Promene režima diktatura kroz perspektivu nebitnih članova manjinskih zajednica

Zamislimo nekoga ko je rođen 1974. u komunističkom režimu sa diktatorom kao nosiocem vlasti. Taj bi sada imao još malo pa 45 godina i ceo svoj život je proveo u diktaturi. One su takve da svaki put pomisli  da ne može gore, kad ono, ispostavi se da nije bio u pravu. Takav bi trebalo da je do sada već uhvatio spiralu dešavanja i da ima moć da prepozna sledeći  nivo diktature koji mu se sprema. Jer, što bi sad, pa bilo drugačije?

Diktatura 0. nivo -Komunisti su prvo pobili i proterali sve one koji ne misle kao oni, a kasnije su njihove ostatke samo  izolovali i onemogućili da učestvuju u bilo kom obliku vlasti. Diktatura je bila neskrivena, ali se dala trpeti jer je obrazovanje i zdravstvo bilo besplatno. Nije bilo velikih socijalnih nepravdi, jer oni koji su se obogatili u komunizmu mogli su svoje stečeno bogatstvo samo van granica da konzumiraju. Naravno, izuzetak je bio sam diktator  kome se moglo šta god. Oni slobodnoumi su mogli da ćute ili da odu u inostranstvo i tamo da iznose mišljenje u svoje ime, a u interesu nekih trećih.

Diktatura 1. nivo - Došli  su  "socijalisti". Diktatura je dobila neko pakovanje, ali je postala  sve neizdržljivija. Sa sobom je dovela ratove, poraze, progone i bedu.

Diktatura 2.nivo  -Dolaze "demokrate". Zaustavili su se ratovi, ali su se pojačali porazi, beda i socijalna nepravda u vidu neravnopranvo raspodele bogatstva nastalog u otimačini. Diktatura je bila još očiglednija bez obzira koliko su je pakovali u razne forme.

Diktatura 0+1+2 nivo. "Naprednjaci" -Napokon su se zapatili najbolji predstavnici prethodnih nivoa te pogubne spirale i diktatura je postala očigledna do nivoa elementarne logike, svakodnevnog života i dnevnih aktivnosti. Forme pakovanja su se zadržale, ali strah od različitog mišljenja je prerastao u elementarne strahove - strah od gladi, strah od gubitka posla, gubitka nezasluženih privilegija, strah od siromaštva  i strah od budućnosti. Najbolji su ili već otišli ili se pakuju, ili su se posvetili pojedinačnom spasavanju. Kolektivnog, zajedničkog, nacionalnog i kulturnog više i nema.

Ispostavilo se da  samo komunisti nisu pod znacima navoda, a da su svi ostali bili kontradikcija onoga kako su se predstavljali i zvai.

Nameće se pitanje ko su nam sledeći diktaturi i njihove konture se već sada daju nagovestiti. Sve što je imalo normalno se i od tih budućih ismeva, podsmeva, marginalizuje ali i izopštuje.  Prema odnosu ka manjinama to je najlakše uočiti , jer tu nema potreba da se ništa filuje, a dođe i kao korisno za sticanje masovnih poena. Npr. uzmimo pripadnike Srpske Pravoslavne Crkva kao očit primer manjine. Oni su nezaštićeni, ne bune se, dosta toga možemo da istrpe, poštuju zakone i državu, pa se njihovi diktatori tu najpre ofiraju. Prvo ih nazivaju glupima i zaostalima, pa ekstremima , pa nekavom nazadnom desnicom. Sebe se imaju smatrati naprednim, a bore se protiv tih istih!? Samo zato što su protiv očiglednih gluposti uzimaju sebi za pravu da su pametniji i bolji od svih ostalih. Ne vidim sa čim su to zaslužili, niti kada su zadužili državu, narod, naciju, grad, mesnu zajednicu, ulicu, familiju. Sami sebi su dozvolili da sve ostale posmatraju sa visine. Čude se kako čovek može da bude religiozan i da živi u dvadeset prvom veku! Takve ideje sam nekada sažaljevao, pa su mi bile smešne, a evo došlo vreme da ih sada već vidim kao opasne. Meni je oduvek bilo jasno da sam među religioznim ljudima uopznao najljubaznije, najtolerantnije, najvaspitanije i najkulturnije pojedince. Ali to je subjektivni osećaj.  Medjutim, ni medju onim merljivim i opšte prihvaćenim vrednostim nisam primetio razliku. Kada bolje razmilsim, među religioznim ljudima sam upoznao najveće intelektualce, rodoljube, naučnike, doktore, umetnike, kulturne delatnike, preduzetnike, inovatore, poznavaoce isotrije, poznavaoce istorie umetnosti. Oni su i najnačitaniji i najsvestraniji. Pa čak i o nekim manje mislećim stvarima - sportu, filmu,  muzici... nisam primetio nikakv hendikep medju religioznim ljudima. Dobar deo ljudi koje viđam u crkvi, viđam i na pozorišnim predstavama, muzičkim događajima, sportskim manifestacijama. Dobro, možda moj uzorak i nije dobar, ali mi nikako nije razumno da neko može da bude toliko ograničen i zlonameran da religiozne ljude proziva za zatucane i zaostale. Kao da su im dedovi svi redom bili privilegovani komunisti i  da im je to sam deo  bogate ostavštine.

Zabrinjavajuće je što je to odraz neke buduće totlalitarne demokratije jer ja još uvek imam pravo, ako ne i obavezu da režim cenim onako kako se i on ophodi prema meni.

Read More

Величанствени протести у Чачку

Као што сте из наслова не може претпоставити почећу са скупом од четири жене које су органзовале штрајк у приватном предузећу. Осим, што су доказали тезу да су жену одувек биле храбрије, успеле су оно што до сада на овим просторима ником није. Под претњом отказа, без других извора за преживљавање, без заштите институција , без постојања правне регулативе, уз страх да ће бити исмејахе, просто су одбиле да раде за плату једнаку минималцу, а мању од минимума , за неког лика који је умислио да је газда само зато што је власник продавнице од готово 20 квадрата. Избезумљени, назови газда је морао сам и у присуству сведока-купаца да одради неколико везаних смена, ваљда док није скап`о. Пар дана пре овог догађаја, својим ушима   сам чуо да је једна стварни (не страни - већ стВАРни) газда са фирмом око хиљаду запослених  лично замолио једног бившег радника да му се што пре врати, јер је пар дана пре тога погрешио у процени да таквих има на тржишту рада колико он хоће. До тог става је дошао захваљујући јефтиној школи, која га је коштала скупог новца, изгубњеног због скупе штете која је могла да се избегне једино уз помоћ јефине радне снаге. Пар дана касније сам својим очима гледа како радници неке треће фирме малтретирају свох газду јер је купио диплому. Диплома, изгледа није била лажна јер је плаћења било стварно. До-душе,  догађај се десио под дејсвтом алкохола, али само зато да би доказали тезу да мушкарци смеју да ураде пијани исту ону крупну ствар  коју  су жене већ урадиле  трезне. У ствари, мало ситнију-крупну ствар. Мени је била част да слушам како некадашњи градски мангупи исмевају свог некадашњег школског друга, а садашњег газду, који је исто био некадашњи мангуп, па није похађао школу јер је и тада знао да ће бити садачњи газда са садашњом дипломом. Разрађивање тезе шта му је то требало,  коме може да се похвали својом новом дипломом (кад се већ швалерка јефтинија, а ефектнија), да ли ће та брука бити урамљена и јавно обешена на зиду фирме, коју муку је лечио и коју болест је спречио, има смисла само ако то раде  они који су свесно одбили да имају било какав (при)вид  дипломе. Наравно, они са дипломама, који стално кмече како не могу да нађу посоа, су већ свима досадили, или су већ "запалили". "Заплили" су и сви остали радно способни, сви који хоће да раде, тако да су нам остали само пензионери, нејач, инвалиди, менаџери, и породична јавна предузећа где се посао преноси са колена на колено. 

Једна у низу медијских превара је  и теза да у Србији има незапослених. Из перспективе обичног потрошача мени то изгледа невероватно јер никако да нахватам водоинсталатра, електричара, столара, програмера. Сва она занимања где је довољан један човек или страна ( не стварна- већ сТРАна) фирма су толико недостајућа да је у питању потпуни монопол. Пре негде сам слушао једног занатлију како су се у кафани организовали струковно удружење и договарали да врате мило за драго једној напроној муштерију, иначе редакцији познатог власника неколико специјализиваних радњи. Елем, овај је умислио да треба да му други пружају услуга по високим стандардима, а он своје муштерије и запослене да  третира као ниску стоку (ваљда живина, ил тако нешто). Договорили су се да му само један од њих пошање понуду за услуге. Газда је умислио да је организовао светски признати тендер и те запдадне фазоне, а овај један му је послао локално договорену понуду која је била 5 пута већа од уобичајене. Наравно, ово је једини намештени тендер у коме је победио паметнији и  који је монополски део зараде уредно поделио са угоститељима и културно-музичким делатницима, а све у присуству ових који су одсуствовали са тендера. 

Они који имају занат немају проблем. Немају проблем ни ови што имају своје фирме које су уталили са овима на власти, или/и против ових које су запослили. Немау проблем ни ови на власти, јер у другачијим околностима никад и на би били на истој. Међутим, живот не може без проблема, што занчи да су они  само код запослених у приватним предузећима која не штрајкују, или код ових који обављају заједничке послове. Дакле, проблеми су код ових који брину за општу ствар , који брину за здравље, образовање, културу и безбедност.

Нама, осталима остаје да се надамо да се може без њих, ваљда се никада нећемо разболети, дипломе ионако можемо купити на пијаци, култура је врло разтегљива ствар и на ништа се  не маже, а како Косово формира безбедносне снаге можда ће они пристати да нас чувају, јер ко не храни своју војску мораће туђу.

Read More

Jedan vozač menja sve

Sa pojavom inforamcione revolucije na globalnom tržištu radne snage sem IT stručnjaka konstantno se povećava tražnja još jedino prema vozačima kamiona i autobusa.  Oni su jedini ponikli u industrijkoj revoluciji kojima se povećala tražnja na tržištu radne snage. 

Međutim, za razliku od programera na vozače smo već navikli i od njih se ne očekuje da budu ništa više od šofera. Prema tom stavu  sa velikom verovatnoćom se pretopstavlja da će neuređene države u narednom periodu ugasiti svoje transportne kapacitete jer će vozači biti prinudjeni da prelaze da rade za veće plate koje trenutno daju samo firme iz ozbiljnih država. Dakle, ako transportna preduzeća ne povaćaju platu vozačima na približno globalni nivo ostaće bez svog biznisa. Kako tranzicioni poslodavci nisu dorasli situaciji  oni nikako da se dosete da povećaju platu i spase svoj biznic već izlaze sa političkim rešenjima. Mada, možda su se dosetili, ali nekom  to nije  u interesu. Kome?  Ako bi vozači dobili znatno veće plate, onda bi mnogi drugi prelazili u vozače - trgovci, komercijalisti, bankari, vojnici, učitelji, policajci, bravari, pravnici, glumci, pevači, medicinske sestre i doktori. Nakon  toga, zbog nestanka radne snage i povećane potražnje sa radnom snagom u svim industrijama poslodavci bi morali da povećavaju plate i svima drugima. Time bi se, napokon isplatilo biti radnik i stručnjak ,  a ostali koji su dobili posao preko stranke bi se osećali ugroženo čime bi i stranka postala neatraktivna, pa taman i da je na vlasti! 

Uvek je lakše objasniti što ne radi gradski pevoz, što nastavnici štrajkuju , doktori odlaze, pevači falširaju nego povećati platu radniku jer to dirketno utiče na smanjenje profita belosvetskim investitorima i domaćim crnoberzijancima.  

PS.

Jednom sam slušao poslodavca kako se žali da ne može da nađe radnika, a nudi mu čak celih 400 Eura platu. Pitao sam ga što nije pokušao sa 800 Eura i nisam dobio nikakav odgovor.

Read More

Не разумем!

Не разумем послодавце што кукају да не могу да нађу раднике за плату коју су сами одредили. Не разумем што не понуде већу плату. Не разумем ни раднике што кукају да им је мала плата. Не разумем што не траже већу или напусте посао. Не разумем раднике што напуштају посао када га је већ тешко наћи. Не разумем како га је тешко наћи када има много необрађене земље. Не разумем ни шта је проблем што земљу продајемо Арапима кад је сами не обрађујемо.  Не разумем ни државу која продаје странцима сву обрадиву земљу око главног града. Не разумем ни устав који то не дозвољава, ни закон који је по том уставу, а то дозвољава. Не разум ни народ који има закон који не поштује. Не разум ни што би тај закон поштовали кад друге не поштује. Не разумем ни ове што штрајкују.  Не разумем ни против кога штрајкују,  нити их разумеју ни ови против којих штрајкују ни ови за које  штрајкују.

Не разумем ни трговце што имају акције. Не разумем ни купце који су купили артикле пре акције, па поново долазе у ту радњу. Не разумем ни ту радњу што неће  да им врати новац јер су артикли сада јефтинији. Не разумем ни ове што купују на акцији јер ако је трговац једном спустио цену онда ће  спусти опет, ако опет нико не купује. Не разумем ни оне купце што се ценкају јер признају да су хтели да дају мање новца за нешто што више вреди. Не разумем ни продавце што желе да имају посла са таквим купцима. Тек не разумем ако им спусте цену јер признају да су хтели да их преваре. Не разуме ни шта их је на то натерало, нити разумем која је сада права цена  тога око чега су се варали. 

Не разумем ситне криминалце који сарађују са државом . Не разумем ни државу што сарађује са крупним криминалцима. Не разумем ни ове остале који жале што нису криминалци. Не разумем ни ове бахате по Србији што злостављају обичан народ. Не разумем што то не оду на Косово или неку другу уређену државу  и тамо пробају да се бахате. Не разумем ни политичаре који су одговорни својој странци. Не разумем ни странке што ће им такви чланови. Не разyмем чланове странке који нису добили неки посао, не разумем ни ове што су га добили,   а нису тражили још већу  плату. Не разумем колико је довољно. 

Не разумем ни гласаче, а тек не разумем ове што не гласају. Не разумем ни ове што гласају за председника, а кажу да су родољуби . Не разумем ни демократе што кажу да им председник није председник.  Не разумем ни што нам траже Косово кад су га већ узели, ни нас што га не дамо кад смо га већ изгубили. Не разумем ни разграничење, ни војску која се за то не пита. Не разумем ни друге који неће са нама да живе када им ми једини дајемо све што траже. Не разумем ни нас што им све дајемо када већ неће са нама да живе.  Не разумем шта ће нам Косово кад је толико затровано, нити разумем ко има право да га да. Не разумем коме треба да га дамо. Не разумем ни што ће им када га ми нећемо. Нити разумем ове што су га затровали. Не разумем ни Солунце што су га ослобађали када су већ оваку децу рађали. Не разумем ни  какви су то ослободиоци што су ми деду ни кривог ни дужног убили. Не разумем ни оне што пореде  антифачистичку ЈВуО  са усташама фашистима.  Не разумем ни комунисте што и даље  пристају да  владају када су већ дозволили да  комунизам падне,  нити ове  што су комунизам рушили, а све комунистичко оставили.  Не разумем ни родољубе, ни државотворце како их није срамота што су све то дозволили.

Не разумем моје колеге који тврде да су за годину дана сами могли да направе апликацију ЕДнавник коју је држава платила 1.600.000. ЕURа. Не разумем што за те паре нису купили  250 хектара земље око Београда колико су  према хектару та иста држава продала Арапима. Не разумем ни Lidl што је сличну земљу плаћао 700.000 ЕURа  по хектару. Не разумем да ли сада и са Емираћанима треба да се разграничавамо или само са Немцима. Не разумем што десетак хектара те  земље не би после конвертовали у грађевинску.  Не разумем колеге који би том конверзијом за годину дана могу да зараде   7.000.000 ЕURа   шта ће им онда остатак од 240 хектара обрадиве земље. Не разуме ни сељаке што они немају жељу да обрађују земљу у својој земљи. Не разумем ни Арапе што желе да буду српски сељаци,  нити српске сељаке што не  желе да буду богати ко Арапи.

Не разум ни себе што све ово пишем.

PS

Не разумем ни што се не разумем пише одвојено, нити разумем ове што пишу спојено кад већ мора одвојено!

Read More

Potreban ali ne i dovoljan uslov

Razlika između potrebnog i dovoljnog uslova na galsačkoj sceni Srbije- Oni koji se ubeđeni da samim tim što ne glasaju za vladajuću stranku i što te glasače drže za budale smatraju da im je to dovoljno.

Read More

Može li HIP HOP da spasi srpsko selo

Kao dobra osnova za jeftinu radničku snagu uvek je bila jeftina seljačka snaga. Dakle, seljaci se uvek imaju dati ložiti jer su sami tražili da budu na dnu lanca ishrane. Tako sam doživljavao i seoski turizam. Kao, sve je u redu, samo su naši seljaci glupi, pa ne umeju (kao tuđi seljaci) da uzmu lovu od turista. Time je sva krivica na seljacima, Bio sam u zabludi kada sam mislio  da od seoskog turizma možemo da uzmemo samo delić od onoga da srpski seljak radi svoj posao i da je  svoj na svome. Onda mi deca rekoše da u srpskom  selu Samaile ima bazen koji bi oni rado da posete. Na licu mesta seoskog turzma - više od hiljadu ljudi platilo ulaznicu od oko 3 eura i ja shvatih (iz prve) da je isplativije betonirati plodnu šumadijsku njivu u parking i iskopati par rupa i betonirati u bazen. Trava pokošena kao nigde u celom selu i umesto stoke sasvim prikladno planduju ljudi. Odličan koncept. Dnevni prihod je jednak godišnjem prihodu prosečnog radnika -  dakle 5 godina bi seljaku trebao da guli ovu obradivu njivu za ono što betoniranjem dobi za jedan dan. Odličan biznis model, samo još da je investitor strani.

Osim plodne njive na seoski deo od turizma me podseti prisustvo obližnje štale, koja je tu (izgleda) podignuta u čast autentičnom srpskom inatu.  Taman se ponadah da će biti i sve ostalo biti autentično. Osim vonja biće tu šajkača, neki rumeni brka koji ponavlja "bre" kroz nos, puno psuje, uz poželjo pominjanje Boga  i svih svetaca, neki sudski proces oko međe, i naravno sve što se da smatrati zatucanim i neizbežna baka koja nikako da se očešlja. Kad, ono, sa moderno ozvučenog razglasa se ču neka HIP HOP melodija. Opa, pomislih - Ariana Grande lično!  Međutim, obradovah se srpskim rečima pesme. Opa, pomislih baš smo urbana nacija! Moja sreća srpskim rečima je trajala sve dok te iste reči nisam povezao u rečenicu" Malo viski, malo koka koka". Na moju primetnu  nevericu ponoviše iste onoliko puta sve dok se svi prisutni ne uveriše u moje sposobnosti da ispravno razumem tekst. Ja sam (naivno) verovao da postoji neki zakon kojim je ovo regulisano, ali sa druge strane se setih  i zakona kojim su regulisani roditelji, pa odustadoh (od svojih nekada - po starim zakonima  obaveza). Dakle, nisam ti ja od onih koji bi  čak i sopstvenoj deci nametali stavove i ukuse. Tada reči pesme ponovih javno i na sav glas u svojoj izvedbi onako i onoliko puta sve dok mi deca ne rekoše - "Daj, tata ne brukaj nas!"  Misija uspela i odvratnost mog izvodjenja će uvek biti povezivana sa ovakvim rečima  i pozivom deci da konzumiranje narkotika. -Ako ćale voli ovako nešto to nije za nas- je jedini koncept sa kojim trenutno raspolažem. U sebi uzeh raditi remiks prikladan za seoski turizam  - malo pile, malo pevac, mala koka - al i meni posta odvratno. Naravno, mobilni u ruke, jer što smo uopšte imali dolaziti na bazen. Svi pregledi izvođača milionski i uzevši procenat tržišta zaključih da je uspeh znatno veći od uspeha Ariane Grande ,  a možda i od Luize Čikoni lično. Ono što je meni najteže palo je ugroženost pozicije do sad meni najomiljenijeg svetskog brenda Buba Radojke Mare Adžić Dare. Sabrah se - Ipak će  Dara za mene zauvek ostati mera uspeha modernih brednodova. Elem, kada sam kod nekog čuo da se hvali svojim poslovnim uspehom ja sam to uvek računao u jedinicama mere upseha  "Dare" , po onoj narodnoj - "prevršila Dara meru" ili po remiksu narodne " našla Dara svoju meru".
Tako će ostati, a HIP HOPu želim mnogo uspeha u seoskom turizmu i podizanju domaćeg BDPa.

Read More

Real-ekonomija, iluzija-muzej, godina srednjih- kriza

"Tata možemo li u muzej?"

Kada sam to čuo niko srećniji od mene. Počeh da objašnjavam da muzej nije radio godinama, da je to za jednu veliku naciju kao što je naša bilo sramota, ali eto napokon njihova želja da ga posete govori o pravim prioritetima, kontinuitetu razlikovanja od životinja i kulturnom identitetu kao najbitnijoj stvari u životu svakog pojedinca pa i deteta. Pričao bih ja još ko zna kolko, ali mi pomen reči iluzija razbi sve iluzije!

"Kakav, bre muzej iluzija, jeste li vi normalni?"

Deca se pozvaše na najveći auteritet u našoj porodici, naravno ne na njihovu majku, već na moju ženu i uputismo se u svet iluzionista koji me je nestrpljivo čekao, eto, više od 4 decenije.

Red napolju, čeka se vrlo disciplinovano. Prvo što mi je palo na pamet gde je ova disciplina u drugim redovnim redovima - aha eto iluzije. Bravo! - pomislih. Kada mi rekoše koliko košta ulaznica pomislio sam da ću unutra videti sva čuda moderene tehnike i  Koperfilda lično. Nakon obilaska postavke jedini utisak je bio da je Koperfild (lično) vlasnik biznisa. Kako je u ceo biznis uključen samo blagajnik i postavka skinuta pre par godina sa interneta htedoh naći (lično) vlasnika ove ideje i da mu čestitam na real ekonomiji. Prvo sam se ljutio na internet kako je ubio svu draž, jer više ništa ne izgleda zanimljivo, a onda - oko sebe videh samo zadovoljne ljude, pa kao i uvek zaključih da je (kao i uvek) problem do mene. Naravno, postavka sada nije bitna i počeh da posmatram sreću drugih ljudi ne bih li je i ja napokon naučio konzumirati. Ma kakvi -  sve obrnuto. Što duže gledam to sam nervozniji, nezadovoljniji. Ništa meni nije jasno. Na jednoj postavci treba da se slika barem dvoje i to sa određene tačke kako bi se napravio efekat da jedno od njih drži stolicu, a ostali sede u toj stolici i izgledaju vrlo sitno u odnosu na ovog prvog. Posmatram ljude. Ljudi slikaju, ali po mojoj statistici vrlo veliki procenat slika ili samo jednu osobu ili sa pogrešnog mesta tako da nema te iluzije. Čemu slika, počeh se nervirati. Neizdrž me natera da jednom prijatnom paru sa detetom objasnim o čemu je reč. Obično u ovakvim situacijama onaj nametljivac  sa strane dobija (i treba da dobija) po nosu, ali u muzeju iluzija to se završava na obostrano zadovoljstvo.  Slikah ih, kad najednom počeše i drugi da prilaze. Očito je ovom biznis modelu nedostajao kustos i ja se prihvatih te uloge, čisto radi real ekonomije. Kad odjednom  - "startova me" neka vrlo naočita obožavatelja muzejskih postavki ( ponadah se i tajna obožavateljka kustosa muzeja). Aha - eto napokon iluzije, dobih i ja moju iluziju i to za sve pare. Ovakvo ljubipitljivu i dvosmislenu razmenu odgovora za pitanje nikad ne bih dobio u realnom muzeju, ma ni u relanom svetu.

Izađosmo u realni svet, ispred i dalje veliki red. Htedoh da se disciplinovnim članovima istog obratim prigodnim govorom - Zahvalite se vi onoj zgodnoj, inače bih vas sve sada ovcama nazvao, ali (zaključih) možda ipak svako od njih i dobije svoju iluziju. Ako je mogao namćor kao ja - sve je moguće. Ali ako i ne dobiju vredeo je ovaj biznis - ako ništa barem za njegovog vlasnika i za moje srednje godine.

Read More