Шах са два мата

У граду се није знало да је професор шаховски велемајстор.

Знало се само да је професор. То је било довољно да га не питају за мишљење.

Није играо турнире. Бавио се својим послом. Никада се није наметао, а организатори су му у томе помагали тако што га нису звали.

Они обавештенији одавно су знали да има титулу и знање. Они најобавештенији знали су и зашто га не треба позивати: публика за њега још није чула, а није паметно да чује тек кад седне за таблу.

У граду је почео још један редовни ванредни турнир. Одржавао се кад год би главном играчу затребао нови пехар.

Главни играч увек је играо белим фигурама. Имао је први потез, оба сата и кључ од ормара са резервним фигурама.

Остали су учествовали да се не би рекло да игра сам.

Награде су биле добро осмишљене. Победник је добијао салу и благајну. Пораженима је враћана котизација, а задржавали су право да учествују на следећем турниру.

„Важно је учествовати“, био је главни мото.

Нарочито када је публика приморана да плати улазницу, чак и ако остане код куће.

Професор се држао по страни. Оглашавао се само кад би главни играч украо фигуру.

— То није дозвољено — говорио је.

— Мешате се у турнир — одговарао је главни играч.

Судије би потом утврдиле да фигура није украдена, већ да је самостално променила страну.

Други играчи су или аплаудирали или ћутали.

Ћутали су и они којима су фигуре нестајале. Добар пораз обезбеђивао им је столицу поред табле. Најбољим губитницима и столицу поред благајне. Приговор је могао да их врати у публику, где се улаз плаћа, а дневнице нема.

Све је личило на још један намештен турнир док главни играч није почео да ломи таблу.

Прво поље по поље.

Онда о главе.

Страдале су фигуре. Страдали су и гледаоци. Турнирски одбор саопштио је да је остварен непосреднији контакт између шаха и народа.

Како се финале приближавало, преко пута главног играча остао је само млади изазивач.

Био је студент. Требала му је помоћ.

Позвао је професора.

Професор се одазвао. Није сео за таблу. Стао је поред студента и показао му како да сачува фигуре, таблу и главу.

Главни играч одмах је оптужио професора да управља студентом из сенке.

До тада га је оптуживао што ћути.

Студент је слушао савете. Не баш све, што је био први знак да нешто заиста учи.

Партија је била неизвесна само зато што је главни играч и даље крао фигуре. Кад би му понестало сопствених, узео би противникову, окренуо је и објаснио да је одувек била његова.

Студент је ипак успео да сачува таблу и сва поља. Изборио се и да се фигуре преброје пре и после сваког потеза.

Главни играч је дотад већ жртвовао готово све пијуне. Неки су добровољно стали испред краља. Други су тек из преноса сазнали да су се добровољно жртвовали.

Коњи су му постали главна узданица.

То је једина фигура којој је правилима дозвољено да прескаче све пред собом. Главни играч је зато закључио да за коње правила важе више него за остале.

Остао му је и један лауфер. Онај који га је давно научио правилима.

С топовима је било нешто сложеније.

Главни играч је тврдио да их није померао, иако је један већ био ван свог поља. Затим је тврдио да тог топа нема. Када су га пронашли, објаснио је да је то доказ да никада није ни нестао. Онда је оптужио публику да лаже да је топ померен и свечано га вратио на место са којег, званично, никада није одлазио.

Студент је вукао добре потезе. Толико добре да је у једном тренутку рекао професору да му више није потребан.

Професор се повукао у страну.

Главни играч је истог часа оптужио професора што је напустио студента. 

Никако није могао да одлучи шта је опасније: када професор помаже или када не помаже.

Једина прихватљива удаљеност професора од табле била је она коју главни играч одреди. Она се мењала после сваког потеза.

Студент је у међувремену задобио симпатије публике.

Публика је почела да се ломи и полако прелази на његову страну. Једни су професора тапшали по рамену. Други су га пљували. И једни и други тражили су да уради тачно оно што су они замислили.

Махом нису гледали партију, већ поруке на семафору. Поруке су се мењале толико брзо да им више није било јасно шта се дешава. Али им је увек било јасно ко је крив.

Професор је, као и обично, радио свој посао.

Није померао студенту фигуре. Није му шапутао потезе. Само је с времена на време упирао прстом:

Недозвољен потез.

Украдена фигура.

Жртвован пијун.

Главне фигуре су још чврсто стајале на ногама. Неке зато што су добро постављене. Неке зато што нису знале куда треба да иду.

Партија још траје.

Студенту је остало да се избори да се фигуре више не краду, да сва поља остану на табли и да победник буде онај који стварно победи.

Тек тада ће почети шах.

Остаје само једна непријатност за обе стране: ко год да победи, професор би могао да буде следећи изазивач.

Једном је обећао да ће сести за сто.

Држимо га за реч.

До тада стоји по страни. Са овог турнира је избачен, али недозвољени потези нису изван његовог видокруга.

Главни играч тврди да тиме утиче на резултат.

Студент вуче.

Коњи прескачу.

Лауфер се угојио.

Топ мирно стоји на месту на које је управо враћен.

Публика плаћа улаз.

Шах још траје.

Мат је већ почео.