Наваби газда живинче у кућу, поче га вазда пуштати под сто и нуткати му скрајке и мрвице. Живинче се одмах осоколи, па се кочопери по одаји, перје шири и горди што је тобож главно под кровом. Повило шију, па се умиљато врзма и смуца око газдиних ногу, чекајући какво боље парче да му западне, заробљено сопственом посленошћу да се и не осврне и види шта му се иза леђа спрема.
А газда видећи да је ватра већ подпаљена приставио казан на огњиште. Вода ври, зачини се већ по чађи осећају, а товљеник у својој слепој умиљатости и не пита се – зашто је баш он тако издашно товљен.
Да је то безумно живинче бар у младости, као какво дете, између две ватре заиграло, или да је икад видело како се пожар гаси, знало би да се ватра испод котла не ложи ни за шта до за супу где ће ето барем једном у животу бити главно.
0 comments:
Постави коментар