Цивилна шајкача

Tеча Велибор je сахрањен са шајкачом. Упокојио се три недеље пре самог пада Берлинског зида, као да је предосећао долазак новог света. Ко зна да чита време, већ тада му је могло бити јасно да стижу нова временима у којима нема  места за људе старог кова.

А теча је био баш то - људина, громада у сваком смислу речи. Никакав дисидент, без икаквих амблема – њему је шајкача стајала природно, као што планини стоји снег. С њом је био рођен, с њом је ходао, у њој је било усађено оно што чини црту целог једног народа.  Било га је лако волети, и сви смо га волели.

Али ја, дечак који је тек учио да гледа свет, имао сам стид. Кад бих га срео у вароши, нешто ме је у тој шајкачи плашило  и нисам умео да му се јавим онако срдачно као што сам иначе чинио. Био сам млад, превише млад да схватим апостолску исповест:

„Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно шта хоћу, него на шта мрзим оно чиним.“

Њему, чинило се, то није сметало. Као да је кривицу пребацивао на време, а не на људе који би се постидели шајкаче. И према неправдама, било великим или ситним, опходио се с истом тихом и непоколебљивом равнодушношћу.
Тако је одувек било: „То је за сељаке.“ А шта су они друго него људи, којима је судбина исписана жуљевима по длановима.

И ту се рађало питање које није дало мира: ако је све то знао, ако је свестан да му капа носи тежину подсмеха и предрасуда – зашто је није скинуо? Зашто је, упркос свему, увек носио?

Одговор нисам дуго чекао. Био сам позван у госте код другарице. Био сам, наравно, усхићен. Биће присутан њен отац, директор колектива, човека с краватом као да је  орден!

Са својих шеснаест година ушао сам у тај простор са страхом да се не обрукам, да не покажем празнину у себи пред „ученим људима с краватом“. Веровао сам да они знају нешто недостижно, неку тајну која их уздиже изнад осталих. А ја сам, природно, био уверен да ћу једнога дана и сам постати један од њих.

Тако су ме васпитавали: да је раднички живот једнако тежак као сељачки, да је то пут који се мора напустити ако желиш да живиш боље. Тај страх од повратка, тај притисак да се не враћаш у њиву или производни погон, било је ракетно гориво за превише генерација успешних студената. Напред је било једино куда се могло – у светлу будућност, обавезно са краватом око врата и акт-ташном у којој је чекала уредно исписана будућност, страна по страна, у каландару роковника.

Испоставило се, међутим, да је тај директор био глуп. Не само глуп - већ и празан, необразован, припрост. Како је то могуће? Како, како, како?

Тек тада ми је испала последња цигла из мог Берлинског зида. Зида који сам стрпљиво годинама зидао од илузија о „ученим људима с краватом“. Срушио се у једном трептају, пред простом чињеницом: да моја фамилија, сељачка и радничка, није заостајала – напротив. Њихова поштена скромност била је разлог зашто су изгледали неснађени у свету где су лаж и подаништво били улазница.

Истина је била сурова: Врата су се отварала не кључем знања, већ кључем покорности. И тај систем је имао своју логику - логику распада. Јер, кад најгори седну за сто одлучивања, свет се претвара у казан који бесно кључа, али у њему нема хране. Само пара, само бука, само варка да се нешто спрема. А у стварности  глад.

Тада сам учинио другу грешку - закључио сам да су потребна  нова времена, и да ће једино револуција, у којој сам до коске спреман да учествујем, све то променити. 

Опет су се појавили људи са шајкачама, сада са војним обележјима. Разлика је била јасна: мој теча је у шајкачи певао о ливадама, родној груди и женској лепоти, а ови су певали јуначке песме, јер је претила нова опасност да нас покољу – као ...,  1941., 1943., 1945., 1948... Готово непогрешиво, шајкача је опет постала знак жртве.

А ја сам тек касније схватио: истински хероји нису били они који су је носили у тренуцима колективног заноса, већ људи попут тече – који су је носили тихо, у време када нико није смео, када је капа била тежа од камена. 

Једно сам, ипак, тада знао: са комунизмом се мора прекинути.

Ето мене, тридесет шест година касније (2025. лето Господње), испред канцеларије СПС у Чачку, скандирам: „Бандо црвена!“

У истом тренутку,  само тихо у себи, питам се - "јеси ли ти нормалан?"

Последњи пут када сам се предано бавио револуцијом био је октобар 2000. године. Већ у новембру сам се, разочаран, повукао из свих странака и покрета. Оставио сам их онакве какве их сада затичем – само са изгубљеним временом и питањима која боле више од било каквог пораза, а није да их није било.

Не желим да ме било ко помеша са „грађанским активистом“. Једино решење које ми се наметнуло било је опет - шајкача. Знао сам да јој нисам достојан, али морао сам на неки начин да се разликујем од оних за које су српски интелектуалци упозоравали да су глупи и наивни, што руше власт, а ми других интелектуалаца немамо.

Купио сам две, јер се у озбиљне подухвате не иде  сам. У почетку ми је било непријатно да је ставим, али кад ми је другар рекао:

„Стоји ти боље него мени, црте и израз лица сложили су се савршено сељачки, и заиста улива оно тражено страхопоштовање.“

Тек тада сам ушао у лик. Шајкача није била само капа – постала је знак, оклоп и одраз нечега што сам желео да будем.

Знам ја да нисам људина, али знам и да ће се неко, можда битан, сетити својих старих и да можемо много више од овога. Колико год да су људи увек нови, времена су упорно иста. Шајкачу су први ставили Срби у служби аустроугарске војске, поданици туђе царевине, али одлучни да никада не буду слуге, кметови, робови. Бити војник остао им је једини достојан избор. Носили су је као симбол јунаштва, спремности да живот дају само да не буду обесправљени иако поражени. 

Аустријска капа постала је део српске ношње тек ако би била у комплету са одговрајућом главом. Кад је царевина модернизовала војску, шајкаче су остале вишак у складиштима. Силници нису знали њену вредност и спустили су јој цену толико да је постала доступна сељацима. Каква грешка! Кад је отаџбина у рату тражила јунаке, сељаци су на њу стављали војна обележја, а онда касније ти исти војници скидају ратна обележја и опет постају сељаци. Слободни сељаци. Остала је капа и легенда о војнику-сељаку који нема никог другог.

Моја шајкача је цивилна, а  носи тежину свих глава које би под њу могле стати. Свесан сам да не добацујем далеко, али знам од којих сам. Знам и са којим сам јер сам уз студенте који већ десет месеци мирно протестују. Не дозвољавам да ме оптуже да је моја борба против оног најгорег у нама увод у сукобе или братоубилачки рат. Ко то хоће, може и без мене.

Зато ћу је носити као знак наде, као подсетник да можемо сами кројити своју судбину, макар се чинило немогућим. Шајкача на мојој глави није само капа; она носи причу о слободном сељаку, о ономе ко стоји усправно чак и када је све остало у хаосу. Ово није прича о глави, већ о припадајућој јој шајкачи.

П. С.

Шајкача није била само статусни, класни или еснафски симбол, већ и практична ствар. Деда је никад није скидао и  знало се, ако је гологлав, онда нам у шајкачи носи нешто слатко: шљиве, крушке, јабуке,  можда  јагоде, а можда  су и дивље.

Сећам се и мобе код деде – једном годишње, кад су му зетови долазили да помогну у кошењу. Ко није имао шајкачу, добијао је неку од дединих. Ишле су у комплету са вуненим чарапама и опанцима. Дан је био дуг и физички напоран. У његов смирај таст и зетови би обавезно запевали - некад „из-вика“ , а некад „арију“.

Још памтим како смо ми деца знали, по степену нагиба шајкаче, да прецизно одредимо промил алкохола у крви.

Read More

Сам против свих – а кад ће већ једном неко њему да помогне?

На једном од протеста присталица власти који су блокирали улицу, демонстрирајући против оних који иначе демонстрирају, посебно ме је запањила парола на транспаренту: „Вучић доживотни председник“. Ако знамо да је  уставно ограничен само на још један мандат, који траје још пар година, онда та парола звучи као отворена претња - да ће у том периоду стићи до „доживотног“ момента. Нико из безбедоносног апарата није реаговао!

Лојалисти су дефинитиовно претерали – почели су да нуде не само своје, већ и туђе животе, иако ти људи нису никоме дали адекватну заклетву. То покреће многа питања и само једну констатацију - јадан наш председник.

Он је опет морао сам да се ухвати у коштац против свих, овога пута са моћним трговачким ланцима и банкарским лобијима. Нико да му помогне. Његови лојалисти, да су му заиста толико верни колико тврде да јесу, одавно би отворили сопствене трговачке ланце и радили без марже. Србија зове! Сад је прави тренутак да докажу верност држави и народу коме припадају. Родољубиве причице без тога остају сумњиво празне.

Ако већ неће да покрену трговине, могли би бар да се организују у сељачке, радничке или предузетничке подухвате и производе бесплатну храну, да помогну најсиромашнијима – онима за које и сами признају да једини гласају за њих. Овако испада да сав бес због инфлације морамо усмерити на стране ланце, јер домаћих немамо. Странци, исти они који су признали окупацију Косова, могу се сада организовати против нас, у складу са провереном доктрином „обојених револуција“. Ако одбију да спроведу препоруке и реше да затворе радње, хаос је загарантован. То би први искористили шпекуланти, чиме наш напаћени председник добија још један доказ да му најближи раде иза леђа, и то под заклетвом. Њиховој у цркви, а његовој у скупштини.

Зашто би стране корпорације радиле против својих интереса? Њима је довољно да престану да продају робу којој је маржа ограничена, а која је за живот неопходна. Настала би паника и несташица. Школски пример сценарија обојене револуције. Исто важи и за банке – на чији ће конто пасти губици по основу кредита за сиротињу. Зашто сиротиња мора додатно да се задужује? Где је солидарност овог народа? Зашто држава не помогне "бесповратним кредитима" и социјалном политиком онима који су животно угрожени?

Иако су странци, нису толико глупи да се одрекну прихода. Они ће лако наћи модел: договориће се са добављачима или пак сачекати да мали домаћи предузетници пропадну па им преузети тржиште. Наши произвођачи свакако немају алтернативу. Договориће се и око квалитета – снизиће га, направити нове производе у новој амбалажи, тако да не могу бити праћени и неће упадати под уредбу. Паковања ће се мењати: цена мања, количина још мања – и ето новог ударца на инфлацију. Ту је и сијасет  идеја за превару  са робним маркама под брендом трговаца. А тек преваре када се цена течне робе исказује у килограмима – рачунајући на то да купац не зна физику и специфичну масу. Ако ниси научно поткован, нема шта да тражиш у трговини, а тиме ни да се љутиш ако ти нешто није јасно.

Кључно питање је: зашто су цене у Србији толико више него у региону? Разлози су, наравно, тржишни. У нашим ланцима се много више краде него у иностранству, и то мора да се урачуна у цену. Зашто би страни власник крађу покривао из свог џепа, ако је купац тај који ће платити? Други разлог је што новац троше они који су сувише лако дошли до њега – наследством, продајом дедовине, тендером или незарађеном платом у јавном сектору. Једни пљачкају у маркетима, други испред њих, а на крају све плаћа онај мали број поштених.

Срећом, поштених нема довољно да створе критичну масу, па зато мирно и без страха од сукоба пристају на ову популистичку економију у којој је маржа за лоповлук и корупцију реално висока. Решење постоји: организовати домаће произвођаче у задруге и омогућити им да праве сопствене трговине и сопствени логистички ланац. Али за то су потребне године, а ми времена немамо. Лакше је овако јер су странци већ преузели монопол. Председник редовно упозорава на опасност од обојене револуције, али нико ништа.

Други, сложенији приступ био би да чекамо да се поштени организују и створе критичну масу. Али то не иде без спремности на жртву. А пошто је у нашем менталитету већ уписано да је поштенијем лакше да се снађе и пређе у групу која краде (било у маркету, било ван њега) критична маса се никада неће створити. Главни структурни проблем је што на крају све опет плаћају поштени, а како их је све мање и полако нестају, бићемо сведоци „пинг-понг“ економије, где једни лопови пребацују терет на друге, јер осталих и нема.

Драги суграђани који подржавате председника, немојте више да мучите тог напаћеног човека. Не треба да му аплаудирате - само престаните да крадете и да лажете. Одбијте плату у јавном предузећу коју нисте зарадили, прескочите неки намештен тендер, не пристајте на корупцију и видећете да ће све бити јефтиније.

---

PS

Крајем 80-их година прошлог века мој отац је добио стан у Београду од фирме где је радио и одвајао средства за ту намену. Некако су га убедили да је тај стан већ усељен и да у њему живи неко кога су непоштено прескочили, па му предложили да сачека следећу доделу јер ће бити први на листи, а та фирма је ионако редовно делила станове.

Нажалост, није то дочекао и остали смо без стана. Недавно сам у медијима прочитао да је та иста фирма продата за 0 динара и да је у папирима било сакривено више од сто станова у Београду. Ту је вероватно био и један од станова који је требало да припадне мом оцу.

Ово наводим као пример да способни људи блиски свим властима код нас нису крали од државе, већ од конкретних људи. Мој доживљај државе у којој живим је такав да ми је данас лакше да, ради студија унуке мог оца, изнајмим стан у Београду него да покушавам да јурим недостижну правду. Борeћи се против тог осећаја немоћи, редовно сам на свим протестима.

На крају крајева, та фирма је правила брану Газиводе, коју смо такође уступили за 0 динара. Имајући целу слику у виду, решио сам да учествујем на свим протестима, па и оним  које организује и владајућа странка. Нажалост, кордони полиције и закони физике нису ми дали да присуствујем са обе стране, што у оваквим околностима сматрам својим неоствареним грађанским правом.

Read More

Бојаџијска буна

Гледајући токове новца, рекло би се да револуцију воде нижи режимски кадрови – класична породична свађа око наслеђа. Плен се сада  успешно преусмерава ка гласачима, ботовима, ћаћима, навијачима и батинашима, па ред је да бар нешто одраде за дневницу.

Већини то не смета; само их повремено опомену да не претерују и не увуку странце у чарку, јер би онда морали да отворе и фондове за пале борце и ветеране. Ипак, процена је да нас њихово „дај да се и ја огребем“ неће коштати више него иначе.

Read More

Презумпција непогрешивости

Имајући у виду искуство последњих осамдесет година, рекло би се да је за наше интелектуалце најпрецизнији обавештајни термин „спавач“. Колико год је након Другог светског рата то било оправдано, јер су српске главе летеле на све стране, касније је то постало рутина и догма: ћутиш, не таласаш и чекаш позив и понуду. Тас на ваги је добрано претегнуо јер су се распоредили према платежној моћи страних служби. Она домаћа, у процесу приватизације, добила је право само на личне бизнисе.

Одрицањем од одреднице српски добијали су медијску пажњу. И таман кад помислимо да су једини прави интелектуалци они који немају приступ националним фреквенцијама, дођу изазовна времена. Изгледа као да су они најискуснији спавачи сачекали последњу највећу понуду. Оно мало преосталих делују изгубљено, па им у најбољем случају остаје само да ћуте. Ако и пишу, онда је то о глобалним проблемима (што би рекли Надреалисти: „У Шведској проблеми, здраво!“) или тралалајке како би лепо било да избегнемо грађански рат. 

Какви год да су, наши су и боље немамо

Ми, који се и даље надамо да ћемо стварно избећи крвопролиће, по тим текстовима пребирамо сваку реч, тражећи барем неку шифровану поруку. Али, ништа. Оно што је за сада сигурно јесте да ће ти интелектуалци, када преживе ове изазове, моћи да подмире своју сујету и кажу како су на време упозоравали. Но, ево и демантија: упозоравам и ја. Садржај тих текстова је потпуно тачан и потпуно некористан. Примерен је неком имагинаријуму у којем је све идеално. Доприносе политичком маркетингу у којем се насилно инсистира да је све нормално, осим шачице доконих протестаната који „баш сад“ нешто негодују.

Индиректно или барем несвесно, тим писањем бирају страну оних на власти, које су иначе раније једини редовно оптуживали за распродају државних добара и интереса. Ова контрадикција ме унапред дисквалификује као острашћеног, чиме само неутрални задржавају право да остану недодирљиви. Такву позицију најлакше је објаснити тиме што нисам дорастао ситуацији. Браним се питањем: колико је таквих?

Једино што оправдава природу њихових текстова је закључак да је овај темпо пропадања „оптималан“, а да при томе информације које имају не могу да поделе са нама неупућенима. Али управо због узаврелости, неко би ипак требало јасно да каже истину. Не да позива на мир и братску слогу, то се ваљда подразумева, већ да отворено стане на страну власти и образложи своје разлоге, уз јасно наглашавање да је онај ко каже да је „у току обојена револуција“, а не прецизира ко је спроводи, обичан демагог. Када клир СПЦ прецизира да Запад спроводи обојену револуцију да би рушио наш режим, онда мора и да осуди све који сарађује са тим Западом, ако је он већ толико зао, а не да се још и хвали присним односима са њиховим представницима. Мислим и на режим и на клир СПЦ.

У недостатку јасних порука обичном човеку, попут мене, ситуација је збуњујућа и неко мање црквен лако може да падне под утицај хибридног рата за који сви знамо да се води против СПЦ. Али ако је хибридни, онда по дефиницији има убачених елемената, што опет покреће нови зачарани круг.

Ако нису у питању такви разлози, једини начин да се српски интелектуалци „пробуде“ (не морају да устају) јесте да процене да је сад прави тренутак за општу родољубиву акцију. Режим је притиснут, побуњеници немају критичну масу, а не можемо све на студенте да свалимо, па је прави тренутак за „миран пут“. То би подразумевало излазак са захтевом да се, због разлога немоћи које режим месецима сам наводи, а у интересу мирног решења, распишу избори. Да се понуди спремна лист имена некомпромитованих људи за Републичку изборну комисију, РЕМ и РТС. Да се то оправда страхом од страног фактора који би могао ситуацију да злоупотреби. Понуда мора да буде добронамерна и таква да, ако је власт одбије, то значи да је оправдана сумња да се искључиво боре за сопствени интерес има доказе. Потребна је иницијатива, а не наступ бабе нарикаче, без обзира да ли је за то плаћена или не.

О студентима у блокадама се мора јасно и прецизно констатовати да су последња нада и предложити им заједничку листу са изборним личностима које имају несумњиве патриотске биографије и подршку родољубивих интелектуалаца. Излазак са сопственом изборном листом може бити контрапродуктиван у условима непостојања слободних медија, али и то би требало оставити као отворену опцију ако студенти буду показали неко ново лице, јер су до сада били јасно патриотски и добронамерни. Потребно је обавезати се на политику која је формално победила на прошлим изборима: став према НАТО-у, Русији и Косову, уз поштовање Устава и закона, и обавезивање на све истраге које се тичу очигледне корупције у држави. То би поништило оправдану забринутост једног дела родољуба, а то је страх да у револуционарним околностима контролу не преузме инструисана и са стране организована мањина.

Без коришћења популистичких и запаљивих термина, понудити садашњој власти континуитет државних институција уз инсистирање на спровођењу постојећих закона. Једино се поставља питање: имамо ли довољно поштених, заинтересованих и храбрих људи? Ако је одговор „не“, и ако је то разлог овакве родољубиве пасивности, онда остаје једино да препустимо акцију другима и пишемо есеје и научне радове све док нека група која заступа мањинске ставове не почне да спроводи своју мисију. Онда ће по природи ствари бити братоубилачка и џаба су упозоравали.

Наравно, постоје изузеци који потврђују правило. У том случају интелектуалци су изворно српски, па самим тим неорганизовани и без финансијских могућности. У тим околностима можемо се поуздати у Вишу силу, што је уједно доказ да су једини истински интелектуалци они који су дубоко религиозни, а ако су при том и духовно будни, то потпуно оправдава њихово умно „спавање“.  

П.С.

Наслов је иницијално био „Отворено писмо српским интелектуалцима“, али је садржај довео у питање постојање самог адресата. Не зато што немамо интелектуалце, већ зато што се погрешно сматра да они по дефиницији морају бити родољубиви. Као такви, они немају потребу ни да пишу, ни да читају било каква отворена писма.

Read More

Информер обојена револуција

Друштвеним мрежама круже узнемирујуће вести о наводним пребијањима грађана од стране страначких фаланги. Многе од тих информација нису проверене, потичу из непоузданих извора, али успешно шире хистерију. Атмосферу додатно подгревају медији које је председник већ означио као експоненте страног утицаја. 

Непримећено остаје да му и режимски медији подривају ситуацију, представљајући га као некога ко се радује несрећи. Ти медији се обраћају публици навикнутој на партијску и комунистичку реторику, порукама да је репресија „подразумевајућа и пожељна“, уз пропратно весеље и иритантно исмевање. То не само да подиже хистерију, већ и ствара потенцијалне сукобе са онима који се позивају на Устав и грађанска права. У таквој атмосфери довољна је једна варница за шире немире, што је постало само питање тренутка

Присуство нижих и средњих функционера странке на улици у друштву људи са фантомкама и палицама, уз истовремено одсуство високих функционера који нису у крвном сродству са председником, отвара многа питања. Једино што је очевидно јесте да се крупнији криминалци држе по страни, док ситни живе своје најбоље дане, па док траје.

За објективног посматрача, ако га и има, закључак је јасан – безбедносна ситуација у земљи је ескалирала. Једини који би могао да је релаксира јесте председник, али само ако се уљудно обрати свим странама, делегира одговорност и врати се у границе Устава. Његово упорно обраћање само једној страни, без поверења у било ког сарадника, шаље супротну поруку: да једино ескалација може бити средство за опстанак на власти – што је, за сада, једина тачка око које постоји сагласност. Не ескалација, већ потреба да се остане на власти по сваку цену.

ПС

Промењен је и наратив јер је мантра „ЕУ нема алтернативу“ у јавном дискурсу замењена са „останак на власти нема алтернативу“! То за сада никоме споља не смета, све док се испуњавају захтеви. До када – брзо ћемо видети.

Read More

Штанд блокадери

Ако сте којим случајем јуче у Чачку хтели да се учланите у нови владајући покрет или пак у стару партију на власти, полицајци би вас у томе спречили, о чему постоје материјални докази. Након судија и тужилаца блокадера, добили смо и полицајце блокадере. Чланови СНС су јуче организовали промоцију свог новог покрета, изнели штандове, а полицајци су их спречили да раде посао од којег имају намеру да живе. Резултати свега тога били су невиђена  маркетиншка акција.

Раније су студенти позвали на миран протест у 20 часова, а нека неформална група позвала је у 19 на протест испред канцеларије СНС у Чачку. Како су ови други за мој укус превише неформални, ја сам одлучио да се одазовем позиву студената и дођем сат времена раније. Имало се шта видети – четири кордона полиције распоређена на све четири стране света спречавала су промоцију владајуће странке. У обручу, стотинак активиста махало је српским заставама, а са слободне стране кордона 300 случајних пролазника махало је српским заставама.

Питам полицајца како знају ко су њихови, а ко наши. Ови на источном кордону, маскирани и нервозни, неће да одговоре. Не пуштају ни четврту госпођу која их убеђује да је дошла да се учлани. Већ пети пут се помињу четници и четрдесет пета.

Прозивају полицајце што су маскирани, док један из побуњене гомиле констатује да то није ништа. Прича нам о свом познанику који са фантомком на глави шета градом већ неколико дана. Нико га не зауставља, а раније су га само због тетоважа легитимисали барем три пута дневно. Ни то му није било довољно, па је  у пореску службу ушао маскиран. Прошао је поред обезбеђења, легитимисао се и добио оно што је тражио – не батине, већ пореско решење. На крају је ипак морао да скине фантомку. Било несносно вруће.

У недостатку критичне масе покушавам барем насмејати полицајце. Не иде! Вадим се на фантомке, па се оправдавам тиме да им уста нису видљива, а очи им ионако уморне. Унутра скандирају „Ацо Србина“, споља „Ацо лопове“ – ништа ново. Одлучујем да кренем на северну линију разграничења.

На десетак метара од узавреле масе, џез концерт. Опа, има и оних који инсистирају да је све нормално. Раније сам мислио да су ови неутрални кривци за потенцијалне сукобе јер представљају већину која неће да све мирно решава, па одлуке препушта екстремним мањинама. Но, њих је тек педесетак, и закључујем да су и неутрални мањина. Пружен нам је толики избор могућности да смо сви постали мањине. На њиховим лицима се види потреба да побегну од стварности, али какофонија и лоше озвучење спречавају прецизан увид колико им то полази за руком. Бенд од три члана би можда и добро звучао да је, уместо инсистирања на нормалности, инсистирао на квалитетној опреми и простору.

Стижем до другог кордона, постављеног на пролазу код хотела „Београд“. Овде је већ пријатна атмосфера. Један од полицајаца не носи панцир ни фантомку, има чак значку са именом и љубазно одговара на сва питања. Почињемо дружење. Питам га, „Колега, каква је ситуација и да ли је све под контролом? “  Само за тренутак се збунио, ипак је очигледно да је навикнут на лоше форе. То ме инспирише на даље дружење.

Објашњавам му мој проблем са лактом и како врхунски ортопеди нису могли да помогну, па предлажем да један од његових колега помогне третманом са пендреком. Покажем на униформисног делију од два ипо метра и констатујем да је штета да ова снага остане неискоришћена. Додајем да сам толико нервозан око рокова на послу и да имам сву ту снагу и опрему да бих сам растерао ове протестанте. Штавише, само овај кордон ми је потребан да решим све своје проблеме – и то не само оне личне.

Питам да ли види неког ко је спреман на отпор. Тек смо се сложили да таквих нема, када се однекуд појављују три жене у најбољим годинама са жељом да седну на клупу тик иза кордона. Оне тако изгледају и наступају  да се кордон сам од себе и добровољно криви, како би им направио места. Изнервиран поступком зовем командира који је ту у близини. Опет вичем „колега“ и питам какво је ово понижавање полиције и како је могуће да се толико понижење дозвољава пред групом од стотинак људи. Шта би радили да нас је триста и да смо одлучнији, барем као ове жене? Сигурно би дошли у посед пропагандних летака на штандовима испред.

Почиње химна. Они унутра који су је пустили ћуте, а ови око певају. На крају, ови споља скандирају „Србија“, а унутра одговарају „усташе“. Сад кад смо се представили, ситуација се мало релаксирала. Добих и флашицу воде намењену полицији – не у главу, већ у руке. Љубазно ми је уморан полицајац уступио. Не знам шта им сипају у ту воду, али мене покрену адреналин толико да сам започео скандирање – „Са оне стране улице станују девојчице“, што раздагана маса прихвати. Покушао сам и запевао „У бој, краните јунаци!“ Не иде! Изгледа да  сам само ја  добио ту адреналинску флашицу.

Разгор је ишао у правцу да је непоштено да полицајци једнима окрену леђа, а нама увек другима окрену противударни штит. Нису прихватили мој предлог о парним и непарним сатима ротације.

Замолио сам неког од новинара да ме слика са кордоном. И баш када смо кренули да се загрлимо, настаде нека гужва, а главни полицајац у кордону доби забринут израз лица. Кажем му: „Не брините, ако крене фрка, само се држите мене“, јер сам у руци имао уграђену шипку тврђу од пендрека.

Пријатељ ми рече да ме никад није видео толико узбуђеног. То није толико депримирајуће колико потврда те констатације од моје супруге, што ме натера да се повучем. Кренусмо на западни фронт.

Тамо све исто, осим што полиција брани улаз у кафић који се налази у тампон зони. Унутра седе виђенији чланови владајуће странке. Ето прилике да поразговарамо о мојој немоћи да видим њихов пропагандни материјал на штандовима које су изнели. Питам полицајце да ми дозволе, али они одбијају. Жалим се виђенијима, али нема користи. Они се међусобно храбре, усрдно тапшу по раменима и са висине коментаришу нас, сиромашне и обичне грађане. То ме позива на провокацију. Знајући да је кафић у власништву најбогатијег суграђанина, кажем им: „Јој, кад Коле сазна да сте муштеријама бранили улаз!“ Мислим да им је то био најстрашнији тренутак вечери, јер је било очигледно да квалитет и квантитет демонстраната није заслужио пажњу.

На јужном крилу коридора било је најпријатније. Полицајци из Ивањице скинули су фантомке и љубазно ћаскају са нама. Једном од млађих припала је нека лепушката девојчица, а овом најстаријем ја. Сложисмо се да је баксуз и испричасмо се као род рођени; сазнадох да живи на селу и да му нису плаћени сви прековремени сати. Понудио сам се да му организујем додатна дежурства. То је једино што могу да учиним за њега.

Питам и њега  га да ли види међу присутнима неког спремног да се побије. Каже да не види, што изазива бурну реакцију на лицима пар мушкараца у цивилу. Контам да ли су то полицајци у цивилу или провокатори, јер исти кренуше да прозивају полицајце. Занима их лични доживљај срамоте, да ли имају икаквог живог од родбине и пријатеља, нуде им боље плаћене послове. Све познат арсенал.

Овај мој се мени тихо правда да је сва власт иста, да ће опет доћи неки лопови и да не вреди да се сукобљавамо. Опет познат арсенал. Таман кад дођосмо до обостране намере да бисмо се требали звати на славу из унутрашњости обруча појавише се четири госпође са намером да изађу. Ми, најбунтовнији до тада, уредно се склонисмо, али из позадинских редова излетеше жене са поруком – „Даље неће моћи“ и „Где бежите!“. Опет познат арсенал. На запрепашћене оних које су хтеле да изађу дође и до физичког обрачуна. Полицајац их је, као да је био на обукама за мировне мисије, упозорио да то није лепо, и четири госпође остадоше заробљене.

Част Чачка те вечери бранило је неколико жена – оне три које су помериле кордон да седну на клупу, оне четири које су хтеле да изађу и још пет-шест које су их вратиле на почетне положаје.

Гледам са полицајцем снимке из других градова – тамо није било толико мирно. То је отворило нови панел разговора са унифрмисаним пријатељем. Држећи, незаинтересовано, непотребну опрему за разбијање демонстрација, он је исказао забринутост да су сви ресурси унутрашњих послова ангажовани на овакве глупости, и да сада криминалци могу да вршљају колико хоће. Рекао сам му да је управо то доказ да криминалаца готово и да нема ван њиховог обруча, и растасмо се са констатацијом да само неко са стране може да искористи овако лоше управљање безбедносним ризицима.

Морао сам додати да имам утисак да је и сам председник разочаран колико смо килави, слаби, неорганиѕовани и како то да се још нисмо почели бијемо кад нам је све обезбеђено. Као доказ ови заробљени у полицијском обручу пустише џингл: „Српска се труба са Косова чује!“

П.С.

Након свега остаје само сећање на то да сам о оволико озбиљним стварима имао оволико неозбиљне утиске.

Read More

Отимачина по закону

Садржај пријаве коју нисам послао тржишној инспекцији, јер нема смисла :

Read More