Грантови и гранате

Кад се Руси и Американци једног дана измире, као доказ новог пријатељства уследиће заједничко бомбардовање Србије.

Елем, Немци су нас већ више пута бомбардовали. Британци су се огласили 1944, а весели Американци тек деведесетих.

Кинези нису имали оружје толиког домета, а неће ни имати потребе, јер су већ толико прекопали источну Србију да је учинак раван бар једној мањој нуклеарној глави, срећом само са индиректним жртвама.

Било би зато крајње неправедно да браћа Руси остану једина велика сила која нас никада није гађала. Толико смо деценија градили братске односе да би било готово увредљиво да се све заврши без иједне крстареће ракете.

Олакшавајућа околност биће то што циљ неће бити српска, него израелска фабрика дронова у Србији. Земља се, дакле, зна. Остаје још да се види која општина има најбољег повереника. Једино би требало замолити Израелце да фабрику не праве у Лесковцу. Тај град је већ једном пропустио прилику да после британског бомбардовања настави каријеру српског Манчестера. Било би сурово да му се индустријска револуција поново догоди из облака.

Тада ће нам напокон постати јасније и оно старо питање из уџбеника: како је могуће да Београд бомбардују Немци 1941, а савезници 1944?

Сасвим лако.

Исто онако како ће нас у будућности бомбардовати Руси: пријатељски, историјски оправдано и у нашем најбољем интересу.

Само ће размера бити нешто већа. Не у килотонама, него у протоку времена. У Другом светском рату било је потребно свега неколико година да пређемо пут од бомбардовања непријатеља до бомбардовања савезника. Овога пута тај цивилизацијски напредак трајаће неколико деценија.

Одушевљено српско бирачко тело честитаће председнику што је пуних тринаест, четрнаест или колико већ буде потребно година успешно одлагао руско ракетирање Србије.

Не сме се потценити такав државнички успех.

Лако је водити земљу коју нико не жели да бомбардује.

Већ истог јутра изаћи ће пригодна специјална издања:

СКАНДАЛОЗНО: РУСИ НАМ РУШЕ НАМЕНСКУ ИНДУСТРИЈУ — СРБИЈА ХИТНО ПОД НАТО КИШОБРАН!

ОТКРИВАМО: ЗАШТО ЈЕ УЛАЗАК У АЛИЈАНСУ У ОВОМ ТРЕНУТКУ ЈЕДИНИ ПАТРИОТСКИ ЧИН!

ЕКСКЛУЗИВНО: 1999. ЈЕ БИЛА САМО „МАЛИ НЕСПОРАЗУМ“ — ПРАВИ НЕПРИЈАТЕЉ СРБИЈЕ ЈЕ НА ИСТОКУ!

ДРАМА У ЈУТАРЊЕМ: ДЕЖУРНИ СТРУЧЊАЦИ ОБЈАШЊАВАЈУ КАКО СУ НАМ НАТО ПАРТНЕРИ ОДУВЕК БИЛИ НАЈВЕЋИ ЗАШТИТНИЦИ!

До поднева ће се испоставити да је НАТО заправо средњовековна српска идеја коју су нам, као и све друго, украли.

Предвече ће бити откривено да је Свети Сава заступао евроатлантске интеграције, само се тај део Номоканона до сада погрешно преводио.

Србија ће по хитном поступку затражити чланство и истовремено дипломатским путем спречити сукоб нових савезника, Бугара и Албанаца, око тога ко треба да се повуче из Ниша.

Референдум неће бити потребан јер је ситуација сувише озбиљна да би се о њој изјашњавали грађани.

Уосталом, у српским земљама већ постоји солидна традиција уласка у НАТО без референдума.

Прелазни период трајаће око четрдесет пет минута, колико треба уредничком колегијуму да се организује.

То је једна од предности стабилности.

После тога ће Срби свечано одмарширати на Источни фронт. Источни фронт има ту необичну историјску особину да се, кад год се Европа озбиљно зарати, налази све источније.

Руси ће, неким чудом, опет победити. Њихове границе ће после те победе бити још мало источније, али нема везе: победа је неспорна. То је посебност руске победе.

На Балкану ће њихову победу најсвечаније дочекати Хрвати. Хрватска политика има готово шизофрену способност да тачно препозна победника, нарочито када је победник већ победио.

У Сплиту ће деведесет посто становништва изаћи да дочека руску флоту, као што је пре стотинак година огромна већина града изашла да дочека српске ослободиоце. Преосталих десет посто касније ће доказати да су Русе чекали код куће. Они ће представљати потенцијалну енергију за следеће дељење карата.

За разлику од старих времена, интернет ће овог пута имати довољно доказног материјала, јер се већ сада озбиљно спремају за, не дај боже, сценарио.

За разлику од досадашње производње националне историје, почеће масовна производња породичних успомена.

Коначно ће бити потписан мир. Руси ће се победнички повући негде још источније. Американци ће објавити да су остварили све ратне циљеве. Европљани ће објавити да је очувано европско јединство. 

Хрвати ће бити на страни победника.

Румуни ће добити нешто што нису тражили.

Италија ће, по некој споредној клаузули мировног споразума коју нико неће прочитати, добити прилику да поново расправља о Истри.

Само ће Срби успети да на почетку рата буду на погрешној страни, а да се непосредно пред крај пребаце на другу, такође погрешну.

То ће бити наш коначан допринос војној теорији. Опет ћемо ући у војне књиге.

Ни осталим балканским народима неће бити сасвим јасно како су сви били на правој страни, а опет нико није задовољан. Срећом, више неће бити довољно аутентичних Срба да се жале на светску неправду, свирају уз гусле и уринирају низ ветар.

Тиме ће један од најстаријих европских проблема бити решен природним путем.

Остаће запамћено само пријатељско питање немачког новинара у Београду о начину на који Србија може да помогне у убијању Руса.

Неће се нарочито памтити једна ситница: да у тренутку када је српски режим највише зависио од руске подршке, Москва није показивала претерану храброст да тај режим озбиљније критикује. Неће остати упамћено ни да руске дипломате нису имале нарочиту потребу да позову студенте. Њихове родољубиве представнике још мање.

Братство је захтевно. Вулин је практичнији. Са њим можеш да сакријеш сопствени интерес испод цензуса. Док су се овде једни заклињали у Русију, а други је проглашавали за вечну претњу, руска дипломатија пажљиво је мерила где јој се завршавају интереси.

Поводом дочека украјинског председника, кога ће једни медији описивати као наследника најцрњих традиција Украјине, а други као последњег браниоца европске цивилизације, сви ће бити љути на студенте.

Једни зато што се нису огласили и осудили.

Други зато што су се огласили.

Трећи зато што се нису прво консултовали са њима како би знали шта треба да мисле.

Четврти зато што се нису сетили пре председника да позову Зеленског и покупе западне симпатије.

Председник ће у међувремену покупити западне симпатије које су биле намењене његовим противницима.

Прво издање књиге „Како сам победио обојену револуцију“ биће брзо повучено. Друго, допуњено издање носиће наслов:

„Како сам киднаповао обојену револуцију“.

Предговор ће написати један европски дипломата. Поговор руски амбасадор. Обојица ће тврдити да је књига доказ исправности њихове политике.

Интелектуалци ће потписати нову петицију.

На друштвеним мрежама исмеваће их као четнике из 1945. и путинофиле. Нешто као модерни четници-стаљинисти. Та квалификација остаће упамћена управо зато што никоме неће бити сасвим јасно шта значи.

Водећи национални интелектуалац објасниће да је на делу режим одмазде који преузима монопол над националном реториком и тако нормалног човека тера у дефанзиву. Интелектуалци ће се, као и обично када стварност постане непријатна, повући у своје уже специјалности. Историчари ће смети да говоре само о средњем веку. Филозофи о Хајдегеру. Социолози о појавама које немају никакве везе са садашњошћу. Политиколози ће најбоље проћи. Њима ће остати право да сваког дана објашњавају оно што се већ догодило.

Неокомунисти ће у међувремену затражити хитан улазак у ЕУ, санкције Русији и споразум са Косовом. Легалисти ће одговорити:

Сјајно. Само фали једна ситница. Како то извести демократски и уз третман већине достојан људи? Окупацијом медија? Манипулацијом сиротињом која се инати паметнима, док паметни углавном гледају сопствени интерес? Прогоном на тракторима?

На то питање неће стићи одговор. Не зато што је тешко. Него зато што ће у том тренутку почети нови рат.

Јутро ће опет сванути. ДНК ће се рекалибрисати. Народ ће нестати, али ће, за разлику од диносауруса, иза себе оставити неколико милиона налога на друштвеним мрежама. АИ ће их уредно одржавати тако да, по тестаментарној вољи власника, могу да се свађају још деценијама.

Испоставиће се да за национализам народ уопште није неопходан. Довољни су сервер и лозинка.

Председник ће добити своје судије у ВАР соби, са којима ће договорити или одлагање избора унедоглед или проглашење победника, као ономад Т. Николић пре затварања изборних места.
 
Остаје само нада у виц: „не знам како, ал' Србин је на крају испао најпаметнији и све надмудрио.“

П. С.

А негде код Лесковца стајаће мала спомен-плоча на месту некадашње фабрике дронова:

„ОВДЕ ЈЕ ПОЧЕЛО НОВО РУСКО-СРПСКО БРАТСТВО.“

Испод ће неко дописати:

„НАТО ГРАНТ 2026.“