Ко год се нашао у непријатној ситуацији да му стварно треба кров над главом, могао је да примети да се станови више не граде за становање.
Граде се за продају.
А продају нам полуископан темељ и слику упаковану у рендер.
Стан од четрдесет квадрата више није мали. Он је „премијум компактан“. Кухиња више није просторија, већ део зида у дневном боравку. Трпезарија је слободан пролаз између телевизора и улазних врата. Остава је фиока.
Инвеститор је очигледно уверен да је купац или довољно богат да се целог живота храни по ресторанима, или довољно наиван да две рингле поред телевизора назове луксузом.
Купац зна да ионако неће имати времена ништа да скува, па се намештај неће ни усмрдети.
Нема места за ручак, ал’ има места за рату. Или беше обрнуто?
Звучна изолација је таква да комшијски брак пратите као радио-драму. Термоизолација се заснива на чврстој вери у климатске промене. Све сам убеђенији да ту теорију шире агенти за некретнине.
Са терасе гледате шта сусед држи у фрижидеру, али се то у огласу води као „отворен поглед“. Фрижидер се мора отворити кад-тад.
Зеленило постоји на рендеру.
Када се зграда заврши, дрво се некако претвори у још једно паркинг-место.
Паркинг се, наравно, плаћа посебно. Бетонски оквир без воде, прозора, купатила и права гласа вреди колико је некада вредела гарсоњера. На Старом граду је у првом кварталу 2026. најскупље гаражно место плаћено 77.000 евра. Коначно некретнина код које се отворено признаје да се не може назвати домом, па је бар поштено продају као простор.
Држава је могла да пропише минималне стандарде квалитета.
Могла је да захтева пристојну звучну и топлотну изолацију.
Могла је да заштити зелене површине и услови градњу изградњом школа, вртића, улица и канализације. Једина срећа за канализацију је што се нико не усељава, јер, кад би се људи усељавали, излила би се на све стране, пошто се јавни капацитети не проширују.
Могла је да гради станове за младе. Да гради, не да обећава!
Могла је да додатно опорезује празне станове, уместо првог крова над главом.
Могла је озбиљно да проверава порекло новца.
Није.
Режим стамбену кризу не доживљава као квар система. За њега је то привредни раст, плус балкон приде. А, да - сада и тераса улази у квадратуру.
Инвеститор добије квадрате.
Град добије таксу.
Телевизија добије оглас.
Режим добије кран за предизборни снимак.
Купац добије тридесет година дуговања и зид на коме су шпорет, судопера, телевизор и животни план. Срећом, то важи само за онога ко стварно намерава ту да живи. Сви остали купују за кеш.
Сиромашни?
Они не улазе у статистику инвестиционог бума, ал дају свој дорпинс - Што их је мање, то је бруто производ по глави становника већи.
Званичне смернице за спречавање прања новца сектор некретнина сврставају међу најризичније, а као популаран начин увођења незаконито стеченог новца у легалне токове наводе и куповину зграда, складишта и станова. Држава је, дакле, проблем препознала. Дала му је име. Описала поступак и тиме завршила своје обавезе.
Када обичан човек тражи кредит, банка проверава где ради, колико зарађује, колико ће још живети и да ли је као дете редовно враћао књиге у библиотеку.
Када се у бетон слије велика готовина, то се зове инвестициони циклус. Производни гиганти су купљени по цени нижој од вредности плаца, па је логично све поравнати и бетонирати.
За богатог се мења урбанистички план.
За сиромашног се мења рекламна кампања, а на националним телевизијама се појаве стручњаци који објашњавају да је баш сада последњи тренутак за куповину.
Ако немате новца, сами сте криви што нисте купили јуче.
Ако су цене високе, то доказује да ће сутра бити још више.
Ако становника нема, утолико боље - мање ће трошити лифт.
У мом граду затворе надвожњак и улицу на осам месеци. Не појави се ниједна машина. Саобраћај усмере кроз околне уличице, разбију асфалт, униште прилазе и упропасте цео крај. Једино што се редовно одвија јесте обилазак.
Нико ништа. Ни општина. Ни месна заједница. Ни јавно предузеће које је надлежно само када треба да пошаље рачун.
А онда неко очекује да та власт брине о појединцу.
О ком појединцу?
О ономе који нема инвеститора, партијску књижицу, готовину нити двадесет сигурних гласова?
О ономе за кога су већ проценили да ионако неће гласати за њих?
За једну зграду могу да помере улицу.
За једног грађанина не могу да помере шахт.
Тај човек није њихова циљна група. Он је сметња у кадру свечаног отварања.
Највећи апсурд тек долази.
Према коначним резултатима Пописа 2022, Србија је у односу на 2011. изгубила око 540.000 становника. Истовремено је број пописаних станова порастао за 12,26 одсто. Пад броја становника забележен је свуда осим у Београдском региону. (Републички завод за статистику)
Закон понуде и тражње је јасан.
Али ко још мари за законе када бетон има свог лобисту, а човек само адресу?
Ми, у ствари, имамо демографски раст, само без људи.
Чачак је готово савршен пример тог апсурда. Средином 2024. имао је процењених 104.473 становника, док га средња демографска пројекција за 2052. спушта на око 80.000. (devinfo.stat.gov.rs)
Град губи људе. Квадрат добија на цени.
Просечна остварена цена стана у Чачку у првом кварталу 2026. износила је 1.358 евра по квадрату, а у новоградњи 1.461 евро. У актуелним огласима поједини станови већ прелазе и 2.200 евра по квадрату.
Становима, изгледа, више нису потребни становници.
Довољни су им власници.
Прошетајте увече деловима града у којима се највише гради. На појединим фасадама светло гори у десет или двадесет одсто станова.
То није статистички податак. Сијалица није пописивач. Али ни тај мрак није оптичка варка. Понеко је ван куће. Неко спава. А неки станови су инвестиционе јединице, апартмани за издавање на дан, сефови са купатилом или капитал паркиран на доброј адреси.
Некада је центар града значио да ту живи највише људи.
Сада значи да ту највише вреди оно у чему нико не живи.
Тако добијамо зграде без комшија, улице без деце, локале без сталних муштерија и центре који увече личе на напуштене сценографије.
Све је продато.
Само муштерије нестају.
Ми старији смо свако погоршање прихватали као „нови стандард“.
Мања кухиња - стандард.
Лошија градња - стандард.
Тридесет година кредита - стандард.
Паркинг као посебна некретнина - стандард.
Недовршена улица - стрпљење.
Одлазак младих - природан процес.
Млади за то имају друго име - превара.
И имају право.
Нису још довољно дуго изложени рекламама да би им се мозак скувао у уверењу да је зид са судопером животни успех.
Млади су одлазили и раније. Нису одлазили зато што мрзе ову земљу, већ зато што им је земља нудила премало разлога да остану.
Део те генерације сада, пред пензију, поново купује станове овде. Не нужно да би се вратио да живи, већ да би вратио капитал. Некретнине су тамо где су отишли још скупље, па рачунају да ће страна пензија, мала за живот тамо, овде бити велика. Нису овде плаћали здравствено па се исплати подмитити лекара.
Децу, наравно, не враћају.
Нису луди.
Родитељи купе стан у постојбини, а деца остану тамо где су већ направила живот. Тако добијемо још једног власника, али након истека пензијског рока губимо и становника.
То није оптужба дијаспори.
Људи користе могућност коју им је држава оставила. Проблем је што држава није оставила готово никакву могућност ономе ко овде ради за домаћу плату.
Страном пензијом купује се оно што домаћа плата више не може ни да сања.
А многи који дуго нису били у постојбини још је памте као јефтину земљу.
Јефтино је остало само сећање.
Цене су кренула за Европом. Плата је остала да отвори још нека поглавља.
По ценама хране престигли смо Шпанију. Платни листић упорно зна координате.
Данашњим младима ни одлазак више није онај једноставан излаз којим су их старији годинама ућуткивали реченицом: „Иди ако ти се не свиђа.“
У градовима у које би отишли чекају их још скупље кирије, депозити, несигурни уговори и иста стамбена криза, само на страном језику.
Отићи и даље могу.
Само што то више није бекство у јефтинији живот, већ замена једне стамбене кризе другом, уз скупљу карту.
После туђе кирије, рачуна и кредита неће им остати много да помажу родитељима, свом граду и друштву које их је пре одласка прогласило размаженим.
Зато имају пуно право да кажу да проблем није у њиховим прохтевима, већ у наслеђу које смо им оставили.
Оставили смо им скупе квадрате.
Јефтине институције.
Затворене улице.
Отворене рачуне.
Празне градове.
И обавезно предавање да треба још мало да се стрпе.
То што смо ми трпели није доказ да и они морају.
То је признање да им остављамо посао који сами нисмо урадили.
Имају право да именују проблеме.
Имају право да се побуне.
Имају право да промене систем вредности у коме је празан стан важнији од породице, инвеститор важнији од улице, а квадратни метар важнији од човека.
Промене се не траже зато што су млади нестрпљиви.
Траже се зато што је наше стрпљење одавно постало саучесништво.
Млади више не желе да живе у нашим изговорима, а ускоро неће имати ни одакле да нам помогну.
Или ћемо прихватити промене, или ћемо наставити да добијамо све више квадрата и све мање људи.
Зграде ће остати.
Паркинзи ће бити продати.
Режим ће пресећи врпцу.
Само друштво више неће постојати, бар не у свом изворном значењу.
П. С.
Улица је и даље затворена.
Машина се и даље није појавила.
Табла тврди да се ради. Постављен је и семафор који трећину времена зауставља обе траке.
Околне улице се распадају, цео крај плаћа цену, а надлежни су вероватно на терену - само је, изгледа, у питању теренска изборна кампања.
Све функционише по плану:
Улица ради са трећином капацитета.
Институције не раде уопште.
Машина ће се вероватно појавити пред изборе.
Не да поправи улицу.
Да уђе у кадар.
После ће пресећи врпцу на рупи и објаснити нам да смо добили премијум обилазницу.
Као што смо добили базен на прошлим изборима.
То јест, стајала је слика базена годину дана, па смо могли да видимо како би изгледао да су хтели да га направе.
После су нам укинули и слику.
0 comments:
Постави коментар