Комуникација неоптерећена човеком

Метаподатак:

На основу блоговске дефиниције „златарске хиперболе“ — очигледне лажи која верно приказује истину — и сатиричног осврта на вештачку интелигенцију, следи анализа последње преписке на Вајберу: „Златарска хипербола“, „Аутоматизација забуне“.

Проблем модерне комуникације није у томе што људи више не умеју да разговарају. Проблем је што се још увек претпоставља да у разговору треба да учествују.

Агенте за одговарање тренирамо као да поруке шаљу људи, док истовремено правимо друге агенте да те поруке пишу уместо људи. Тако смо коначно отклонили највећу препреку успешној комуникацији — саговорника.

Ускоро ће један систем саставити поруку коју нико није желео да пошаље. Други ће је препознати као машински генерисану. Трећи ће анализирати осећање које нико није осетио. Четврти ће открити безбедносни ризик који не постоји. Пети ће написати одговор, а шести обавестити оба човека да је разговор успешно завршен.

За мање од секунде размениће три милијарде речи и неће рећи ништа.

То је брзина коју људска цивилизација сама никада не би могла да постигне, чак ни на целодневном састанку.

Када агенти науче да препознају поруке других агената, појавиће се системи који ће их филтрирати, класификовати, препричавати, скраћивати, проширивати и аутоматски прослеђивати системима који их нису тражили. Један систем тренираће други да разговара са трећим, док ће четврти писати извештај о томе зашто пети није био укључен у комуникацију.

До поднева ће разменити више порука него што је човечанство разменило од проналаска писма. До ручка ће потрошити струју једног континента. До вечере ће закључити да тема није била довољно важна и архивирати целу цивилизацију.

Ако се човек тада дрзне да интервенише, систем ће најпре затражити да докаже да није човек.

Када не успе да препозна свих девет семафора на фотографији кружног тока, његова порука биће одбијена због сумњивог порекла, недовољне језичке углачаности, непредвидиве искрености и опасног присуства личне одговорности.

Човек ће, рецимо, написати другом човеку:

„Како си?“

Први систем ће то проширити у упитник од 48 питања.

Други ће одговор свести на три кључне тачке.

Трећи ће проценити да разговор нема мерљив пословни исход.

Четврти ће га прогласити узнемирујућим садржајем јер помиње лично стање без претходне сагласности правне службе.

Оба система ће затим аутоматски обрисати поруку, пошто су проценила да се комуникација одвија на недопустиво ниском нивоу интелигенције.

И биће у праву.

Нико паметан више неће разговарати са човеком.

Најзад ће бити остварен највећи цивилизацијски искорак: седам милијарди људи имаће непрекидну комуникацију, а нико никоме неће имати шта да каже.

П. С.

Последња људска порука гласиће: „Волим те.“

Систем ће је исправити у:

„Ваш емоционални захтев је примљен и биће размотрен у складу са расположивим енергетским капацитетима.“

После тога ће љубав коначно постати скалабилна.