Постоје грађани Србије које Косово не занима, предали би га и то је у реду, али постоје и они који би да га бране. Ови први нису тема, а код ових других је потребно да ту солидарност и државотворност конкретизујемо, јер је родољубље намерно постало излизано како би предаја изгледала неминовна.
Већ дуже време нам се намеће колективна одговорност, па и по питању Косова. Представља нам се као терет и као већ изгубљено, али се истовремено тражи и наша прећутна сагласност. Међутим, има нас који не пристајемо на то. Да би избегли колективну неодговорност питање Косова треба да буде лично и конкретно. Па, ако будемо у мањини барем остаје могућност да кажемо да у издаји нисмо лично учествовали. Неко због Лазареве клетве, неко због права, неко због истинољубља, неко због морала...
Ево предлога како ми да помогнемо нама.
Треба нам доказ да смо озбиљни, а како се у модерно време све новцем мери почео бих од тога. Учествовали би колико ко може, а као доказ да смо све покушали. Потребна нам установа од поверења , а која би била у стању да тај новац усмери у праве ствари. Пре свега у војску како би наша мировна политика имала смисла. Овако, када позивамо на мир , без војске то изгледа као предаја, па се тиме само соколе безобзирници. Ту установу би водили часни и осведочено поштени људи који би били под контролом нас који тај новац и дајемо. Нпр. неко од владика СПЦ , неки официри са Кошара, неки познат спортиста, Матија Бећковић , Емир Кустурица, Коста Чавошки, Мило Ломпар... пре свега они који нису учествовали у власти ни једног од досадашњих режима. Ваљда још увек имамо поштених јавних личности. То би били они људи који нису ни једном изашли са причом да је Косово већ предато и нису се компромитовали по том питању.
Ми сви остали би уплаћивали новац по одређеном кључу (који ћу касније објаснити). Ток новца би био јаван и транспарентан и свака проневера по том питању би се третирала као велеиздаја и за те потребе бих увео смртну казну као доказ да смо смртно озбиљни.
Ево предлога како би се одређивао начин ко и колико даје за заједничку ствар.
Прво се мора водити рачуна да нису сви у могућности да дају једнако, а полазили би од тога ко су били победници транзиције у којој смо губили позиције око Косова.
1. порез на луксуз - Угоститељске радње би наплаћивале 15% на своје рачуне. Тиме не би имало смисла оптуживати кафанске људе да су друштвено неодговорни када 15% дају на свако попијено пиће. Наравно сви би инсистирали на фискалном рачуну јер онај угоститељ који га не даје директно учествује у рушењу суверенитета земље. То исто би важило и за све остале услуге где иначе не добијамо рачуне - Салони за лепоту, Козметичари, Фризери, аутомеханичари, ... затим туристички аранжмани у иностранству. Знам да сваки тур-оператер који није издао рачун нешто мути и сада бих имао слободу да му за све то тражим рачун. Ма то би се подразумевало. Затим на свако нови путнички аута на износ преко 10000ЕУРа би се платио порез. Онај ко вози џипа сада би могао то да ради са пуним уважавањем заједнице јер је дао у просеку 10000 ЕУРа за нашу ствар. Затим продавнице гардеробе. За сваки артикл који има статус гардеробе, а кошта преко 100 ЕУРа плаћа се порез на луксуз. Порез на куповину некретнину која је преко 100000 ЕУРа ...
2. Једнократни порез на победнике транзиције. Свака породица чија имовина прелази 100000 ЕУРа би морао да је пријави овој институцији. Они који имају доказе о пореклу не би ништа плаћали до износа преко 200000 Еура. На то би се одредио порез, а према начину који га је стекао. Ако није познат већи износ, а ако је познат мањи, а ако је био друштвено признат онда никакав. Нпр. наши олимпијци, спортисти са медаљама не би требало ништа да плате, онда власници патента и научни и награђивани културни радници мало, а они који су радили танге-франге у овом периоду много. Не одједном, како не би нарушили њихово пословање већ у периоду којим би они сами одредили, али периодично. Ко не пријави имовину, сматрао би се издајником и изгубио би право на наше држављанство. Допустило би се људима и то као избор. Затим порез на некретнине. Онај ко има више некретнина на сваку следећу би плаћао знатно већи порез. Ово би знатно утицало на смањење цене некретнина, а и издавања истих што је уједно и велико оптерећене на радне људе који немају имовину.
3. Порез на сиву економије. Постоје разни механизми избегавања плаћања пореза и они су веома познати. То су они послови са којима се ради у кешу, а долажење до кеша треба спречити жестоким казнама и опорезивањем. Нпр паушалци - адвокати, разне маркетиншке и консултанске агеције могу да по сваком лицу годишење ван оптицаја пореза убаце по 50000Еура. Паушалци би плаћали 15% на све приходе и то не би било оптерећење за поштене паушалце јер би сви постали равноправни. Запослени који примају плату на руке би свесно учествовали у издаји јер новац до ког су дошли послодавци у кешу је онај на који није плаћен порез. То би подразумевало смањење дажбина што је у вези са тачком 4.
4. Порез на зараде и подигнуту добит - на минималац се не би рачунао ни порез ни доприноси, а преко две просечне зараде би се плаћао само порез. Тј на плате преко 900000 би се плаћао овај порез па тако неко ко има 110000 би платио 3000 динара. Била би му већа нето плата него сад, али мања пензија.
Порез на плате у јавним предузећима би морао бити знатно већи на све износе преко просечне зараде у приватном сектору чиме би уједно и почело са уништавањнем партократије и фиктивног запошљавања нерадника. Од овог додатног пореза у јавним предузећима би био ослобођен свако ко инсистира на томе, али би то аутоматски значило да се отвара конкурс за то радно место и та би позиција и плата постала јавна и свако ко испуњава те слове би мога да конкурише на то радно место и када се нови кадар оспособи претходник остаје без посла. Овог пореза би били ослобођени здравствени, културни и образовни радници спрам својих заслуга. Сви здравствени у сваком случају, код образовних би постојала мерила успешности професора и школе по такмичењима, објављеним радова , бројем цитата ...
5, Порез на забаву. Сви медији са националним статусом би на сваки приход у оквиру забавног програм плаћали 15% од прихода по том основу. Са правом на ослобођење спрам трошкова за културни и образовни програм.
Тврдим да се по овим основама не би само сакупио огроман новац, већ би и расподела истог била равноправнија. Такође би себи доказали да смо солидарни и да смо способни да организујемо озбиљну државу и да живимо у друштву где је свако задовољан својим доприносом заједници. Све ове мере би уједно користиле и држави и искористили би Косово да повратимо право и суверенитет и на остатку Србије.
После овога тешко да ко може да буде родољуб на туђ рачун. Наравно, било би оних који би и ово изигравали али би у јавнсоти били познати њихови ставови и свако би им било понуђено да промене држављанство.
Ако држава ово није способна да организује, онда су и ставови државе јасни, а ми би могли на алтернативне начине да се солидаришемо.
