Ja sam od mojih vršnajka mlađi gotovo dve godine!
Počinje kao obična šala , ali je fakat da sam rođen tri mesec kasnije bio bih 1975. godište, a maturirao sam sa generacijom iz 1973. Time se kandidujem za svedoka saradnika ove neverovatne generacije.
Tek sam uspevao da ih sustižem posle gimnazije u svojim dvadesetim. Nažalost, to su bile srpske devedesete. U to vreme sam bio ispod egzistencijalnog nivoa, a većina njih tu negde. Sećam se kada je moja školska drugarica, sa kojiom sa imao čast da delim istu klupu i u gimanziji i na fakultetu, dobila paket iz Nemačke. Odmah sam je pitao - ima li šta da se jede. Nažalost samo mleko u prahu, ali i to se moralo čuvati za specijalne prilike. Mesec dana kasnije sam dobio svoju prvu stipendiju i pitao je da li mleko još uvek stoji, pa da ja od cele moje stipendije kupim puding i Bog da nas vidi! Sećam se njene drugarice koja je ovu rečenicu smatrala duhovitom, neznajući da sam to isto veče morao da se pozajmim kako bih kupio pomenuti puding jer se cena menjala tri puta u tom danu. Pozajmio sam od mog cimera, a školskog druga, koji je bio student genereacije na ETF. Nije bio đak generacije u Novoj Varoši, al je u Beogradu bio student generacije. Takve su ti varoške generacije! Moram istaći i to u kakvim je uslovim to uspeo. Bili smo u trokrevernoj studentskoj sobi u kojoj je minimum sedam ljudi noćilo i dnevno prolazilo barem dvadesetak od kojih podjednak broj narkomana i alkosa. To je bila jedina soba u Srbiji devedesetih gde su i rokeri i boemi bili ravnopravni i zajedno kvalitetno propadali. Jednom smo snimili kasetu gde su redom išle numere od The rolling stones, Tozovac, onda The Beatles i Silvana. Niko nije provaljivao. Kad smo kod varoških momaka još par slučajeva. Moj školski i dobar drugar je u gimnaziji u Novoj Varoši važio za nežnog, krhkog i lirskog tipa. Nosio je bradu ne bi li ozbiljnije izgledao, al smo i njoj tepali - Brća. Kasnije radi na naftnoj bušotini upravljajući najjačim kompresorom u Srbiji. Pitao sam se - šta li tek rade ostali Varošani koji su mahom izgledali ko od brda odvaljeni. Ili moj vršnjak koji u gimnaziji nije ni trojku mogao da dobije kod profesora Ćira, a kasnije postaje najcitiraniji doktor nauka na svetu iz svoje oblasti i vlasnik visoko sofisticiranog patenta. Kada smo već kod ocena moram da opišem kako je đak genracije dobio taj status. Odgovara on biologiju. Po meni čista trojka, da sam ja odgovarao tako ladno bih dobio dvojku, a njemu se nudi četvorka protiv koje on negoduje, prepire se, ubedjuje i dobija peticu. Taj isti dan se iz škole vraćam sa komšijom koji je fudbaler u lokalnom klubu. Priča kako izgledaju pripreme pred utakmicu i kaže:
- trener pusti golamana i nama devetorici objašnjava strategiju.
Ja ga korigujem- misliš desetorici.
-Ma jok, devetorici, jer imamo Gulita (pomenuti djak generacije) kome trener ne sme ništa da kaže i koji uvek igra svoju igru. Da takvi smo mi, uvek igramo svoju igru. Još ako se doda da je đak generacije postao DJ generacije najpoznatijeg studentskog kluba, i da još mnoge kasnije generacije nisu mogli da nađu adekvatnu zamenu...
Te tumorne devedesete su ostavljale bedan utisak po studentskim domovima - nemaštinja, tuče oko suve večere, nervoza... i onda čuješ da neko ide tim istim sivim hodnicima, glasno se smeje, kikoće, prkće i zacenjuje se. Moja školska, za koju su svi ostali bili ubedjeni da je na drogama. Mi smo znali da nije, već da je takva rodjena. Jednom smo u menzi slušali nekog tipa, sto pored našeg, kako priča da neće da izadje iz sobe dok ne čuje neki njemu nepoznat ženski glas kako se smeje hodnicima. Znali smo da je mislio na nju i da smo bili preduzimljiviji kao kasnije generacije mogli smo da je iznajmljujemo po žurkama, svadbama i veseljima., ili kao amajliju. Još jedna anegdota sa drugom školskom. Dolazi kod nas u sobu, dok jedan od cimera još uvek spava i preživljava svoj prvi mamurluk jer je veče pre toga ekipa odlučila da bude alkoholičarsko veče. Kada akademkinja vidi o čemu se radi, spremna za neslanu šalu skida majcu i onako samo u brusu se podvlači njemu u posteljinu, gurkajući ga toliko da se ovaj polako budi. On otvara oči, a ona njemu milim glasom
- gde si macane!.
On se zbuni, jer ko ne bi, a ona počinje da viče na njega
-šta je bilo, sad se ne sećaš , a sinoć ti bilo lepo!.
Protestno ustaje, oblači se i odlazi. Ko zna zbog čega je bila došla. Ovaj zbunjen još par minuta i ko zna koliko bi to potrajalo da se nismo zasmejali ovoj neverovatnoj doskočici za prvi mamurluk. On, zbunjen, pita:
-šta ovo bi?
Taj isti lik se kasnije ljutio na mene što sam ga upoznao sa školskim drugom kome svaki put kada ga vidi pozajmi novac i nikad da ga ne dobije nazad. Taman dok viče na mene ulazi pomenuti sa magijom iza zuba. Ja kažem - evo ti ga on, pa sa njim raspravi, zaobođite mene. Posle par minuta nastupa cimer vadi novac i pozajmljuje/poklanja ga mom školskom i ovaj istog trenutka odlazi.
Cimenr opet, zbunjen i opet pita:
- šta ovo bi?
Taj isti školski je na štiklama i u mrežastim ženskim čarapama sa mini suknjom i plavom dugom perikom prošetao celim studentskim domom "Patris". Kroz sve blokove. To nije toliko stršano, kao kada bi znali crte njegovog lica i obrise figure. On je to pravdao paklicom cigara koju je zauzvrat dobio, al smo svi znali da je to uradio da bi nas nasmejao. Takav kakav je bio uspeo je da oženi jednu od najdivnijih devojaka koje sam upoznao i da joj dozvoli da od njega napravi dobrog čoveka i sjajnog roditelja.
Kad smo već kod alkohola red je da spomenem druženje sa školskim čiji je doživljaje hollywood uspeo da delimično restaurira tek dvadesetak godina kasnije filmovima The Hangover (Mamurluk) I II i III. Jednom kasnije, kad me je neko pitao što se više ne družim sa njim moj odgovor je bio , ja bih hteo, al organizam, stvarno, više nije mogao da izdrži. Kod njega je priprema za izlazak u grad izgledala u vidu ispijanja gajbice, a posle šta bude, bude.
I još jedna razgovor sa još jednom budućom doktorkom. Jednom mi je u pripitom stanju objašnjavala zašto je zaljubljena u svog dečka, a sada supruga. To je bilo na tolikom nivou da čovek kada jednom čuje da takvo nešto postoji teško može da pristanane na bilo šta manje. Ja sam to toliko ozbiljno shvatio da mi je od tada trebalo još osam godina da nađem nešto takvo. Toliko sam insistirao na tome da mi se supruga čak i isto zove kao školska od koje sam čuo najbolju verziju zašto ljudi treba da budu zajedno.
I za kraj. Dvadesetak godina posle gimanzije na poslu mi prilazi kolega i pita me da li sam čuo za nekog Topalovića iz Nove Varoši, koji je postao muzička zvezda. Skočio sam iznerviran i ljubomoran, pa zar mu nije dosta što se oženio školskom, već oće i zvezda da bude. Kasnije, kada sam shvatio da to nije taj Topalko bilo mi je lakše jer grom ne udara dva puta u isto mesto. Eto takve su varoške devojke 1973. , kao gromovi!
PS
Svestan da nisam pomenuo neke zaniljive likove, najsrdačnije i najdobronamernije osobe koje sam upoznao pokušao sam da dam moje vidjenje
Počinje kao obična šala , ali je fakat da sam rođen tri mesec kasnije bio bih 1975. godište, a maturirao sam sa generacijom iz 1973. Time se kandidujem za svedoka saradnika ove neverovatne generacije.
Tek sam uspevao da ih sustižem posle gimnazije u svojim dvadesetim. Nažalost, to su bile srpske devedesete. U to vreme sam bio ispod egzistencijalnog nivoa, a većina njih tu negde. Sećam se kada je moja školska drugarica, sa kojiom sa imao čast da delim istu klupu i u gimanziji i na fakultetu, dobila paket iz Nemačke. Odmah sam je pitao - ima li šta da se jede. Nažalost samo mleko u prahu, ali i to se moralo čuvati za specijalne prilike. Mesec dana kasnije sam dobio svoju prvu stipendiju i pitao je da li mleko još uvek stoji, pa da ja od cele moje stipendije kupim puding i Bog da nas vidi! Sećam se njene drugarice koja je ovu rečenicu smatrala duhovitom, neznajući da sam to isto veče morao da se pozajmim kako bih kupio pomenuti puding jer se cena menjala tri puta u tom danu. Pozajmio sam od mog cimera, a školskog druga, koji je bio student genereacije na ETF. Nije bio đak generacije u Novoj Varoši, al je u Beogradu bio student generacije. Takve su ti varoške generacije! Moram istaći i to u kakvim je uslovim to uspeo. Bili smo u trokrevernoj studentskoj sobi u kojoj je minimum sedam ljudi noćilo i dnevno prolazilo barem dvadesetak od kojih podjednak broj narkomana i alkosa. To je bila jedina soba u Srbiji devedesetih gde su i rokeri i boemi bili ravnopravni i zajedno kvalitetno propadali. Jednom smo snimili kasetu gde su redom išle numere od The rolling stones, Tozovac, onda The Beatles i Silvana. Niko nije provaljivao. Kad smo kod varoških momaka još par slučajeva. Moj školski i dobar drugar je u gimnaziji u Novoj Varoši važio za nežnog, krhkog i lirskog tipa. Nosio je bradu ne bi li ozbiljnije izgledao, al smo i njoj tepali - Brća. Kasnije radi na naftnoj bušotini upravljajući najjačim kompresorom u Srbiji. Pitao sam se - šta li tek rade ostali Varošani koji su mahom izgledali ko od brda odvaljeni. Ili moj vršnjak koji u gimnaziji nije ni trojku mogao da dobije kod profesora Ćira, a kasnije postaje najcitiraniji doktor nauka na svetu iz svoje oblasti i vlasnik visoko sofisticiranog patenta. Kada smo već kod ocena moram da opišem kako je đak genracije dobio taj status. Odgovara on biologiju. Po meni čista trojka, da sam ja odgovarao tako ladno bih dobio dvojku, a njemu se nudi četvorka protiv koje on negoduje, prepire se, ubedjuje i dobija peticu. Taj isti dan se iz škole vraćam sa komšijom koji je fudbaler u lokalnom klubu. Priča kako izgledaju pripreme pred utakmicu i kaže:
- trener pusti golamana i nama devetorici objašnjava strategiju.
Ja ga korigujem- misliš desetorici.
-Ma jok, devetorici, jer imamo Gulita (pomenuti djak generacije) kome trener ne sme ništa da kaže i koji uvek igra svoju igru. Da takvi smo mi, uvek igramo svoju igru. Još ako se doda da je đak generacije postao DJ generacije najpoznatijeg studentskog kluba, i da još mnoge kasnije generacije nisu mogli da nađu adekvatnu zamenu...
Te tumorne devedesete su ostavljale bedan utisak po studentskim domovima - nemaštinja, tuče oko suve večere, nervoza... i onda čuješ da neko ide tim istim sivim hodnicima, glasno se smeje, kikoće, prkće i zacenjuje se. Moja školska, za koju su svi ostali bili ubedjeni da je na drogama. Mi smo znali da nije, već da je takva rodjena. Jednom smo u menzi slušali nekog tipa, sto pored našeg, kako priča da neće da izadje iz sobe dok ne čuje neki njemu nepoznat ženski glas kako se smeje hodnicima. Znali smo da je mislio na nju i da smo bili preduzimljiviji kao kasnije generacije mogli smo da je iznajmljujemo po žurkama, svadbama i veseljima., ili kao amajliju. Još jedna anegdota sa drugom školskom. Dolazi kod nas u sobu, dok jedan od cimera još uvek spava i preživljava svoj prvi mamurluk jer je veče pre toga ekipa odlučila da bude alkoholičarsko veče. Kada akademkinja vidi o čemu se radi, spremna za neslanu šalu skida majcu i onako samo u brusu se podvlači njemu u posteljinu, gurkajući ga toliko da se ovaj polako budi. On otvara oči, a ona njemu milim glasom
- gde si macane!.
On se zbuni, jer ko ne bi, a ona počinje da viče na njega
-šta je bilo, sad se ne sećaš , a sinoć ti bilo lepo!.
Protestno ustaje, oblači se i odlazi. Ko zna zbog čega je bila došla. Ovaj zbunjen još par minuta i ko zna koliko bi to potrajalo da se nismo zasmejali ovoj neverovatnoj doskočici za prvi mamurluk. On, zbunjen, pita:
-šta ovo bi?
Taj isti lik se kasnije ljutio na mene što sam ga upoznao sa školskim drugom kome svaki put kada ga vidi pozajmi novac i nikad da ga ne dobije nazad. Taman dok viče na mene ulazi pomenuti sa magijom iza zuba. Ja kažem - evo ti ga on, pa sa njim raspravi, zaobođite mene. Posle par minuta nastupa cimer vadi novac i pozajmljuje/poklanja ga mom školskom i ovaj istog trenutka odlazi.
Cimenr opet, zbunjen i opet pita:
- šta ovo bi?
Taj isti školski je na štiklama i u mrežastim ženskim čarapama sa mini suknjom i plavom dugom perikom prošetao celim studentskim domom "Patris". Kroz sve blokove. To nije toliko stršano, kao kada bi znali crte njegovog lica i obrise figure. On je to pravdao paklicom cigara koju je zauzvrat dobio, al smo svi znali da je to uradio da bi nas nasmejao. Takav kakav je bio uspeo je da oženi jednu od najdivnijih devojaka koje sam upoznao i da joj dozvoli da od njega napravi dobrog čoveka i sjajnog roditelja.
Kad smo već kod alkohola red je da spomenem druženje sa školskim čiji je doživljaje hollywood uspeo da delimično restaurira tek dvadesetak godina kasnije filmovima The Hangover (Mamurluk) I II i III. Jednom kasnije, kad me je neko pitao što se više ne družim sa njim moj odgovor je bio , ja bih hteo, al organizam, stvarno, više nije mogao da izdrži. Kod njega je priprema za izlazak u grad izgledala u vidu ispijanja gajbice, a posle šta bude, bude.
I još jedna razgovor sa još jednom budućom doktorkom. Jednom mi je u pripitom stanju objašnjavala zašto je zaljubljena u svog dečka, a sada supruga. To je bilo na tolikom nivou da čovek kada jednom čuje da takvo nešto postoji teško može da pristanane na bilo šta manje. Ja sam to toliko ozbiljno shvatio da mi je od tada trebalo još osam godina da nađem nešto takvo. Toliko sam insistirao na tome da mi se supruga čak i isto zove kao školska od koje sam čuo najbolju verziju zašto ljudi treba da budu zajedno.
I za kraj. Dvadesetak godina posle gimanzije na poslu mi prilazi kolega i pita me da li sam čuo za nekog Topalovića iz Nove Varoši, koji je postao muzička zvezda. Skočio sam iznerviran i ljubomoran, pa zar mu nije dosta što se oženio školskom, već oće i zvezda da bude. Kasnije, kada sam shvatio da to nije taj Topalko bilo mi je lakše jer grom ne udara dva puta u isto mesto. Eto takve su varoške devojke 1973. , kao gromovi!
PS
Svestan da nisam pomenuo neke zaniljive likove, najsrdačnije i najdobronamernije osobe koje sam upoznao pokušao sam da dam moje vidjenje
