svaku tu vezu. Na tom istom pravcu građani isto toliko vole državu, ali ih pravni okvir sputava.

Malo, po malo dođe vreme da i programeri budu najpoželjniji. U moje vreme smo bili zadovoljni da nas ne drže za čudake, barem ne u našem prisustvu, a sada, odjednom svi bi sa nama, svaka bi majka svoju ćerku programeru dala. Naivni programeri poverovaše u ovu priču da su toliko poželjni i samim tim ni država ne osta gluva.

Pod okriljem podsticaja država bi sada da omogući programerima da plaćaju veće poreze. Kad kažem veće mislim na jednake onima koji plaćaju i svi zaposleni. Međutim,  programeri su do te mere uvrediše da masovno počeše pretiti kako će da se sele u ozbiljnije države koje još ozbiljnije prikupljaju svoje poreze. Do sada smo se uspešno kamuflirali medju paušalcima i maksimalno izbegavali državu i sve njene čari. Očito, nije to za svakoga, jer je izbegavanje globa ionako namenjana samo za advokate i konsultante.

Dakle, niko ne bi da plati porez, a svi se čude što nam ne valja zdravstvo, obrazovanje, kultura, vojska i policija. Kao da oni jadnici i sirotani treba da se isključivo finasiraju iz korupcije. Sa druge strane, kada vidiš ko upravlja tim resorima i budžetom imaš odlično opravdanje što ga ne puniš i tako u krug. Da stvar bude još gora više se niko i ne trudi da je popravi već svi pričaju o iseljenju. Ako se nisi iselio, onda maštaš o životu svoje dece negde vani gde svi uredno plaćaju svoje poreze. Ide uobičajena šema da su samo nesposobni ostali...

Nema tog zakona koji može da porpavi ovu sitauaciju. Zakoni se svesno donose samo za publiku, a sprovode se po principu ako treba nekog da uceniš, pa mu pripretiš da ćeš baš nad njim da sprovedeš neki član. Nikom se ne sviđa da bude toliki izuzetak. Kao i većina drugih i ovaj zakon je takav da mora da se tumači, a tu je leglo svakave korupcije. Godinama programeri izbegavaju poreze do te mere da sam ja jednom išao u lokalnu poresku administraciju i tražio da mi povećaju paušalna davanja. To sam uradio zbog sebe jer sam hteo da imam bolji penzioni fond i izračunao da mi se tako najviše isplati. Gledali su me kao u čudu i objasnili da takav obrazac ne postoji i ako bi primenili u mom slučaju da bi morali i kod drugih i da bi to napravilo problem. Naravno, usput su objasnili da im tako program radi i da oni tu ne mogu ništa. Kao programer takve korisnike najviše i volim, kad sami zaključe da programu ne mogu i ne smeju ništa.

Novi predlog zakuna nišani isključivo IT struku, jer se tu država nije mogla upetljati do te mere kao u drugim oblastima. Problem je što nema dobre volje i što programeri drže za sebe sa su Bogom dani, da su oni nešto bitno i da svojim izgledom, ponašanjem i talentom prevazileze zemlju u kojoj žive. Tu lošu volju država bi da još više pokvari donošenjme zakona kojim će paušalac morati da položi test samostalnosti. Problem sa tim testom je da je siguran izvor korupcije jer ga opet treba tumači... Time će mešetari da nastave da izbegavaju poreze, a ozbiljne strane firme  će rešiti da se povuku sa takvog nelojanog tržišta i stvarno sa sobom povesti i one najbolje. Elem, strane kompanije kada sklapaju ugovor sa zaposlenim taj trošak tretiraju kao ukupan trošak , a odluku o porezu prepuštaju radniku. Radnik može da bira hoće li da plaća pune poreze kao svi normalni li da plati samo 200 eura i da ostalo stavi u džep otvaranjem paušalne radnje. Uzmimo 3500 eura kao prosečnu bruto cenu prosečno iskusnog programera u takvim korporacijama. Zaposlenik može da bira da mu je plata oko 2100 neto ako plati sve poreze ili  3300 ako je paušalac. Razlika je oko 1200 eura na ruke više čime je za isti iznos uskratio budžet republike Srbije. Kako na to gleda programer. On kaže, ovih 1200 eura me ustvari drži u Srbiji. Ako budem morao da ostanem bez tog dela tada će primanja  biti znatno manja nego na globalnom tržištu gde sam radi i onda ću da odem u inostranstvo i tamo nadoknaditi ne samo tih 1200 već i još oko 1300 Eura koje će biti neminovni trošak života u uredjenom sistemu. Po mojoj proceni negde oko 30% IT stručnjaka na ovakav način radi u ozbiljnim stranim korporacijama koje neće hteti da se igraju sa zakonom. Želeće da ispoštuju zakon čime će njihovi programeri ostati bez ovog novca. Time će verovatno oko 80 posto programera odustati od takvog rada i otići u inostranstvo. Dakle ne više od 25% IT stručnjaka neće otići vani. Problem  sa tih 25%  je što su oni genratori novih radnih mesta , izvoza i oni koji vuku ceo IT sektor u nas. Ostali će izbegnuti da ih potkači ovaj zakon jer znaju kako da friziraju ugovore, kako da nadju rupe ... Znaju da država nema kapaciteta da sprovede ovaj zakon, da nema dovoljni inspektora, da postoji  i pravni problem kako nekom zabraniti da bude paušalac... Naravno pojaviće se nove firme koje će da mešetarenjem sa ovim zakonom da pružaju usluge za izbegavanja plaćana poreza po zakonu. Ozbiljni igači će otići, a država će napokon uspeti da se umeša i U IT tako što će se povećati broj mešetara i provizionara.

I do sada je medju paušalcima bilo onih koji pružaju fitkivne usluge kako bi se izbegli porezi na dobit i njih treba juriti, ali ne samo među IT-evcima već i u svim strukama koje sa bave pružanjem usluga koje je teško proveriti. Npr marketinške angencije, konsultanti, advokati. Ja plaćam paušalne poreze i nisam fiktivni paušalac jer na sebe preuzimam rizik takvog poslovanja, bez zaštita i prava koje ima svaki zaposlen . Meni je veoma teško da odredim koliki su mi troškovi jer ne vodim knjige (zbog čeg sam i pušalac). 

Jedino rešenje je da pre svega se se ima dobra volja i poverenje u državu, a na tome treba svi da radimo. Ostalo je lako ragulisati.

Redni broj dana u mesecu na godišnjem nivou

Danas sam napunio toliko godina za koje učtivi ljudi više ne koriste vremenske jedinice. Iz običajnih razloga te vremenske odrednice su poželjne samo u ranim fazama numerologije. Takodje, počinju da se zaobilaze i opisne kvalifikacije tipa  lep, sposoban, naočit, jak, zgodan i prelazi se na floskule. Srednje doba, zreo, najbolje godine.. Npr. u mom slučaju bi to bilo iskusan, što i nije toliko loše kao  kada bi ti neko rekao da si senilan. Mada, opet, iskustvo je floskula vezana za mladost jer kada si god morao da pravdaš omaške u životu treboa ti je neki sedativ. Za sve problematične situacije u kojima  se nađeš veoma često si tešen i lečen time da je to bilo sticanje iskustva. Kada dođeš na ovu stranu vidiš da su ti ta iskustva potpuno nepotrebna i samim tim kad ti neko kaže da si iskusan hoće da ti saopšti da si  nagomilao nepotrebne situacije u svom živitu. Dakle, u ovim godinama je sasvim logično biti iskusan, ali više nema smisla sticati nova iskustva, jer ti cure mogućnosti da tako stečena znanja iskoristiš.
Sa druge strane kada ti pri čestitanju rođendana pomenu i sreću vidiš dobru nameru jer jedino sreća može da kompenzuje ovoliki redni broj. I sve tako dok sreća ne bude statistički povezana sa malom verovatnoćom za tolikom brojem godina. Kada nekome čestitaš stoti rođendan sreća je u direktnoj koleraciji sa procentom verovatnoće da se to stvarno i desilo.
Ja bih meni poželeo da budem koristan. Da neko ne mora ponovo da stiče iskustva kojim sam ja ovladao svojim pogreškama, tako da ljudi koji me okružuju mogu vreme da iskoriste na korisniji način. Kako su saveti nekorisni  ja bih poželoa da moja korisnost bude baš korisna, a i meni na korist! 

Džini koeficijent kao lud i elita kao zbunjena

Po svim poznatim ekonomskim merilima Srbija spada u društva sa najvećim nejednakostima. Taj jaz pojačava subjektivni osećaj siromaštva i nezadovoljstva. Prema Džini koeficijentu Srbija je najneravnopravnije društvo u Evropi. Odnos prosečne plate i medijane, prihodi 5% najbogatijih i 5% nasiromašnijih. Prihodi 30% najbogatijih i isto toliko najsiromalnijih otkrivaju pravo stanje u društvu. Istraživanja pokazuju da je u svakom društvu negde oko 5%-7% preduzimljivih ljudi koji vode uspešan biznis i tako je kod nas i bez tih ljudi nema boljitka i treba ih maksimalno podržati. Treba im pomoći da bi nam svima bilo bolje. Medjutim, najveći broj preduzimljivih ljudi kod nas je ili u politici ili pri vlasti ili uredno plaća reket, što dokazuje tvrdnju da je kod nas politika najunosniji biznis. Time u real biznisu ostajemo sa malim brojem uspešnih preduzetnika i svakom takvom treba podići spomenik. U uspešnim društvima političari su obične birokrate sa prosečnim primanjima i ekstra porezima na višak bogatstva čime se sprečava da preduzetni ljudi budu u politici. Takodje, po ktitorstvu i filantropstvu Srbija je na začelju čime se opet pokazuje da nema svesti o opštem dobru i zajedničkom interesu. Jedno od najboljih merenja državotvornosti jednog društa je položaj doktora, učitelja,sudija i vojnika. Tamo gde su ovi ljudi elita tomo je i najuspešnije društvo. Tamo gde nisu, sistem se urušava. Uticajni sociolozi i filosofi ovoj eliti dodaju ljude iz kulture i sveštenstvo. Da se razumemo ne pripadam ni jednoj od ovih profesija. Dakle, tamo gde su ljudi svesni da pripadaju zajednici i da imaju razumevanje i poštovanje za druge, da nisu ni bahati ni zavidni, da jasno razumeju da ne mogu jedni bez drugih , a da ti drugi nisu ni stoka ni budale, ta društva imaju budućnost. U ostalim slučajevima takva društva proizvode jedino izbeglice. Bogati nisu svesni da su oni najveći gubitnici, jer siromašni nemaju šta da izgube. Medjutim, u vreme globalizma bogati se nadaju da će se pozicionirati na globalnom nivou nesvesni da je njihovo bogatstvo toliko malo da će ubrzo postati sada oni potlačeni i tako u krug do novog reseta...

Sadašnjost Srbije

Posle odgledanog još jednog mitinga "Budućnost Srbije" poželeh da i ja dam svoj doprinos vladajućuoj većinu. Muka mi je, bre više od samoga sebe i nepoverenja u ljude sa vlasti. Hoću i ja da budem jednom deo te većine. Hoću i ja da se pridružim zadovoljnima i jedva čekam neki budući miting. Kako bi to bilo u budućnosti verovatno bi se zvao "Sadašnjost Srbije". Najuglednije državne institucije okupile mnogo više od 5 miliona zadovoljnih ljudi na proslavi odbrane ustava i suvereniteta Srbije. Volkswagen zaustavio mašine na dan i pomaže orgnizaciju skupa. Ja sam jedan od nas.

Ponovo se divim angažovanim tekstovima Bore Čorbe i sramota me se što nisam na vreme prepoznao viziju. Divim se izboru muzike svetski poznatog DJ Žeksa i đuskam uz note izvesnog Lukasa. Čudim se sebi kako taj očigledan kvalitet ranije nisam prepoznao.

Prilaze mi ljudi, tapšu me po ramenu i opraštaju mi što sam u međuvremenu glasao za neke druge koje sam držao za ustavobranitelje i sa kojima sa, delio isti sistem vrednosti. Zahvalan sam većini što su mi štitili pravo da budem manjina, a ja zbijam šale na račun sopstvene gluposti. Svi mi se smeju. Sramota me što u ovakve ljude nisam imao poverenje i što nisma učestvovao u ovakvom napretku, al sam ipak srećan što smo bili u manjini i što je većina znala šta radi.

Ljudi se vratili iz inostranstva, dolili nam se mozgovi (valjda je to suprotno značenje od odliva mozgova)

Dobio sam posao u nekoj instituciji na budžetu i ne bakćem se više sa glupim softverima već mi je glavna tema preokupacije filosofski pogledi na izazov kako od neizvesne budućnosti postaje izvesna sadašnjost. Podnaslov - imaginarijum u glavama ljudi kada im se sadašnjost zameni za budučnost. Razmišljam da li budućnost uvek ostaje budućnost ili sadašnja budućnost postaje buduća sadašnjost ili je to, možda tadašnjost...

Milina.

Фер и поштени избори у Вароши и чему све то

Лако је у великом граду мангуп бити. 'Ај'  пробај, ти то у малом граду где те сви знају, па брукаш и себе и фамилију и претке и  девет колена после себе. Ту ће ти уши са потпуном подршком целе месне заједнице да извуку и рођаци и комшије и наставници и бивша учитељица и будући домар и чистачица из супротне смене. Свако нормалан брзо одустане, ал`  то не значи да сви одустају. Они најупорнији заврше у политици јер су навикли да срамоту не доживљавају лично. Међутим, има ту и поштеног света. Чак и у владајућој већини. 

Ја бих овде о једном таквом случају из једне Вароши. Знам  једног доброг и поштеног човека, кога поштујем као брата рођеног. То је уједно и једини човек кога лично знам а да је без проблема признао да поржава овај режим. Тај исти режим је захваљујући оваквом човеку и имао неко поштовање од мене. Тај, бре, никог није слагао, све је поштено зарадио и од тешког рада, а са осмехом на лицу и без роптања, а уз све то је тридесетогодишњак са троје деце и дивном женом. Поштено се кандидовао за локалног одборника, на свом изборном месту је победио са бројем гласове који је био чак већи о од председничког кандидата из те исте владајуће странке који је и сам ту убедљиво победио. Мислим да је имао преко 70% гласова у изборној јединици где живи. Ко мисли да је то лако не мора да покуша, нека барем замисли некога ко то може. Ја не знам више таквих. Мислим да је имао 7 пута (700%) више гласова од другопласираног и ја сам му лично на томе честитао, иако ми резултат његове странке ни мало  није мио био. Тако сам ја доживљавоа демократију. Био сам ја зимус у тој Вароши и сазнадох да је на најбитније, најутицајније и најплаћеније место у целој Вароши , на место директора јавног предузећа поставњен управо ... лик који је имао 700% мање гласова. Паѕи сад ово - на предлог владајуће странке, од које је иѕгубио! Знам да тај није имао никаквог раднога искуства ни неких стручниј заслуга јер се у Вароши све зна и помислих како почеше  да претерују са демократијом  и да људе из опозиције са тако малим утицајем постављају на тако одговорна места. Би ми ипак чудно, па зовнух мог поштењачину да га иронично питам шта ли је он тек добио као неко са 7 пута већим утицајем. Јунак моје приче рече да ништа није добио, да није ништа очекивоа, да је задовољан платом од 200 еура, да му није проблем да остатак прихода зарађује на стругарама и као дрвосеча, да је Богу захвалан што му је дао снаге и здравља. Како ме само понизи. Питам у неверици, да ли му стварно није криво што је неко из опозиције добио више од њега. Он ми смирено рече да тај први после њега више није у опозцији, већ да је прелетео у његову странку. Тај неки је био одборник прво опозиције, а онда се досетио тог  захетва да пређе у позицију.... Па, како се ти осећаш, питах победника на гласњу. Он рече није битно како се ја осећам већ је битно да су мој гласачи преварени и сад ми се смеју и нећу се више никада кандидивати. Би помало непријатно, а мене и страх кад помислих шта следећи интересент на ту позицију мора да уради да би је заслужио.

Ал` ово није прича о томе прелетачу, ни о опозиционој партији која га је кадрирала,  ни о владајућој  странци која има интереса да их такве прими,  ни о гласачима који су се са тим саживели , ни о тој јавној фирми, ни о њеној будућности, ни о радницима који раде у тој фирми и који немају ништа против, ни о онима кој ће све редом да тапшу по раменима и моле за ухлебњеље по сваку цену, ово је ипак прича о људима који заслужују поштовање  без обзира са каквим су се (полу)светом ухватили у исто коло.

Bolesnik, Pinokio i fašista - Povratak u budućnost Srbije

Zbog povišene temperature, što lične što sveopšte reših ovaj vikend da ispratim sve dostupne medije sa nacionalnom frekevencijom. Ispade da se jedino iz bolničke postelje mogu razumeti. Gotovo dvadeset godina ne pratim dnevnopolitičke programe i bi logično da počnem od toga. Samo da ne bude ponovo o Slobi i Miri. Slobu niko nije ni pomenuo, a o Miri su bile samo zadnje vesti i po hronologiji ovog vikenda, a i po njenoj životnoj hronologiji. Vulin je se ni mrtve nije odrekao, svaka čast na doslednosti. Čak šta više ne sećam se da je u to vreme bio ministar vojni, ma čak ni vojnik. Dakle, i napredovalo se. Dačić nas vodi u EU a šalje telegram saučešća porodici u Rusiji. Bilo mi je fenomenalno odkuda  zna adresu. Ovi naši domaći mangupi su napokon prevazišli ove sa zapada. Ne znam da li se ko setio da  njima pošalje telegram saučešća. Baš bi bilo uviđajno da je Toni Bler poslao telegram Dačiću, Klinton Tačiju,  Čedo  Šešelju, a Čanak Čedu... Jer ipak niko od njih ne bi bi imao toliko pratioca da nije bilo Mire.

Udarna vest je bila o nekom fašisti iz  Čačka. Mislio sam da je lokalna vest, pa sam proverio da li je nacionalna frekvencija. Ne jedna, nego sve REMove frekencije su me razuverile, jer su imale totalno istu priču. Meni je to zvučalo neverovatno i počeo sam da se brinem. Ma ne to što su sve frekvencije na istoj frekvenciji već od kuda fašista u Čačku?! Kako sam u međuvrmenu video da  su i ustaše polažole venac u Jasenovcu, to mi je postalo prihvatljivo. Sećam se kako sam se ranije čudio od kuda komunisti u Čačku.  Ovaj fašista mi je zvučao baš misteriozno. Zove se i preziva isto kao jedan moj komšija, bibliotekar iz Čačka za koga sam svojevremeno glasao jer je ostavljao utisak još neiskvarenog i porodičnog čoveka. Čak šta više i isto izgledaju. Ali, samo bi budala mogla da pomeša ova dva imenjaka Obradovića jer ovaj moj komšija je intelekutalac sa knjigima punim divnih poruka o hrišćanskim vrlinama. A u ovo vreme sve je dostupno na internetu i može da se pročita pa niko nije lud da veruje frekvencijama više nego svojim sopstvenim očima i ušima.  Elem, taj fašisa je okupio jedva stotinak ljudi u Čačku i zajedno sa nekim tajkunima organizovao 7423 ljudi u Beogradu. Izgleda da su mnogo opasni jer su svi brujali samo o tome. Poslanici i odbornici u svim gradovima su se samo-mobilisali da čuvaju svoje fotelje, al bukvalno. Hteli su i da štrajkuju glađu, al im je valjda neko rekao da bi to bilo prvi put da neko tako brani vlast u modernoj istoriji, pa su je odložili za dve najviše tri godine. Ja sam se zabezeknuo od kuda stotinak fašista u Čačku, ali sam onda od ministra policije saznao da ih je bilo malo pa mi je laknulo. Medjutim, zbunilo me to što je predsednik lično hteo da im se obrati, ali ih nije bilo dovoljno pa sam se tek zbunio jer sam zaključio da je predsedniku potrebno mnogo više fašista da bi im se obratio iz prvog lica. O tom Bošku fašisti Obradoviću predesdnik je pričao pola sata. Setih se da je ovaj Boško bibliotekar Obradović svojevremeno tražio duel sa predsednikom. E tako je to u životu - kada nećeš dijalog sa Boškom dobiješ monolog bez (a, o) Obradoviću. Ma ne samo predsednik već i mnogi minsitri, poslanici, ma svi, čak i neki zamenici gradonačelnika pričali su šta je Boško rekao, šta je Boško mislio i šta su Boškova uverenja. Samo od Boška nisam moga da nadjem ni jednu izjavu o tome šta je on rekao, mislio i šta su mu uverenja. A nije da nije hteo. Čak je samoinicijativno išao u RTS i nisu mu dali.  To je sigurno ovaj fašista,  jer ovaj moj komšija nije drvoseča i ne nosi sa sobom testeru. Mada i ovaj nije drvoseča jer ne znam ni jednog drvoseču koji nos električnu testeru, a i da je nosi poneo bi kabal za struju. Ovi fašisti su baš glupi, jer da je imao strujni kabl možda bi ga i uključili na elektronske medije.

Saznao sam da predsednik sprema odgovor i da će dovesti svoje ljude i da samo pomaljanje njegovog nosa može da dovede više ljudi nego što je bilo fašista. Opet sam se zabrinuo ko su sad pa tih više od 7500 ljudi koji bi se pojavili samo da bi videli predsednikov nos. Time bi predesdnički nos mogao da postane poznatiji od Pinokijevog (ne Pinočijevog kažem Pinokijevog). Meni je potpuno jasno da predsednik ima većinsku podršku, al ne kapiram što se takmiči u ovoj igri i kako to da nije zabrinut što je priznao da će fašisti u Srbiji preći cenzus. 

Što dovlači toliko ljudi, samo iz Jabladničkog okruga biće više pratioca nego fašista.  

Što, brate, ne pusti ovog fašistu na nacionalnu frekvenciju da narod lično čuje koliki je fašista. Možda nema poverenje u sposobnost procene naroda i možda narod stvarno voli fašiste i šta ćemo tad? Šta ako fašista zavede narod svojim govorom. Zato je bolje da mu spremi TV duel i "potpuno ga raskrinka" da vidi narod sa kakvim fašistom ima posla. Našeg predsednika nije sigurno strah, nego ne kapiram šta je razlog.

Nije mi loša idaje, samo mi malo krivo što će fašista da dobije dijalog. Al ako su mogli i teroristi i  separatisti , pa što ne bi mogao i jedan običan fašista. Možda tako nekad stigne red i na ovog mog komšiju koji se ipak prvi setio da traži dijalog. Mada mislim da bi bilo još efektnije da Vidimo TV duel ova dva Boška pa kom opanci kom obojci. Pa ko bude bolji u veliko finale.
A do tada ja ću se držati ovog mog komšije profesora srпskog jezika, što je sigurno sigurno je, ko će ove ostale da pohvata jer mi ne pada namapmet da se više kačim na nacionalnu frekvenciju i da još nekada ovako protraćim vikend, kad je svakom normalnom sve jasno.

Prebrojavanje - Mi i vi protiv vas i nas

Uveliko se prebrojavaju ljudi na ulici, a to se nikada ne zavrsava samo na brojevima. Kao da nismo svesni da smo svi zajedno ionako ostaci od pređašnjih deljenja. Prebrajamo se na jedne i druge, nas i njih. Kako nema ko da prebroji ove treće osećam potrebu da i ja sam sebe prebrojim i ostavim trag što sam morao biti neodlučan  u ovim odlučujućim okolnostima.

Dakle, ja sam opredeljen, ali neodlučan da izađem na ulicu. Da stvar bude gora ima među neodlučnim čak i onih što veoma često zauzimaju stav kao da su nešto bolji, pametniji, mudriji... Smešno. Jednostavno treba da se prizna da smo podlegli raznim mutibarama koji ovde mešetara toliko da se više ništa bistro ne vidi. Ponekoga je strah i krvoprolića. To prebrajanje žrtava niko normalan ne želi, što opet ne znači da nema ovih nenormalnih. Čak šta više, ima ih kolko hoćeš i kao da su našli najplodnije tlo i najbolje vremenske prilike da izrastu svuda i to baš sad i baš ovde. 

Ima samo jedna stvar koja mi je jasna - Opzicija ima potpuno pravo na proteste. Samo glup čovek može da nasedne na medijske provokacije tipa fašista, tajkun i te mantre. Ako vlast ima dokaze, a nije ih strpala u zatvor pravno gledano je izgubila legitimitet da sporvodi svoju legalnu vlast. No, biti glup je isto demokratijom stečeno pravo - Imaš pravo da budeš glup kolko hoćeš i to ti niko ne može zabraniti. Samo, im ( nam) se mora saopštiti da su i oni (mi) za svoje postupke odgovorni.  

Za razliku od opozicije ja imam razumevanje i za ove koji podržavaju vlast na ulici.  Moje jednino pitanje je zašto vlast toliko insistira na tome, zašto peni sa grubim rečnikom i što ih je strah da ih puste u dnevnik i odgovore na prozivke! Zašto izvoditi svoje ljude, zašto zakupljivati tolike autobuse, kada je na izborima  bilo jasno koga ima više.  Ali pravda nije u sili brojeva već u istini argumenata. Da vlast dobije sve glasove na izborima,  istinu to i ne zanima. Tu je jedini problem kako ostati normalan, kada je većina uvek imala tu privilegiju da pripada normalnima.
Kao pripremu za sva ova predstojeća dešavanja zadnjih par dana sam pratio i jedne i druge medije. Najači lični utisak je da su i jedni i drugi Čačane opisivale na isti način - zaostali, zatucani, malograđani, nazadni ..  a kako ja nemam takav utisak onda mogu samo da kažem da je to ujedno i dobar pokazatelj koliko smo se saživeli sa totalitarizmom. Muka mi je od nekih opozicionih prebojavanja na krezube, na sendvičare, ove iz unutrašnjosti, zatucane... Ali mi je još veća muka od ovih koji su dolazak na vlast iskoristili da kradu i otimaju tudje i naše, da zastrašuju i prete otimanjem posla i poslednjeg parčeta hleba. Najveća muka mi je od ovih koji su se iz interesa  i dobili pozicije, a da ništa ne moraju da doprinesu, sem što su u situaciji i da mogu i da ukradu čega se i ne libe. Naravno, medju njima ima i onih koji su zastrašeni i u tom strahu od gladi pristaju na sve samo da ostanu na poslu. Ujedno oni su i najveći gubitnici jer su toliko zaplašeni da pristaju da rade najgore poslove po pravilu za najbednije naknade. Za njih tražim razumevanje, jer je svako od nas mogao biti na tom mestu. 

Među ovima što protestuju protiv vlasti ima mnogo onih koji žive bolje od ovih što protestuju za vlast i nad tom činjenicom treba da se svako zamisli. Ovog paradoksa me je i ujedno i najviše strah, ako je već moglo doći do njega, pitanje je  šta će nam usijane glave tek pripremiti.

I još jedna stvar - svu odgovornost za ova dešavanja  mora preuzeti vlast jer je ta prebrajanja mogla da zaustavi prostom dozvolom da ljude iz opizicije čujemo i vidimo na medijima. Ako je neko fašista to se lako vidi, ne mora da se hiljadu puta ponovi, sam ako hiljadu puta izgovrena laž ne postane istina

Priznajem, jesam zbunjen i razočaran u sebe što me nema na ulici, ali posle mog otporaškog diletantizma sve sam sebi spreman da oprostim. Ono što znam u čemu se razikujem od šetača je to što mislim da izdaja Kosova treba da bude centralna tema. Na toj temi je zajahano, a na toj temi mora da se i sjaše. Osim toga Kosovo je deo našeg identiteta i u tom smislu nisam zainteresovan ni za kakvu novu vlast kojoj Kosovo i Metohija nije merilo svega.

PS.

Svako ko misli da ga nije strah i da živi u slobodi neka proba prostim lajkom da podrži neki stav koji nije vlasti po meri. Tek onda će razumeti kokoliko su očajni svi koji svoje lajkove morali lično da iznose na ulicu. Sa druge strane, ovi što podržavaju vlast nisu ni imali nikakav izazov sem po nekog interesa. Neko za platicu i crkavicu , a neko za mnooogo više.

Želim nam svim mnogo sreće, strpljenja i razumevanja za druge, a pogotovo za sunarodnike, braću i komšije.

Ko laže taj krade, ko krade taj je nekada išao u zatvor, a sada ovaj ko ne krade ide na obuku o trošku države

Nije samo obuka, već sve ostalo je o trošku države. Dakle, ako ti treba 5 izvoda iz matične knjige rođenih i jedan iz knjige venčanih to je negde oko 10% pročečne zarade. Banke uzmu oko 10%, a ostalo ide u budžet, a budžet ide u nepoznate svrhe. Međutim, ljubazni ljudi na šaltru su nekome svome rekli da to može da se izbegne tako što slažeš i kažeš da ti ne treba za vizu već za nešto druga. Naravno ti svoji imaju druge svoje i tako u krug do svih svojih. Prosto je, državni službenik te nauči da slažeš i opa, eto para, ništa lakše. Ima i ovih ograničenih što nisu spremni da na to pristanu. Te glupake na šalteru prvo pitaju za šta će im izvod. Verujte mi, svakako treba izbegnuti odgovor tipa to je moja privatna stvar, jer će momentalno doći do nesporazuma jer je pojam privatne svojine još uvek neobjašnjen u državnim priručnicima. Ako kažeš za vizu, svi oko tebe će te pogledati zbunjeno. Biće neko iz konstantno prisutne publike ko će ti migom pokušati da objasni da postoji čarobna lozinka i baš će biti razočaran ako ga ne ukapiraš. Čak će i teti, preko puta , biti malo neprijatno što si toliko neprilagođen. Nije to ništa, šta se sve dešavalo mojim precima, odeš platiš i vratiš se ponizno. Problemi tek nastaju - teti preko puta zaista treba neverovatan broj otkucaja na tastaturi da dobijem te izvode. Kao da je lično kucala biografiju svakog od mojih ukućana. Za izvod iz knjige venčanih sam mislio da je u pitanju baš neki roman, nadam se ljubavni. Takve stvari ne idu bez grešaka (mislim na izvod, a ne na venčavanje).  Mora ispravka (mislim na izvod, a ne na sam čin venčavanja). Baš sam ispao glup kada sam rekao da ima greška (mislim na izvod, a  ne na čin i posledice venčavanja) nadajući se da recenzija može odmah. Ne može, moram da sačekam par dana ... Pitam uplašeno, treba li još jednom da platim, a oni mi opušteno odgovore, ma treba, al ti reci da ti treba za .... i tako i ja saznadoh za lozinku iz prve ruke i razočarah se želeći da to ostane mit ili barem urbana legenda.

Ostaje još da se pitam ako je ovako lako zaraditi tolike pare za par minuta u kontaku sa državom, koliko zarađuju tek ovi što su stalno u kontaku sa njom. Nije ni čudo što se toliko otimaju oko tih pozicija, jer pitanje koliko će dugo još tako da postoji država koja vaspitava svoje građane kako da lažu, jer mi odavno znamo šta rade oni koji lažu.

Promene režima diktatura kroz perspektivu nebitnih članova manjinskih zajednica

Zamislimo nekoga ko je rođen 1974. u komunističkom režimu sa diktatorom kao nosiocem vlasti. Taj bi sada imao još malo pa 45 godina i ceo svoj život je proveo u diktaturi. One su takve da svaki put pomisli  da ne može gore, kad ono, ispostavi se da nije bio u pravu. Takav bi trebalo da je do sada već uhvatio spiralu dešavanja i da ima moć da prepozna sledeći  nivo diktature koji mu se sprema. Jer, što bi sad, pa bilo drugačije?

Diktatura 0. nivo -Komunisti su prvo pobili i proterali sve one koji ne misle kao oni, a kasnije su njihove ostatke samo  izolovali i onemogućili da učestvuju u bilo kom obliku vlasti. Diktatura je bila neskrivena, ali se dala trpeti jer je obrazovanje i zdravstvo bilo besplatno. Nije bilo velikih socijalnih nepravdi, jer oni koji su se obogatili u komunizmu mogli su svoje stečeno bogatstvo samo van granica da konzumiraju. Naravno, izuzetak je bio sam diktator  kome se moglo šta god. Oni slobodnoumi su mogli da ćute ili da odu u inostranstvo i tamo da iznose mišljenje u svoje ime, a u interesu nekih trećih.

Diktatura 1. nivo - Došli  su  "socijalisti". Diktatura je dobila neko pakovanje, ali je postala  sve neizdržljivija. Sa sobom je dovela ratove, poraze, progone i bedu.

Diktatura 2.nivo  -Dolaze "demokrate". Zaustavili su se ratovi, ali su se pojačali porazi, beda i socijalna nepravda u vidu neravnopranvo raspodele bogatstva nastalog u otimačini. Diktatura je bila još očiglednija bez obzira koliko su je pakovali u razne forme.

Diktatura 0+1+2 nivo. "Naprednjaci" -Napokon su se zapatili najbolji predstavnici prethodnih nivoa te pogubne spirale i diktatura je postala očigledna do nivoa elementarne logike, svakodnevnog života i dnevnih aktivnosti. Forme pakovanja su se zadržale, ali strah od različitog mišljenja je prerastao u elementarne strahove - strah od gladi, strah od gubitka posla, gubitka nezasluženih privilegija, strah od siromaštva  i strah od budućnosti. Najbolji su ili već otišli ili se pakuju, ili su se posvetili pojedinačnom spasavanju. Kolektivnog, zajedničkog, nacionalnog i kulturnog više i nema.

Ispostavilo se da  samo komunisti nisu pod znacima navoda, a da su svi ostali bili kontradikcija onoga kako su se predstavljali i zvai.

Nameće se pitanje ko su nam sledeći diktaturi i njihove konture se već sada daju nagovestiti. Sve što je imalo normalno se i od tih budućih ismeva, podsmeva, marginalizuje ali i izopštuje.  Prema odnosu ka manjinama to je najlakše uočiti , jer tu nema potreba da se ništa filuje, a dođe i kao korisno za sticanje masovnih poena. Npr. uzmimo pripadnike Srpske Pravoslavne Crkva kao očit primer manjine. Oni su nezaštićeni, ne bune se, dosta toga možemo da istrpe, poštuju zakone i državu, pa se njihovi diktatori tu najpre ofiraju. Prvo ih nazivaju glupima i zaostalima, pa ekstremima , pa nekavom nazadnom desnicom. Sebe se imaju smatrati naprednim, a bore se protiv tih istih!? Samo zato što su protiv očiglednih gluposti uzimaju sebi za pravu da su pametniji i bolji od svih ostalih. Ne vidim sa čim su to zaslužili, niti kada su zadužili državu, narod, naciju, grad, mesnu zajednicu, ulicu, familiju. Sami sebi su dozvolili da sve ostale posmatraju sa visine. Čude se kako čovek može da bude religiozan i da živi u dvadeset prvom veku! Takve ideje sam nekada sažaljevao, pa su mi bile smešne, a evo došlo vreme da ih sada već vidim kao opasne. Meni je oduvek bilo jasno da sam među religioznim ljudima uopznao najljubaznije, najtolerantnije, najvaspitanije i najkulturnije pojedince. Ali to je subjektivni osećaj.  Medjutim, ni medju onim merljivim i opšte prihvaćenim vrednostim nisam primetio razliku. Kada bolje razmilsim, među religioznim ljudima sam upoznao najveće intelektualce, rodoljube, naučnike, doktore, umetnike, kulturne delatnike, preduzetnike, inovatore, poznavaoce isotrije, poznavaoce istorie umetnosti. Oni su i najnačitaniji i najsvestraniji. Pa čak i o nekim manje mislećim stvarima - sportu, filmu,  muzici... nisam primetio nikakv hendikep medju religioznim ljudima. Dobar deo ljudi koje viđam u crkvi, viđam i na pozorišnim predstavama, muzičkim događajima, sportskim manifestacijama. Dobro, možda moj uzorak i nije dobar, ali mi nikako nije razumno da neko može da bude toliko ograničen i zlonameran da religiozne ljude proziva za zatucane i zaostale. Kao da su im dedovi svi redom bili privilegovani komunisti i  da im je to sam deo  bogate ostavštine.

Zabrinjavajuće je što je to odraz neke buduće totlalitarne demokratije jer ja još uvek imam pravo, ako ne i obavezu da režim cenim onako kako se i on ophodi prema meni.

Величанствени протести у Чачку

Као што сте из наслова не може претпоставити почећу са скупом од четири жене које су органзовале штрајк у приватном предузећу. Осим, што су доказали тезу да су жену одувек биле храбрије, успеле су оно што до сада на овим просторима ником није. Под претњом отказа, без других извора за преживљавање, без заштите институција , без постојања правне регулативе, уз страх да ће бити исмејахе, просто су одбиле да раде за плату једнаку минималцу, а мању од минимума , за неког лика који је умислио да је газда само зато што је власник продавнице од готово 20 квадрата. Избезумљени, назови газда је морао сам и у присуству сведока-купаца да одради неколико везаних смена, ваљда док није скап`о. Пар дана пре овог догађаја, својим ушима   сам чуо да је једна стварни (не страни - већ стВАРни) газда са фирмом око хиљаду запослених  лично замолио једног бившег радника да му се што пре врати, јер је пар дана пре тога погрешио у процени да таквих има на тржишту рада колико он хоће. До тог става је дошао захваљујући јефтиној школи, која га је коштала скупог новца, изгубњеног због скупе штете која је могла да се избегне једино уз помоћ јефине радне снаге. Пар дана касније сам својим очима гледа како радници неке треће фирме малтретирају свох газду јер је купио диплому. Диплома, изгледа није била лажна јер је плаћења било стварно. До-душе,  догађај се десио под дејсвтом алкохола, али само зато да би доказали тезу да мушкарци смеју да ураде пијани исту ону крупну ствар  коју  су жене већ урадиле  трезне. У ствари, мало ситнију-крупну ствар. Мени је била част да слушам како некадашњи градски мангупи исмевају свог некадашњег школског друга, а садашњег газду, који је исто био некадашњи мангуп, па није похађао школу јер је и тада знао да ће бити садачњи газда са садашњом дипломом. Разрађивање тезе шта му је то требало,  коме може да се похвали својом новом дипломом (кад се већ швалерка јефтинија, а ефектнија), да ли ће та брука бити урамљена и јавно обешена на зиду фирме, коју муку је лечио и коју болест је спречио, има смисла само ако то раде  они који су свесно одбили да имају било какав (при)вид  дипломе. Наравно, они са дипломама, који стално кмече како не могу да нађу посоа, су већ свима досадили, или су већ "запалили". "Заплили" су и сви остали радно способни, сви који хоће да раде, тако да су нам остали само пензионери, нејач, инвалиди, менаџери, и породична јавна предузећа где се посао преноси са колена на колено. 

Једна у низу медијских превара је  и теза да у Србији има незапослених. Из перспективе обичног потрошача мени то изгледа невероватно јер никако да нахватам водоинсталатра, електричара, столара, програмера. Сва она занимања где је довољан један човек или страна ( не стварна- већ сТРАна) фирма су толико недостајућа да је у питању потпуни монопол. Пре негде сам слушао једног занатлију како су се у кафани организовали струковно удружење и договарали да врате мило за драго једној напроној муштерију, иначе редакцији познатог власника неколико специјализиваних радњи. Елем, овај је умислио да треба да му други пружају услуга по високим стандардима, а он своје муштерије и запослене да  третира као ниску стоку (ваљда живина, ил тако нешто). Договорили су се да му само један од њих пошање понуду за услуге. Газда је умислио да је организовао светски признати тендер и те запдадне фазоне, а овај један му је послао локално договорену понуду која је била 5 пута већа од уобичајене. Наравно, ово је једини намештени тендер у коме је победио паметнији и  који је монополски део зараде уредно поделио са угоститељима и културно-музичким делатницима, а све у присуству ових који су одсуствовали са тендера. 

Они који имају занат немају проблем. Немају проблем ни ови што имају своје фирме које су уталили са овима на власти, или/и против ових које су запослили. Немау проблем ни ови на власти, јер у другачијим околностима никад и на би били на истој. Међутим, живот не може без проблема, што занчи да су они  само код запослених у приватним предузећима која не штрајкују, или код ових који обављају заједничке послове. Дакле, проблеми су код ових који брину за општу ствар , који брину за здравље, образовање, културу и безбедност.

Нама, осталима остаје да се надамо да се може без њих, ваљда се никада нећемо разболети, дипломе ионако можемо купити на пијаци, култура је врло разтегљива ствар и на ништа се  не маже, а како Косово формира безбедносне снаге можда ће они пристати да нас чувају, јер ко не храни своју војску мораће туђу.