У раљама БДПа

Након што је  Сајмон Кузнец дефинисао појам  Бруто Друштвеног Производа, успешне економије су могле и бројчано да искажу своју иначе очигледну економску предност. Одмах је кренула  трка   и ево траје већ готово сто година, без обзира што је творац те метрике сам рекао да се о "благостању народа тешко може било шта закључити на основу мерења тако дефинисаног доходка". Остаје питање да ли је разлог за његову Нобелову награду била сама та теорија или оповргавање њене смислености.

Научно-статистичка обрада и приказ тих података ни мало нису спорни. Проблем је са шта се мери, шта се анализира и шта се проглашава крајним циљем. Искусни социолози економије су још одавно почели да упозоравају на  погрешно тумачење и погубност тако добијених закључака. На пример, када се крава отели то позитивно утиче на БДП, док када се роди дете то негативно утиче на онај део БДП који се приказује по глави становника. Млеко од те краве је саставни део прихода, док млеко којим мајка доји дете остаје неевидентирано. Приходи чобана који чувају то теле су успешно повећали БДП, док је чување деце узалудно са аспекта доходовности. Стриктним тумачењем ове теорије дало би се закључити да имамо победнике у виду оних који су се одлучили за одгајање телади. 

Има и оних других нобеловаца који тврде да се неки производ може створити из природних ресурса искључиво употребом талената датих човеку. У том смислу победник би требао да буде неко ко се одважио да одгаја децу. Међитим, декларација  о слободи кретања радне снаге допушта могућност онима који су одгајали телад да најдаровитије чланове супарничког табора задобију на своју страну, а да нису ни учествовали у њиховом одгоју. Ваљда, за узврат нудећи одређен део свога фонда. X чељади = Y телади.

Има ту још много нелогичности, па и тежих случајева од споменуте трампе. На пример, разматраћемо два домаћина који имају исту површину под шумом. Први је вредан и сече свако дрво редом, а други је скроман и сече само шта му шумар каже и савест дозволи. Овај први домаћин купује моторну тестру и следеће године сече још више, док је овај други задовољан јер има кров над главом и довољно за огрев. Првом БДП скаче, а другом стагнира и тако све док први не примети да понестаје шуме за пројектовани раст БДП и закључи да треба да купи наоружање како би се под изговормом општег добра са овим другим лакше договорио. Своју шуму је посекао и сада му моторна тестера не треба, ал не би да је баци јер се једина продајом стиче бруто вредност. Одлази преко плота и ватрено показујући своје оружије онако успут прича о неминовности раста БДПа и трендовима везаним за исти. Констатује да је поседовање стилског намештаја цивилизацијско достигнуће. Скромни сусед због уметничког дојма који остављају луксузни намештај у комбинацији са дугим цевима купује на рате половну тестеру. Употребљава је да посече онај део своје шуме који је неопходан да би намирио трошак за ту исту тестеру. Сазанје да само добри сусед има сет за оштрење тестере и да мора посећи још по неко дрво како би платио услугу оштрења зубаца који се тупе сечењем те исте шуме. Како он шуме има много, а намештаја мало јасно је шта је по закону понуде и тражње скупо, а шта јефтино. Јасно је и шта је и ко је сировина. Улаже додатни рад и на сопственим леђима осећа раст БДПа. Касније, дивећи се комшијином друштвеном производу, закључује да му се исплати инвестирати у стругару, па наставња вредно да ради. Таман када је остало да још савладе и стилске вештине и достигне високо постављене уметничке стандарде појаљује се оправдана забринутост човечанства за климатске промене. Комшијино овлашћено сертификационо тело за стилски намештај и емисију гасова доноси уредбу о забрани сече шума, оних истих које скромни сусед није ни хтео да сече све док га у супротно нису убедили ови исти. Нама свима остаје да се надамо да је власнику већег БДПа у међувремену почети да расте нови засад брзорастућег дрвећа,  јер ако јачи падне то је крај за све у овако увезаним економијама где нема места за скромне, а ненаоружане. Ма, нека га нек побеђује, ђаво га однео.

Испоставило се да је оно што је неупотребљиво статистичарима и соцоиолозима сасвим ваљано политичарима и психолозима. Политичарима да придобију публики, а психолозима да из таквог миљеа пронађу што више дијагностификованих случајева.

PS

У међувремну су се појавиле нове методе и нове теорије које мере индекс друштвеног напретка. Мере се три групе параметара благостања. У прву групу тих параметара спада приступ води и храни као и сигурност неког друштва. Другу групу чине образовање, здравље и одрживо окружење.Трећа група су остварњивост циљева, снова и амбиција. Е, то су тек манипулативне категорије и чим их се стратези докопају жалићемо ми за старим добрим БДП-ом.

Корона статистика - 800 милијарди мотива

Ових дана сам покушао за своје потребе да анализирам јавно доступне податке о Корони. За извор података узимао сам искључиво јавне информације из  лако доступних извора који се обично налазе на самом врху претраге алгоритама водећих интернет претраживача. Нисам експерт за статистику, али имам професионална искуства у обради велике количине података и са системима за подршку одлучивању. Управо та могућност да донесем исправну одлуку ми је и основни циљ.

Прво што сам уочио је да ти подаци ни мало нису употребљиви. Поставња се  питање верификације добијених података јер се начин прикупљања и  протоколи врло разликује. Почетна анализа тих податак већ прави велику дисперзију кључних фактора анализе. Такође нигде не постоји јавни стандарди о дијагностици и критеријумима сврставања. Самим тим закључак је прост - јавно доступни подаци нису довољни за било какву озбиљну анализу.

Поставња се питање зашто се објављују. Најбезизленији закључак је да би се испунили минимуми некаквих законских обавеза. Има и оних који тврде да је циљ да се широке народне масе свесно изманипулишу. Ја немам капацитета да радим анализу ко и како може злоупотребљавати податке, али редовно се суочавамо  са случајевима где разни моћници тумаче врло нестручно и субјективно  те податке, доводећи ауторитет институција под знак питања, играјући се са преко потербним поверењем  и отварајући врата за разне теорије завера. Тиме свесно или несвесно подривају систем и сигуран сам да ће доћи под удар закона. Остају питања хоће ли бити процесуирани и да ли ће бити сувише касно.

Покушам да се ставим у улогу ризичене групе који на основу распложивих информација треба да доноси квалитетну одлуку како се понашати и заштитити. То барем није тешко. Лако ми је да се ставим у позицију оних који немају потребна медицинска знања,  нису  виролози, нити су упознат са протоколима за кризне ситуације, имају ограничене психичке и менталне способности и подложни су разним манипулацијама од хистерије па до игнорисања очитога. Оно што ме занима је како да на основу тих  информације донесем животно битну одлуку,  како за лично тако и за јавно здравље. Из те позиције закључак  крајне једноставан - Све је ствар поверења. Велика већина нормалних и даље има поверење у лекаре, ал је питање да ли су нормални и даље у већини. 

Како смо дошли од овкаве ситуације? Ајмо из почетка. Као и у свим аспектима савременг живота прво се посматрају финансијски мотиви. Економска цена корона теста је 60Еура, а државни врх каже да нас кошта 100. Ако се дневно тестира 15.000 људи та разлика је 600.000 Еура и ако ово потраје годину дана само на нивоу Србије новчана корист од манипулације подацима је око 200 Милиона Еура. Ако је већ толика лова у питању шта кошта да  се прикаже увећани број тестова и да се купе они јефтинији и мање поуздани, чиме може да се стигне до још минимум 400 Милиона Еура. Дакле, манипулација је могућа на нивоу 600 милиона Еура, то је око 100 Еура по становнику што би на светком нивоу чинило 800 милијарди мотива. Да би се превазишле сумње мора да постоји евиденција по сваком месту тестирања коју је потисало овлашћено лице, што у случају Србије не постоји, па се самим тим и не зна ко је одговоран,  а у друштву са оволико високом перцепцијом корупције то је већ оправдана сумња, коју би тужилаштво морало што пре да провери. Код нас не може да се поклопи ни прост збир тестираних  по општинам са републичким тако да је ово ургентно питање.

Други економски аспект је ношење маски и рукавица. Ако је већ у општем   интересу онда такав трошек не сме да буде несразмеран материалном стању по коме су многодетне и сиромашне породице хендикепиране, тако да би тај трошак законски треба да буде из буџета и да сви добијају адекватан број бесплатне опреме. Извор средстава за то би могао да буде повећај пореза на непокретност у којој нико не живи. Ако тај трошак буде критичан за поридични буџет биће и неадекватне употребе што је већ предстањено као немарност у очима оних који немају екзистенционалне проблеме. Такође, чуди то што не постоје организована места и службе за одлагање тог отпада и испаде да је примарни циљ био само финасијски, а не безбедоносни. 

Медицинско особље које је изложено већем ризику и они који раде на ризичним позицијама треба да добијају адектватну дневну надокнаду. Овако се дешава да дајемо подршку оним  лекарима и сестрама које не желе да раде са пацијентима и који се не излажу ризику, што свакако иритира њихове пожртвоване колеге. Извор за то би могао да буде порез на луксуз и новац прикупњен на основу казни за непоштовање јавног здравља.

Такође, мора се увести порез на сензационализам у смислу да сваки медијски садржај који износи непроверене и непоуздане податке, а који се тичу личног и јавног здравља  има обавезу да објави и званични став лекарске струке сачињене од несумњивих ауторитета, или барем у виду поруке да нису добили сагласност стручног особља за пренети текст. У противном приходе по основу таквих сензација мора да  уплаћују у   хуманитарне фондове. Све док има места за непроверене сензације и разна новинарска наглабања и лупетања у аудиторијуму се оставља утисак да ништа није страшно, што је само по себи опасно.

Испоставља се да су нам потребни инелектуалци и сви они који имају способност да сагледају ширу слику. Технократе, па таман и биле врло стручне у својој области, чак и врхунски лекари у овом случају, не могу сами решити проблем и потребна је помоћ свих нас. Иначе смо у ситауацији која нас је и задесила где свако има неку своју тероију и ако нас вирус не убије, побићемо једни друге.

 

Здравља, `леба и игара

Ових дана припаднициа СПЦ су опет изложени дискриминацији. "Мало јаче, него иначе". Хтедох закмечати "Orthodox lives matter", ал` то не би имало смисла. Ем бих кмекао, ем бих се узалуд качио на туђе оправдане поруке, ем искуствено немамо никакве шансе у том маркетингу, ем то не би било у духу православља.

Мене лично не дотичу коментари атеиста и иноверника који на врло неумесан начин коментаришу давања из буџета Србије за Храм Светог Саве. На то имају право. Међутим, медијска хајка којом се тј новац доводи у тобожњу везу са вирусом Короне, по којој су припадници СПЦ криви зато што се не граде болнице је вриштући дискриминаторска. Ало бре, прве болнице на свету су градили хришћани, а у Србији прве болнице је градио тај исти Свети Сава чију градњу храма саборно прозивате. Што не прочитате неку књигу? Упознајте се са елементарним достигнућима људи кроз историју, како би могли да спознате савремена дешавања. Није ваљда све у мржњи и плати коју вам дају као наградицу. Видите и сами да од тога не можете купити себи ни здравље, ни срећу, ни љубав, ни смисао. Како је могуће да имате толики јавни утицај, а нисте упознати са културом баштином, и основама етике и морала. А што би ви рекли - о мултиетичном суживоту да и не говорим.

Хоћете ли сутра питати и шта ће нам војници, учитењи, глумци, драматурзи, сликари, песници, писци?

Да смо само ми здрави, дајте хлеба и игре могу да почну!

Такав став би и могао да се посматра као функционална неписменост, да није дошло до дискриминаторске логике по којој се друга давања из буџета уопште не анализирају. На пример, давање за НВО организације је толико да би могло да се направи 12 болница или да купи више од 6000 респиратора. Пре неки дан када су Новопазарци били најугроженији нико није смео питати како је могуће да се у њиховим фирмама толико новца окрене ван закона, на сиво и у црним књигама. Питајте сваког банкара како изгледају књиге Новопазарских приватника и онда ће вам бити јасно где је отишао новац намењен за здравство, образовање и друга јавна давања. Ништа бољи нису ни други градови, ал` се барем не лажемо. Главно питање је како је то могуће, коме се плаћа рекет за такве противзаконске а јавне активности и како да то баш никога не занима, па ни онога ко прима плату на црно и не добија фискални рачун.

Провидност ове кампање против СПЦ је очита и нећу је објашљавати, само ћу констатовати да и сам живим у систему који из корена ускраћује права припадника СПЦ, па макар из свог буџета одвајали за наше храмове.

Ако Србија не буде имала новца за борбу против вируса, објавиће се банкрот и имаћемо шансу да се солидаришемо, или барем они који су способни да сагледају ширу слику, који не гледају само свој интерес, и имају светињу коју ваља бранити. Даће Бог преживећемо, неко и уз помоћ молитава Светог Саве, па нам ваља и даље да будемо људи. Издржите, не паничите, нема места за толики страх да се мора напасти први ко ти није баш по вољи.

Ај, у здравље!

Рикверц точка историје

Оног тренутка када је Ердоган својим пoтписом легитимисао step by step стратегију повратка Свете Софије у првобитни статус точак историје се одглавио из  секуларног  блата и почео да се опет котрља. Како овако даље није могло, једини правац је био - уназад. Савремене цивилизацијске тековине оличене у музејима су проглашене превазиђеним и готово стогодишње царство институционалних норми је и симболички доживело свој крах. Након одржавања прве молитве за конверзију некретнина започеће победничко време оних верника чији свештеници у својим светим књигама налазе инспирације упада у туђ посед. У претходном циклусу такав период је трајао за мало па 500 година. Но време  се убрзало, а и очито је сада историјски пут на стрмини па ће тај процес сада трајати краће. Колико, не знам, али очито довољно дуго да се ваља са тим научити живети.

На моју срећу припадам оном народу које је у своје светитеље уврстио нејаког владара, док није имало места за силеног му оца Душана. Већ смо се поистоветили са овоземљским страдањима, који као да су једина улазница за ононебеска постоља. Наше жртве одавно више нико не броји, па ни ми сами, али то никако не значи да не смемо исповедати истину, једну и једину. 

Резултети референдума расписаног 1389. године су били објављени исте вечери. Царска изборна комисија их је запечатила и трајно уписали у ДНК књигу наслеђа. Просто речено, ми смо или сирочићи предака који су сопственом погибијом победили на том референдуму или потомци оних који су збиром несрећних околности остали живи, како других поузданих сведока није било.

Свети кнез Лазар је имао и друге варијанте. Да се определио за земаљско царство  могао је са Муратом испреговарати  да дозволи транзит турске војске на западни фронт, а  у то име да буде привилегован. 

У случају да судар са папским крсташима буде нерешен, могао је Турке при повратку сачекати у заседама и тако десетковане све побити. Онда би царска Србија повратила своје јужне границе, на истоку би Цариград прогласила за престоницу, на северу би упала у ратом изнурене угарске земље, а на западу отишли код самог Папе на разговор. Али у том случају ми сада не би исповедали страдалну православну веру већ би били запоседнути духом  латинског лукавства. Толико подобни да би нас и сам Папа морао благосиљати. А сви добро знамо, понајвише у Јасеновцу, Пребиловцу, Јадовну и Градишци шта су били у стању да раде  наши који су добили такав благослов. Јадна би нам таква победа била. 

У случају победе крижара онда би Лазар морао да преговара тада би био би засигурно поражен од дипломатији вичнијих западних центара моћи. Можда би се изборио само за најуже припаднике своје странке, кума, брата и пар медијских магната. Потписао би капитулацију, а остатку народа објашњавао да је победа, а иако је пораз да им је тако најбоље, да их чека златно доба и да је на преговорима дао све од себе и како се борио као лав не једући и не спавјући. Такви потомци касније не би били у стању да извојују ни једну ратну победу, ни да издрже никакву голготу ни да пробију никакав фронт и у наилазећим светским мировним конференцијама би опет служили само за поткусуривање. 

У случају убедљиве победе Османлија шта би га коштало да прихвати ислам и на своје задужбине дозида минарете. Хаш тег, штатекошта #statekosta. Сачувао би своје богатство и утицај. Међутим, историја нас учи да сви они који су касније то исто урадили нису успели да сачувају своја материјална добра. Ни један силни ага, ни jош силнији бег у овом делу Европе својим потомцима није оставио никаква богатства, а камо ли силна. Потомци им скромно живе, скромно као и потомци оне сиротиње која се у  недођијама скривала од историјских трендова.

Независно од небеског царства, свети кнез као да нас је и спремао за сваки од надолазећих сценарија, па и саме реал политике. Одлука је лака, ал није лако живети са њом, како год да окренеш.

Предрасуде сужене свести

Прво ми пуче везица на шортсу, па ми се поквари бицикл. 

Сетих се оне народне -  када треба да будеш ј...н, тада гаће саме спадају.

После много муке привремено поправих бицикл и укључих оба светла јер поче да пада мрак.

Већ сам био дубоко зашао у ноћ када сам руком у најпрометнијој, а полуосветљеној градској улици давао знак да скрећем (касније ће се испоставити да сам већ био скренуо).

Иза мене се моментално зачу заглушујућа бука аутомобилске сирене. Трубила је иритантном учесталошћу. Одмах сам претпоставио да је у питању неки бесни аутомобил са још беснијим власником. Може бити и бесни шофер са још беснијим власником. Тако је. Још када се спусти бочно тамно стакло и када угледах кратко ошишану главу  са дебелим вратом  био сам сигуран са каквом будалом имам посла.

Он мени спомену некакакву сигнализацију, а ја њему споменух све редом мислећи да од мог бицикла очекује бочне мигавце. 

Сам сам себе запрепастио тоном и фондом речи које су  очекивано постале примерене за овакве ситуације.

Стигох да се подсетим како сам престао да уживам у вожњи омиљене дечије играчке од како сам почео да купујем свакаву беспотребну бициклистичку опрему. Изгледа да и бочни мигавци за бицикл постају део стандардне опреме. Куд је кренуо овај свет?

Сиђох са бицикла и видех да ми не ради задње светло!

У ставри ради, али није било укључено!! 

Сада ми би јаснији израз кратко ошишаног лица које је уствари покушавало објаснити како ми не ради задње светло. Човек са дебелим вратом је хтео је да ме на време упозори на моју безбедност. Бесне аутомобиле могу да возе и људи који би да помогну. Затамљена стакла могу да штите само од сунца.

Сетих се да постим, да сам лошак, да сам беспотребно нервозан и пун предрасуда. 

Помислих како је требао да изађе из аута и да ме измлати јер је очито у бољој кондицији, а и да није то што је у праву би му дало додатну снагу. 

Ово је мој начин да му се извиним и затажим опрост, а како је тешко да ће ово чути, прочитати или доживети онда барем себе и вас да замолим да следећи пут имамо разумевања за друге и да им дозволио да нам помогну. Да се стрпимо у соствену корист, па макар и не били у праву! Без обзира какав нам дојам остављају ми смо власници сопствених утиска. 

А и сами видите какви кварњаци могу бито људи попут мене коју се на сва уста хвале како је боље бити наиван, него манипулистати наивнима.

Сељанин града Варош

Овакав наслов обећава причу са почецима у каквој касаби, анализу паланачког духа, дефиницију провинцијализма, помињање мајке малограђанске, опис разлике између сељака и сељачине, или ти  личну промоцију некога ко се у опанцима осватрио под светлима велеграда и сад има намеру да као грађанин света дроби како је признат у свим светским метрополама и мегалополисима. Ништа од тога, већ само једно уобичајено чаршијско празнословије и трабуњање где би требало свако себе да препозна и том истом  да се изруга као да се све то односи на тамо неког.

Мој први истински сусрет са градом је био на сајму. Злобници би рекли, вероватно сајму стоке, али није било баш тако. Нешто слично томе, у питању је био пријемни на факултет где је око 10.000 гладних грла желело да побегне од обрађивања земље и шталских задужења, па таман била присиљена на учење свакавих наука. Ово трагично искуство је један део имао из прве руке, а другима су родитељи утерали тај страх у кости објашњавајући да ако мало загреју столицу могу да диреткоришу до миле воље, јер су већ били уверени да за те функције мозак уопште није потребан. Чак шта више. Образ у образовном систему већ одавно нико није помињао. 

Није баш да сам у град дошао неприпремљен. Имао сам обуку управљања лифтом, возио се шинама, видео својим очима разлику између траHваја и тролеjбуса, знао где је позоритште и музеј, док зграду балета и опере никако нисмо могли да нађемо, ни дан данас. Био сам чак и у биоскопу који није иствремено и дом културе и рецитал сала, концертна дворана и шаховкси клуб. Нигде нисам могао видети облепљене ђачке радове, а кад јасно видех слику обнаженог тела, престадох за потрагом радова из обавезне наставе млађих школараца.

На пријемном све по списку и азбучном реду, тако да је испред мене моја другарица из школске клупе, а изе мене презимењакиња равно из круга двојке. Тада сам мислио да је то нека нумизматичка одредница којом се описује да је то према нечему довољно (2) и замишљао колико су тек ексцентрични они из круга петице који мора да су и сами себи одлични (5). Мене дрма провинцијска трема, а она би опуштено велеградски  да ћаска са рођаком распитујући се за заједничко порекло. Тек касније сам сазнао да у Београду сви једни друге ословљавају братом и рођаком, поготово у конткексту помињања рубних делова мајчине утробе. Ја кажем да сам из Нове Вароши, али како нас земљакиња слуша коригујем се прецизнијом географском одредицом да сам из предграђа Нове Вароши. Баш је насмејах, одкуд вароши предграђе мислиш из предварошја, ахахахаха, хахаха. Тад сам први пут схватио да између Петловца и Вароши не постоји никава граница, па макар се она звала Браношевац. У ствари, једина граница у очима посматрача у Србији је повучена левом шином трамваја број 2. Или си унутра или вани, рођаче. Мислим да је тог тренутка излечила све моје комплексе настале тако што су ме ови између цркве и џамије сматрали сељаком, а родбина из Дебеље и Вилова сматрала грађанином, јер нисам поседовао никакву обрадиву земљу са припадајућим обавезама. Одмах је постало очигледно да ми је стартна позиција много боља, јер са већ био навикнут на третман у коме мораш да се самодоказујеш да би те прихватили, а ови што су имали лифтове у сопственим зградама изграђених удруженим доприносом, тек су требали да се навикавају. Једини који су имали бољу позицију у универзитетском граду од мене су били ови који су знали да немају где да се врате.

Мало коме из мог миљеа је испочеткта било могуће да има романсу са Београђанком, сем мог пријатеља који је имао среће, или шта већ, да му се на самом старту те каријере то деси два пута и то замало истовремено. То му је донело статус краља. Елем, прва је била баш интелигентна и чудила се како неко може да градом зове место које нема железничку станицу, реку, мост, факултет, позотиште. А тек када нас је питала јесте ли аеродом видели барем на сликама мојој срећи није било краја. Поучен тим искуством, када га је ова друга, баш лепа, питала где тачно живи он је објаснио отприлике овако:

Када стигнеш на железничку станицу, изађи обавезно на источни излаз, сачекаш било коју тролу која иде преко моста. Тек када прођеш и други мост на мањој реци идеш још две станице где чекаш 666. Идеш 23 станице и кад прођеш поред искључења за аеродром .., мислим да је требало још само пар директива, помињања и Зебиновца и Шанца да га несигурно пита да ли се шали. Краљ је имао идеју да помене и марину, кад већ метро не сме, јер смо негде сконтали да код помена мора и морских добара Београђанке одједном почињу да боље познају географију. Ја сам, неком другом приликом, чак ишао и дотле да сам објасно како се Нова Варош налази одмах иза Петловца када се крене на море. То је тад прошло, ал је било ризично да га не помешају са Петровцем на Млави, јер је овај на Злошници, па сам се касније представљао као Дебељац. Када питају где је то и кажеш одмах иза Божетића, али не у правцу Штиткова сва даља питања утихну као златарски јагањци.

Сетих се и приче моје стрине која је одрасла на обалама Дунава. Спреми се, тако,  она на пут код свог вереника, који је говорио да је од Ужица. Када виде таблу са знаком тог града, малаксала од пута, питала је да ли су стигли, а стриц каже још мало, ту иза Златибора. Прођоше и Златибор и он јој видно збуњеној рече, знаш ја сам из Варши, ал нисам то спомињао јер вероватно ниси чула за тај град. Рече стрина да јесте, ал се није марило јер када је видела таблу са знаком Нова Варош опет скренуше лево у погрешном правцу. Више није била малаксала од пута. Вереник рече да би споменуо и саме Божетиће, ал то сигурно није чула. Када она каза да јој топонимија није баш толико детаљна, стриц победнички рече - ето видиш! Кад су прошли и Божетиће више ништа није питала,  а кад је нестало и самог друма била је спремна на пешачење, и таман када су јој се почеше привиђати козје стазе стигоше кући. Она је од тада, па на век, са разлогом Дебељу сматрала крајем света - даље , буквално није могло. Овим позивам равноземљаше да овој податак искористе у својим радовима.  Њена родбина која је туристички пропутовала добрим делом света, пак, Дебељу држи за топ дестинацију упркос сељачки искреном подсмеху тих истих Дебељаца.

У једној живој расправи шта неко место чини градом чуо сам и аргумент да Тесла није рођен у селу да би градски саобраћај још увек био запрежни и да би тако неминован шмек балеге, знатно утицао на значење термина градски шмекер. Но, ни сам Тесла није успео у селу, већ су му биле потребне градске институције и захваљујући том промислу напустио је своје село. Да није, онда би га  са стопорцентном сигурношћу задеслила зла коб свих његових рођака и комшија. Отићи из села је ту, нажалост, добило свој пуни смисао - сачувати живу главу од истих оних који су у недостатку сопственог идентитета спремни да својатају, кад га већ са србосјеком нису сустигли. 

Нажалост, Нову Варош чека судбина села које је и сама асимиловала у неоствареном покушају да постане град. Елем, када су комунисти крваво раскинули са грађанским наслеђем Србије, трабао им је нова елита. Финасијску је било лако стоврити, јер је пљачка и отимачина била брза и ефикасна. Интелектуалној елити је требала традиција и институције, уметницима слобода и инспирација, спортисти су ионако били аматери и махом мангупи и пијанци. Једино је сигуран био пролетеријат у облику сирове радне снаге. Како је била оправдан бојазан да постану незадовољни, ти сељачки синови су преко ноћи насилно убеђени да су грађани. Према закону `подели па владај`  појавила се потреба некога понизити. Ту улогу није има ко други да одигра сем браће која нису могла да нађу посао у фабрици, или да оставе родитеље и родну груду. 

Ово ме подсети на једну ситуацију када је један врли полицајац био затечен како разговара са рођеном сестром сељанком и то на сам пијачни дан, па још убрађену у мараму. Кад га командир оштро приупита ко му је то, желећи да покаже своју еманципованост и приврженост граду, а не смејући да слаже одлучно и тачно одговори - ово је сетра мога брата! 

Радници за машинама су, такође поштено, у сопственом зноју зарађивали себи скромну плату, а сладост живота су проналазили искључиво у томе што нису сељаци.  Нико није желео да има такав еволуцијски ранг за који би и сам Дарвин могао потврдити да је третиран као прелазни облик између припитомљеног говечета и сапијенса способног да држи будак. 

Временом се створио проблем гомилања неспособне бирократије која је свој смисао и даље тражила у поделама, доводећи их повремено и до ратова између заинтересованих ентитета који су се по било којој основи могли  разликовати. Игрица се полако приближила крају јер су сви провалили да је задњи ниво чланство у владајућој странци. Тиме се довело до велике конкуренције у таквим криминогеним окружењима. Сад се очекује се да они то сами између себе реше, а пошто су већ у већини и како им се нико други не сме супроставити. Међутим, насилни екпсерименти у потрази за било каквим идентитетским, културолошким, обичајним и верским разликама ће се и даље настављати све док буде материјала и сировина. Интереса већ свакако неће мањкати, а ко не познаје историју, ко нема храбрости да чува сопствени идентитет и чојство да га другима не намеће тај је изгубио не само способност да воли ближњега свога већ и солидарност са сопственим комшијама чиме ће га историја  послати на сметлиште, као једно отуђено, потрошено и искоричћено смеће без обзира да ли себе сматра сељаком или га други држе за грађанина.

За крај, најбољу дефиницију суверенитета неке земље сам прочитао у статистички доказивом постулату укупног броја малих градова које неки носилац суверенитета има. Градови са мање од 50.000 становника, а који имају економсу оправданст присутва свих грађанских институција су и са аспекта морала носиоци савремене државотоврности. Сами видимо колико нам добро иде. 

 

Сепаратистички талас или пандемијски пик

Здравствена ситуација у вирусима захваћеној Србији позива на хитну солидарност.  Постало је јасно да држава не може да обезбеди праведност и овде не желим  да причам о одговрности оних на власти  јер је то очигледно. Тражим сопствену одговорност и свих осталих у командном ланцу, ма колико нам у  тим ланцима руке биле везане.

Пратим пандемијске информације из Новог Пазара, али никако да испратим шта се дешава.  Солидарисао бих се, али не знам како да помогнем. Потежем за друштвеним мрежама и видим да има противуречности и преувеличавања и не знам шта је тачно. Закључујем да су само жртве реалне и да животима плаћамо катасторофално скупу цену, а све осало је јефтино практиковање политике. Као да желе релаксирати ситуацијуу и прикажу да и није толико страшно чим се има времена за уопштене политичко сепаратистичке поруке и расправе по том основу.  

Солидарисао бих се са тим сепартистичким захтевима, јер ко не би да се огради од овог лудила, али ме не зову, већ имају своје малене границе и ситне циљеве. Са друге стране ујединили би се са државом преко реке која по истим питањима ништа није боља од ове са ове обале,  па ми је јасно да има виших интереса скривених иза ових нижих нелогичности. Како бих и  ја да живим у истој држави са истим народом преко Дрине не видим што бих се противио. 

Међутим, свако од нас зна како Новопазарски предузетници скривају порезе од државе, а понеки од нас располажу и тачним износима економије која је у сивим, нелегалним каналима. Сви, такође знамо да је то основни разлог што су докторима мале плате, што нема опреме и што је систем неорганозован и корумпиран. Но, никако не бих на њих да сваљујем кривицу, јер знам да Новопазарци нису најгори, а још и имају своје алтернативне солиданре канале. Проблем је систем који им је то омогућио и онај ко га је успоставио сноси одговорност, али сви смо саучесници јер ако ништа друго, онда што ћутимо. Сада, по правилу, креће прича о кокошци и јајету, за коју немамо времена.

Имам конкретан сепаратистички предлог:  Хајде да се сви ујединимо, ако ништа, барем око личних интереса.

Јавне институције су компромитоване  и остаје једина могућност да правимо своје личне. Како је новац најбоље мерило поверења онда би било поштено да сами бирамо фонд  у који сопствени солидарни порез уплаћујемо, али по обавезном закону. Моје предлог је да свако ко има примања већа од просечних да буде опорезован додатним давањима са правом да  уплаћује у фонд за који сматра да најбоље осликава његов систем вредности. Ти фондови би се правили по законима постојеће државе, а према сопственим моралним нормама. Онај ко има мање од просека њему је ионако сопствена мука најпреча, а сви остали ће добити величанствену могућност да се солидаришу спрам сопствених могућности. Затим, порез на некретнине у којима не живе чланови породице, повећати таман толико да цена друге некратнине падне да може да је купи неко коме је то прва. Праведност се најлакше мери новцем, зар не?  Ко другачије каже, крије своје оригиналне интересе, а обично је то најлакше  повиком држ` те лопова. 

Конкретно ја бих уплаћивао новац Србима са КИМ који обрађују своју земљу. Нпр, припадници муслиманске вероисповести уплаћивали би у своју верску заједницу, атесистима би се такође омогућило да изнесу своје приритете. Ето мерила где се можемо такмичити, и ето где можемо да будемо конкретни, а не да само ложимо рају и лажемо себе. Држава би имала интерес јер би се тачно знали приходи, а свако ко проневери тај новац имао би осуду и бојкот целе заједнице солидарних људи, коју су ваљда још увек у већини.

Доктори, свештеници, учитељи и војници треба да чине елиту једног друштва и све док то не буде тако нема нама заједнице, нити смо способни за државу, ма како је звали. На пример, ако би морали да бирамо ком учитељу уплаћујемо тај наовац онда би се и знало који је учитељ бољи, мерили би се  по успеху сопствених ђака, а не по страначкој припадности. Забранило би се држање приватних часове ван школа, већ само у школама где би та примања била опрезива у корист оних ђака који немају  да плате, а на штету учитења чији ђаци морају да похађају приватне часове. 

Одмах би све било јасно, јер смо (нажалост) већ дубоко зашли у систем где се новчаним јединицама најпрецизније изјашњавамо. У тако уређеном систему манипуланти разних боја би могли да манипулишу само онима којима то одговара, а не свима редом, негледајући ко је већина, а ко мањина.