Размишљање једног обученог српског вола

Постоје писани докази да су на почетку XX века у Србији волови знали размишљати. Да је то забележено код мало западнијих народа ушло би у њихову националну историографију. Међутим, за разлику од њихових краљева нашим воловима се губи сваки траг, а јарам се мора носити. Вештачка интелигениције може да размишља али нема преко потребан врат, па су улогу волова  преузели власници природне интелигенције обучени за извршавање задатака за које је неисплативо ангажовање софистициране технологије.

Непогрешива способност преурањеног избора праве стране, у свету позната као погрешна страна, је последица историјских околности. Некада нас у томе помогне брутално анексирање територија, некада то погурају британске службе, некада интернационала, али готово да никада нема наших заслуга. Традиционални одабир контра стране ме је потпуно квалификовао  да из првог лица изнесем размишљања модерног српског вола.   Ја сам се за свој јарам свесно одлучио негде 1999. године мало пре завршетка хуманитарнoг бомбардовања државe којој сам положио заклетву. Пресудан је било уништавања  далековода и очита намера прогресивних снага да нас ресетује на немањићка електро-енергетска подешавања. Са манијацима који раполажу најсавременијим научним достигнућима нема шале. Осрамоћен и обрукан  повукао сам се у себе  узевши понизно тај јарам борећи се само на право на рад, потрошачка права и туристичка путовања ради  дивљења колонијалној култури.

За јарам је увек потребно двоје, нешто као за љубав само што је за рад. Ова два парњака један другог оптужују ко је крив за заједничку судбу. Овом левом су криви сви десно од њега јер су обични волови, а овом десном је крив овај лево што не види да га газда подједнако презире. Први ради за невледине организације има привилегије мултинационалних корпорација свестан да је претплаћен јер се по белом свету увек може наћи јефтинија радна снага. Овај други прима плату из државне касе која се пуни позајмицама јер није навикнут на рад. Колонизатор остаје само да организује  систем корупције и да  у сваком  тренутку обезбеди  две варијанте.

Најновија дешавања у Украјни  су потпуно оголела шизофреност ситуације наших волова јер не постоји ни једно универзално правило кога се ови парњаци могу држати, а да остану доследни. Ни ко је први почео, ни шта је међунарнодно право, ни право јачег. Што је још горе они који признају суверенитет данашње Украјне да ли ће признавати када се  власт промени насилним или ненасилним путем, а и шта је дефиниција насиља. Они који сажаљевају данас Украјнце да ли ће им сутра уводити санакције?  Ја сам био убеђен да је једини поштен начин да изађемо из толико компликоване ситуације да прихватимо безусловну капитулацију. 

Робовање никада није бивало претешко јер увек има довољно шарених лажа, а нарочито ако си у могућности да удобније живиш од осталих робова. Они најнапрединији  успевају да убеде себе да је проблем у затуцаном окружењу и селе се у окружење где ће сами бити најзатуцанији. Пре него што оду осигурају да се неће враћати тако што јавно опљују по свему своме, израчунају плату, кирију  и месечне трошкове. Знам да су донели праву одлуку јер у тим прецизним калкулацијам никада не помињу удаљеност црква у коју планирају да се причесте. Мени је једноставност одласка на литургију била довољна  и то би потрајало да ме једног пандемијског ванредног дана локални полицајац није спречио да се причестим у  најближој цркви. Тек тада сам схватио шта је слобода.

Слободан Србин је раб Божији који нема заступнике у парлменту, нити има шансе да се појави у медијима. То што је скорман и навикнут на тешку муку му је довољно да се никога не плаши, па ни рата. Не качи по мрежама шта је јео, где је био, а ни податке из свог здравственог картона и само остаје питање колико их има, ако уопште и постоје. Оно што је само највећим интелектулацима са запада јасно на основу компликованих мисаоних поступака то сваки човек у Србији  искуствено просто зна. Питање истине и правде је овде у потпуности огољено јер смо научили да ухватимо законитости између онога што видимо голим оком и шта нам приказују  у медијима, измећу прокламоване доктрине и здраве логике, између наметнутих друштвених токова и моралних норми, између онога шта су нам преци оствили и шта треба да пренесемо потомцима. Нажалост, и супротно важи јер се домаћа елита понаша као западне необразоване масе. Мада, сам појам елите у Србији је контрадикторан јер смо без исте остале још од времена Стефана Лазаревића, а ови који би сада требали то да буду су потомци комунистичког погледа на класно друштво што је тек контрадикторно. 

Нама су околности донеле проста сазнања да је Рачак измишњен да би се оправдала агресија и окупација Косова и Метохије, да је суд у Хагу политички јер наши џелати остадоше неосуђени, да је злочин у Сребреници пренадуван јер Братунaц нико не пoмиње. Смешна нам је прича како наш језик другачије зову, како наше цркве приказују као туђе културно добро које ти исти нису стигли да спале. Запрепашћени смо својатањем Тесле од стране оних који су му фамилију заклали,  згрожени понудом папоцентричне империје да нам опросте ако заборавимо њихову улогу у Јасеновцу. Овде не може да прође ни обична  кампања блаћења Ђоковића јер су људи до мало пре тога на њега навијали, па се домаћи медији не могу да уклопе у ту светску камапњу  а да и сами не испадну смешни. 

Једини начин да наши волови изађу из тако шизофрене ситуације је да нас Руси бомбардују. Једни би подржали Русе због безусловне љубави према њима, а други зато што су увек на страни оних који су нас задњи бомбардовали.  Искушења тек долазе, са сваким поскупњењем хране чврстина убеђења ће опадати, а избор стране ће бити конкретнија када дође до  избора чије платне механизме домаћа предствништва страних банака употребљавају, који је војни стандард за наше наоружање,  чије изворе информација бирамо, чије интернет сервисе користимо, са ког се домена качимо на друштвене мреже.

Канадска влада одузима имовине својих грађана, швајцарске банке објављују тајне рачуна, Немци прете дипломатијом, Американци не користе стечено право на војну интервенцију, а у Кини живи највећи број милијардера! Руси први пут у новијој историји одустају од тактике спржене земље. За сада се користе аргументацијом која у потуности копира НАТО терминологију и западну правну доктрину. Не бих изненадио да копирају запад и у случају пучева, постављање приватних влада, протектората, даљински навођеним нападима на терористичке вође широм света. Нама остаје да се надамо да свршетак њихових војних активности неће бути у амаричком стилу из другог светског рата и да ће одустати од анлогије са случајевима Хирошиме и Нагасакија. Све у свему нема разлога за страх јер ми смо се за ове одавно почели обучавати.

Read More

Молба неопредељенима

Као православни Србин који живи у републици Србији због забринутости за своја основнa права упутио бих молбу свим мојим познаницима, пријатељима и родбини. Нисам члан ни једне странке нити планирам да се кандидујем за неку државну функцију, па ову молбу поводом изобра износим у лично име. Поштујем право гласача који су се определили, па се ова моја молба односи  на оне остале без обзира да ли су решили да изађу на изборе. У случају да се још увек двоумите замолио бих да гласате за ону листу која може да обезбеди затупање интереса православних хришћана, ако ништа оно због ваших предака који су својим, а и вашим потомцима стварили ову државу.

Захваљујући камапањама великог броја странака које заступају колонијалне интересе мислим да постоју велика вероватноћа да ће нови републички сазив остати без представника  нас који баштинимо источно-хришћански систем вредности, светосавски  и косовски завет. То сматрам опасним не само за слободе нас верника већ и у супротности са примарним циљом огроме већине грађана  који су поносни на традицију и идентитеттску припадност народу коме припадају. Не бих да препоручум конкретну странку, јер мислим да нико није толико глуп. Такође мислим да је сасвим очито ко се до сада није огрешио о државне функције, ко је највише осправан и исмеван  и које је једини исказао спремност да се направи договор патриотских странака и поред свести да је велика већина истих сателит власти или плагијатор њихових идеја. У случају да сте имали добре намере па и ако омашите у процени ништа страшно, берем сте покушали да обезбедите представнике за које сматрате да ће сутра моћи да организују протест у случају продаје националних интереса и пристанка на потпуну и безусловну капитулацију и успоставу система вредности супротан традиционалним погледима на свет. Наравно, то све под условом да  не пристајете да живите у тако осрамоћеном протекторату.

Опростите на неметљивости која је настала из крајне нужде за самоодржање. Моја молба је намењена само оним добрим, поштеним, слободним и искрено храбрим који би могли бити међу оних 5 посто који чувају државотворно семе како би имало шта да проклија кад нам свима гране пролеће.

Read More

Полу-интелектуалци из полу-отвореног полу-круга јединице

Постојање  "интеклекуталне бижутерије" је потпуно легитимна ствар. Идеологија заснована на једином начелу "ко да више" представња уплив финансијских имепратива у лукративну филозовску мисао XXI века. Профил људи којима медији дају највише простора и сценарио да покушају да се остваре у улогама интелектуалаца се најбоље може осликати у једном мисоаном експерименту где можемо  предпоставити да родољубива Србија омогућава веће грантове од колонијалиста. Ја сам сигуран да би ови садашњи експоненти  профитократије тада  били највећи четници без обзира на своје комунистичко породично порекло. Уосталом, добар део каријериста се тако и кандидовао.

Колонијалисти су утицајне људе у Србији поделили у два табора. За потребе овог текста, а по основу екслузивнио додељених привилегија,  зваћемо их екипа  Грант vs екипа Тендер.  Ми остали, пасивни посматрачи из публике никако да провалимо да ли је само резултат намештен или је цела лига нерегуларна. Понекад изгледа да ови што играју за Грант екипу желе да имају и привилегије овог другог буџетског тима, а и обрнуто. Тада власник оба бренда, како би сачувао визелну различитост, ангажује амбасадоре да из ложе са западне трибине прати дешавања на терну и спречава монопол на његове колонијалне приходе. То јест, да би утакмица трајала морају бити два тима, без обзира што нема неизвесности око резултата. Но, понекда изгледа да су ови наши домаћи играчи успели да преваре глобалну организацију и једни дургима константно намештају шансе. Таман када помислим да је власт смењива, корпоративни медији ангажују неког од подизвођача интелектуалних радова да опљује по ћирилици, Немањићима и покрене онај инаџијски део бирачког ДНК ланца који владајућем режиму омогући победу у првом кругу. Доказ ове моје тезе ћу доставити након пребрајања гласова са изборне јединице у Маринковој бари. Важи и обрнуто, таман помислиш да је неки од компромитованих политичара отишао у заборав, медији са националном фреквенцијом се ангажују око промоције истог, а сваки  маркетиншки радник  зна да је и негативна кампања добра кампања. Ова утакмица ми све више личи на тениску, не због реката, већ због пребацивања лоптице док хипнотисана публика час гледа у једно час у друго двориште, а каква је то тенис без Ђоковића!?

Рачун за права на праћење ове лиге ће накнадно бити испостављен и сигуран са да ће бити вишестуко скупљи  и од енглеске премијер лиге. Платићемо га и ми што нас та утакмица  и не занима, нешто слично  РТС прептплати, без обира што наши тимови играју бетон лигу коју нико  не преноси. Мислим, могли су  и ови наши под рефлекторе, али се нису квалификовали пре свега због сујете играча. Та Екипа  родољуба која може да  уведе неизвесност у ову досадну утакмицу болује од месијанског синдрома. Нешто попут твитер заједница, јер би свако да ради посао за који није стручан. Ја сам сугуран да када би само мали проценат почео да ради свој посао, а без месијанских испада, да би та екипа  могла све да победи једним ударцем. Нашем друштву не недостају страначки лидери, већ савесни доктори, учитењи, војници, свештеници, полицајци, предузетници, радници, програмери, банкари, директори јавних предузећа, порески контролори, судије, извршитењи, адвокати, елктричари. Они несавесни су саучесници без обзира да ли и како гласају, а поготово ако јавно критикују власт. Лако је бити запослен у странци, много је захтевно се доказати у свом послу. То не занчи  да су сви страначки лидери лоши, сигуран сам да има и добрих, на крају крајева и сам ћу МОРАТИ да гласам за неког од њих УРПКОС њему самом. 

Постоји један прост начин да се докаже који од страначких лидера служи окупационом систему. Ако смо интелектуалце прогласили за бизнисмене онда и страначке лидере морамо мерити истим предузетничким аршинима. Дакле, сваком од лидера  се мора зацртати испуњеност изборних квота, мерити им учинак као и у било ком другом послу. Онај ко их не испуни мора да  поднесе оставку на своју лидерску функцикју, иначе  или показује своје ауторитативне претензије или је и сам део намештене утакмице.

Оног тренутка када полуинтелекуталце релаксирамо улоге неког битног чиниоца, сведемо их  на ниво дворских луда ( спрам претнезија из соптвених  јавних наступа)  и када посао у странци или државној  институцији почнемо да меримо  доћи ће све на своје место. Наравно, све време треба да радимо свој посао, јер нема ко други.

PS

Страх од ширења месијанске пошасти сам добио слушањем домаћег twitter space. Оправдана потреба да вас неко саслуша, са бројем пратиоца прераста у пасивно и испразно трабуњање, па онда у месијанство, да би потенционално постало прави предзетнички подухват са јасним бизнис моделом. Тај синдром је најлакше уочити код оних твитераша који део популације без твитр налога сматра затуцаним. Нарочито је ефектно када се они који не гледају најутицајније youtube канале држе за необавеште по чему закључујем да су најобавештенији пратиоци  Задруге која има највиже прегледа,  а да су највећи медијско-информативни прегаоци Buba Corelli i Jala  brat.

Ипак, основни утисак је да уркос таквом окружењу на твитеру постоји  и дигитални профили пуни  толеранције, садржајних мотивационих порука и претензија ка организационим способности, а све у нади  да свој социјални капитал неће продати некоме за ситне паре, или још горе због потенцијалне зараде да се аутоцензуришу. 

Read More

Новаков индентитет - акциони трилер

Дружење са Ђоковићем сам прекинуo пре пар година. Разлог је био етичке природе - он није лајковао заједничку фотографију коју сам објавио на друштвеним мрежама. Штавише,  својевремено сам му изнеo идеју о фотографисању и стигао да му изнесем лични став о мом личном имену. То је тада  оберучке прихватио  и са осмехом на лицу, а сада се тога више и не сећа. 

Из те позиције познанства од пар секунди стекао сам више легитимитета да пишем о његовом случају од већине медија који се користе његовом ситуацијом како би подигли читаност својих портала, узимајући у обзир да је и мој  интерес исте природе.

Његов  имиграциони случај је чисто процедурално питање. Иначе, према рачнику појмова и општем утиску из штампе овај термин се користи када  се жели прикрити стварни разлог, или када су исти непознати аутору. Цариници су га ухватили  у покушају да  прошверцује самога себе. Он је испао блесав јер је веровао у њихове законе, мантре о слободи кретања капитала и радне снаге. Колико сам испратио желе да га осуде за финасијске малверзавије којима је на волшебан начин исисао из Аустралије огроман капитал користећи се монополским положајем на тениском тржишту. Међутим, њихово законодавство има рупе које желе да покрпе коришћењем упоредног права позовајући се на сличан случај при хапшењу Ал Капона. На почетку су питање ускраћивања елементарних права прогласили борбом прорив богатих, онда су га оптужили да је провоцирао јавност тако што се сликао и написао истиниту објаву о сопственим намерама. Можда ништа од тога и не би било само да је лајковао слику са мном. 

Пре свега тога, направили су опширну припрему. Под окриљем санитарне ситуације прво су увели нове законске норме, па дефинисали пожељне друштвене образце понашања,  увели нову полицијску етику, појачали права органима репресије, па су   људе навикли на то, а тек онда су обећали Новаку да ће поштовати медицинска изузећа. Тако су га намамили у такозавну визну клопку.

Њихова држава, њихов цариник, њихов турнир и тачка, имају право на то.

Овим су се у непријатности нашли само они који даље верују у западни модел демократије, а како је њих мало и задовољни су висином додељених гренатовима нема нежељних последица.

Сиротиња раја ће се расправљати ко је у праву и свести на причу вакцинисни/невакцинисни заузимајући још екстремније ставове у расправи око начина употребе широких овлашћења органа јавног реда и морала. Полицији остаје да ради свој посоа и само да види у чије ими ће да млати ове друге.

Новаку није потребан  подршка невакцинисаних јер човек се бори за принцип, а не за сепаратне интересе. Праву подршку би требало да добије од спортиста чији би синдикати требало да бојкотује турније које организује оваква корумпиране спортске асоцијације. Можда је и најбитније питање како ће се осећати победник турнира док главни претедент гули имигрантски кромпир.  Међутим, нагреде су сувише велике да би се са тим сада неко замлаћивао. Једина морална подршка би требало да дође од вакцинисаних, али солидарност вакцинисних са Новаком  би била лицемерна ако није у форми солидарности са невакцинисанима као таквима. 

Остао сам ја тако смућен и неутраланог мишљења  све док нисам прочитао ставове домаћих  медија у власништву страних корпорација. Иако су само на прво читање скривени и смутљиви ипак их је  Чанак Ненад најпрецизније сублимирао осудом Ђоковића.  Нико паметан не би смео да осуђује некога ко је у свом послу најбољи и то од како тај посао постоји, па се традиционално  за те послове  ангажују овакве дворске луде.

Тиме случај Ђоковића постаје парадигма и прераста у идентитетско питање. Нема ни једног великог човека, ни једног велике историјске личности који део свог живота није провео у затвору. Они највећи су имали ту част да се иза решетака нађу баш у најсмутљивијим временима и ето судбина је и по том питању била наклоњена Новаку. Благо њему, он остаје да сведочи на својој вертикали. Са стране, у хоризнотали ће лежати они који се приклањају стихији времена, подвијају реп сили и ломе кичму жуљајући колена. То је уједно и идентитетска судбина народа коме припада. Њему је одлично познато да они који се приклонили јечем губитак достојанства компензују мноштвом ситних интереса проистеклих из гажења по другачијима. Но, када та сила спласне и стихија прође једино им остаје да мрзе сведоке соствених понижења и остаје вечна граница. Ту је границу подвлачила и римска курија и османлије и сва немачка царства и комунистичка интенационала и  НАТО колонијалисти и ево сада и глобална санитарна организација и колико год се ми трудили да будемо несврстани стално  морамо да се спрам те линије опредељујемо. Увек изнова бирамо да ли смо са својим прецима или са својим потомцима јер по закону веоватноће  сасасвим сигурно ће и неки од наших потомака у тим поделема изабрати другу страну. 

Било како било, нека буде мирa Божијег, а међу људима добра воља  било да су вакцинисани или невакцинисани, храбри или промишљени, способни  или таленотвани,   учени или образовани, рационални или емотивни, богати или сиромашним, ситуирани или културни, горњи или доњи, леви и десни, са нама или против нас. 

PS

Једина ствар која треба да нас плаши је да нас опет не задеси судина намењена за много веће народе, ал ако нема ко други, шта ћеш.

Read More

Компајлер немуштог језика - ИТ бајка

Са изазовима познавања програмских језика сам се сусрео у нижим разредима основне школе. Када сам прочитао причу немушти језик одмах ми је било јасно да је змија човеку увалила непотребна знања и довео у везу са народном интерпретацијом изгнанства из раја. Дакле, рај је тамо где не мораш да умреш ако жени кажеш истину да разумеш друго живо биће. 

Наравно да лажем - требало ми је 40 година и много непотребног искуства и застарелих знања.

Када сам се одлучивао који факултет да упишем почао сам од психологије. Гледајући друштво у коме одрастам мислио сам да је то занимање будућности и да ће пацијената увек бити. Међутим, послушао сам сават  да ће лудака бити толико много да ће то постати нова нормалност. Пресудио је мој статус који је био око званичне границе сиромаштва и одлучио се за занат. Знајући да су моје вештине и спретности  оскудне, најлогичније је било да постанем програмер. То је било време када је једини услов да посташ добар програмер био да си чудак, а на томе је било и најлакше порадити чак и када немаш талента. Чим посумњају  да не умеш са људима добио си титулу доброг програмера, а да при томе нема ко да те провали да лоше радиш свој посао.

Наравно да лажем - био сам тако наложен на прогрес и напредак.

Рано сaм почео да зарађујем, па сам касно укапирао колико ме кошта то што у слободно време учим нове технологије како бих имао шансу да радим дуже од 8 сати дневно. Најтеже ми је пало то што сам лишен могућности да постанем интелектулац. У мојој бранши је јако просто - што си више уложио времена у учење алата то си имао мање могућности да  разумеш стварност коју треба да дигитализујеш. Овај парадокс се налази у основи сваког виртуелног искуства за спознају реалности, а и у вештачкој инетлигенцији, па и у најобичнијим апликацијама. Можда још чешће и у чињеници колико сам пута похваљен зато што сам био принуђен да кодирам неку глупост и обрнуто. Ако и има генијалаца који стижу да испрате обе правца, поставља се питање каква је то генијалност који се троши на овакве тривијалности.

Наравно да лажем - да сам успео у намери да постанем интелектулац вратио бих се на горе споменуту доњу границу сиромаштва.

Најбоља ствар у мојој бранши је што се  јуниоре лако препознати. Они неискусни, са мање од две године рада, имају смелости да прозивају старије колеге. Јавно их таргетирају превазиђеним, врше мобинг, називају диносаурусима и најблажи увредљиви појам је "традиционални приступ". Они познају најмодерније алате и гнушају се свега што у коду није ново, а то је готово све (ако раде за озбиљну фирму). Ако си и испостави да јуниор у некој фирми у праву онда је то довољан доказ да је фирма неозбиљна, или како се данас то каже старт-ап. У озбиљним компанијама тренутак када  јуниори сазревају и постају сениори наступа врло брзо када морају да почну стварно да раде и кад стигне нова генерација алата које нису испратили од количине обавеза. Прецизније, тачан тренутак је када их сада неки нови јуниор прозове добро познатим аргуметима. Трајало је тако кратко, али имају срећу да брзо сазревају. Мећутим, то исто значи да је сениоре,  људе са знањем, тешко провалити, па се појавио још један парадокс. Најтеже је бити неискусан, док искусан може бити свако, па је сасвим логично да се на високим позицијама највећа веероватноћа да се налази незналица  која  пак форсира своју екипу.

Наравно да лажем  - свако би волео да ради у стартап компанији, поготово ако је неозбиљна и упсешна.

Трансфера знања и ИТ компанијама готова да и нема, а и кад га има испостави се да је штетно. Нема ни образовног система када сви занју да се лова узима сад и одмах и сви трче право у индустрију. То је једина индустрија где је бољее бити у пракси него у теорији и зато нам је свима овако. Разлог  за то лежи у чињеници колико се брзо технологије мењају. Они необавештени то сматрају прогресом, а они са критичким ставом то сматрају лутањима јер  да је претходна теорија била добра не би имало потребе да се тако брзо мења. Да ствар буде још гора то важи и за тренутну теорију, али готово нико то не види иако се циклуси упорно понављају и то у све краћим временским размацима. 

Наравно да лажем - трансфера знања има, али искључиво од удањених ауторитета, јер ови присутни да су нешто вредели не би овде радили.

Посебно задовољсто је постојање агенција за проналажење талената. Они своје аутоматски генерисане поруке шаљу свима редом тако да се сваки прималац који се нашао у њиховоој бази а без алгоритма одједном осећа телентом што је уједно и највећи ефекат раста зарада. У ствари,  има једана већи, а то је зато што ове агенције узимају  провизију само од прве трансакција па постоји цела наука како натерати људе да  буду незадовоњни како би што чешће мењали посао. Има и других приступа где су старије колеге свесне да је до раста њихове плате дошло само зато што је ИТ тржиште  пуно професионалних преговарача. Урбана легенда каже да преко 20 % информатичара барем једном недељно разговара за нови посао за који није уопште заинтересована.  Ем испреговарају већу плату, ем неће да раде оно што су рекли да знају тако да је двострук утицај.

Наравно да лажем - ова легенда уопште није урбана. 

Ја сам имао каријерну срећу да више пута интервјуишем него што сам био интервјуисан. Успех не лежи у томе што сам много пута интерјуисао, већ што сам избегавао ситације да ме интервјуишу. Када сам  и бивао интерјуисан било је толико срећних околности да сам морао да упозоравам. Једном сам добио питање на које сам знао одговор јер сам цитирао нешто што ни сам нисам разумео, а сасвим случајно дан пре разговора прочитао. Изгледа да све муче исти проблеми, толико велики да од других траже одговоре. Ни дан данас га не разумем иако сам добио овације и то током преговора за плату.  Било је разговора за посао где сам се само тако избламирао. Толико много да ми је та иста фирма недуго касније понудила посао, а да нису имали свест  о томе, а ни инфорамције од преходног разговора. Ја сам их подсетио на тај разговор и став да одбијам да радим за толико неорганизовану фирму

Наравно да лажем - није моје да упозоравам, нити има било каквих овација током преговора о финасијама.

Са друге стране када сам и био у ретким ситуацијијам да постављам питња то сам избегавао јер сам био свестан да су околности таква да морамо запослити одмах човека, и да се тај сасвим сигурно неће дуго задржати, па чему траћење времена. Било је случајева када се инсистрало на мом мишљењу. Први пут сам погрешио што сам похвалио човека, јер ми је тадашњи послодавац рекао  да га неће примити јер му се не свиђа да у фирми има још једног попут мене, а за моје добро! Други пут сам требао да прокоментаришем једана идеалан CV. Рекоа сам ако већ све зна најбоље би било да нам  препоручи  некога ко ништа не  разуме јер нам такав управо и треба. После више нису инсистирали на мом мишљењу.Можда сам требао прецизирати да је најефикаснији рад са колегом који не зна ама баш све. Једном сам самоиницијатвно изнео алгоритам који на основу прва три питања новог колеге предвиђање колико ће дуго остати у фирми, но срећом није било заинтересованих да чују.

Наравно да лажем -  Свима треба неко ко се не разуме у све, ал нико неће да призна, а и нема таквих конкурса.

Није све тако црно јер се сасвим довољна сатисфакација то што су ИТ занимања добро плаћена у сиромашним земљама. То што је та зарада на рачун ИТ радника из богатих земаља никога не дотиче све док су западне компаније ликвидне.  Но и поред тога огроман је број ајтијеваца који су по прилично депримирани платама водинсталатера, керамичеар и аутомеханичара.

Наравно да лажем -  заиста би било патетично узети себи за право да  се једнима поредиш, а да при томе никад не поменеш мале плате оних  који раде друштвено одговорне послове.

На крају су сви живели срећно и задовоњно и поред чињенице да  се и на немуштом језику може лагати.

Наравно да лажем - нити сам лагао нити сада слагах. Будите уверени у потпуну искреност, а по основу сопствених искустава са змијом на почетка друге бајке.

Disclaimer - само у случају да мој тренутни послодавац дође у посед ових информација.

Read More

Нулто јутрење

Нулти дан прође, ал' нулта ноћ никако.

Посвећено  CVE-2021-44228   https://en.wikipedia.org/wiki/Log4Shell

Пале се сви софтверски аларми. Општа дигитална фрка! Пар минута прогрмаски језици су немушти. 

Неверица. 

Три пута читам исту свар - ако сам добро разумео имао сам довољно знања, јавно доступна упутства  да са једном командом упаднем у већину јавних сервера на свету и то било када у периоду дужем од 5 година.

Немогуће - нисам добро разумео.

Ево оглашавају се познати ИТ ауторитети који имају по три монитора, минимум једна вертикални, брзо куцају на тастатури, користе дарк мод и знају довољно ефектних фраза. Ево и прецизног објашњења -

ДОБРО САМ РАЗУМО - Могао сам - моје колеге програмери су ми пружили шансу да без икаквог хакерског знања постанем највећи хакер. Не само ја бећ и десетине милиона других који познају основе програмаирања имало је ту шансу. Какве будале! 

Пусти сад` њих, пусти друге. Где сам ту ја ?

Ајде прво да  видим да ли је мој софтвер безбедан - Јесте! Можда јесте!? Ма, јесте. Пусти сад` то. Сачекај, од тога леба једем - ОК, одрадио сам оно што је до мене. 

Сад` да видим како сам пропустио шансу да приступим рачунима банака, налозима друштвених мрежа, рецепту за Бањалучки ћевап, Кока-Колу  и атомску бомбу. Или још горе - Новаку Ђоковићу одштампам ковид сертификат!!!

Шта би било кад` би било се врти по глави - такозвана  теорија завере ШББКББ.

Не би било колегијално да јавно објавим да сам провелио нешто у шта је до сада цивилиација уложила хиљаде милијарди долара. Чу`ш колегијално, не би било исплативо. Дакле, кога сам могао да уценим!? Па, кога сам хтео. Замисли банку суочену са трансакцијом која свима покрива дозвољен минус. Ко ће толике паре да наштамапа, а и од чега ће да живе? Или обавестиш Вибер и Скајп да си поруке намењене женама послао љубавницама, као бенигну верзију обрнуте могућности. Или Гуглу пошаљеш поруку да располажеш његовим алгоритмима и подацима за слање и наплату рекламног простора. Фејсбуку кажеш да ћеш у њихово име располагати навикама њихових корисника.

У питању је износ гарантовано много већи од сто-марака (у данашњим парама хиљаду Еура). Рецимо десет милиона, или десет милијади долара, ако има икакве разлике између ова два валутна стања. Ал` то би била уцена и није морално. Пусти сад` морал.  Аха,  десет милиона, тј. десет милијарди је граница када човек одустаје од морала. Прецизније, не толика зарада већ могућност да се толико заради. Заради?!

ОК, легле паре на рачун и шта сад`? Ја их обавестим, ето Ције, Мосада и Кгб-а на врата. Врло добро знам да толико  трагова оставњам на интернету да је једина вероватноћа да преживим ако се испред мојих врата сви агенти међусобно поубијају. Сувише ризично!

Новац свуда оставља траг, али зато имамо нешто што није новац, ал` се понаша, изгледа и зове као новац. Крипто валута! Ето решења! Сад` напокон знам чему служе дигитални новци -  ако неког уцењујуеш, бавиш се неким криминалом или барем шверцом и сивом економијом - једном речју за своје пословне активности за које не издајеш фискални рачун. Добро, добро  има ту и остале бораније и других добровољаца!

ОК, легле крипто паре на рачун и шта сад`? Како то убацити у систем? Ако морам мени драге људе да обавештавам да отворе крипто новчанике, од тог посла нема ништа. Док објасним ето Кгб, Мосада, Ције ( да се не увреде сад су набројани азбучним редом) 

Обрни - окрени нека служба на вратима за вратом. Онда је најбоље сарађивати. Са свима не може већ се морам сврстати и изабрати страну. Која агецнија? Домаћа? ОК, Која страна? Оп, ето мене међу велеиздајницима, а мало ли их је, а и да се не лажемо немам никакав контакт.

Могао бих да упаднем у текуће рачуне домаћих банака и да пребацим новац, а да њихове власнике не доведем у везу са мном. Ал` нема домаће банке! Коме? Било би најпоштеније пребацити лову  на конта неких институција од поверења. Једина институција од поверења је СПЦ, али би, какви су,  то из моралних разлога одбили да прихвате. Неке хуманитарне организације? Исто, ако су моралне одбили би, а ако нису онда би сигурно злоупотребили толику лову. Пребацити на рачуне удружење бораца, неких патриотских организација или интелектуалаца, деци која живе у гету на Косову и Метохији, војницима! Онда, рецимо, сваком коме је  зарада мања од просечне. Сачекај, не ваља, остаће без новца мени најдража личност. У ствари, не ваља уопште јер би блокирали ту трансакцију и Србији би увели санкције због неодговорног појединца кога би у одсуству осудили за уцењивање, а можда и стрељали. Идеш улицом тако стрељан и видиш рају како опет испашта због нечега  у чем` није учествовала.

Много је то новца, најбоље убацивати у ратама.  Треба се појавити као инвестиотр. На пример, отворити рачун на неким острвима под контролом Уједињеног краљевства  или ангажовати неког принца из каквог емирата и улагату у некретнине. Не ваља, то је већ проваљено, а и скочила би цена некретнине толико да се ниједна нормална породица никад не би скућила. 

Ако не иде са некретнинама онда је најбоље пронаћи неку индустрију где су трошкови махом виртуелни, а врти се велика количина новца. Наравно, технолошчка компанија и Силиконска долина. Не би био проблем пронаћи неког поузданог човека у Америци, а тамо сто милиона долара нико не би ни приметио. Како ми исти визу нису издали, морао бих онда да тим новцем купим домаћу компанију. Купим једну која ради сама од себе и не би било сумњиво да се прогласим за овлашћено лице, а и баш би било лепо бити директор у фирми где немаш никакву одговорност. Нешто попут директора буџетске компаније и јавног предузећа, а и  не би било сумњиво понашати се ко деспот и запошљавати родбину, кумове и пријатеље. Још бих и партију могао да отворим и сасвим би природно било да запослим све чланове. Мислим да нико ништа у том чудно не би видео, сем да не искажемо претензију за политиком. Дакле, основати опозициону странку и вуци сити и овце на броју. Но, опет би ме провалили. Сигуран сам да међу мојим драгим људима има неко ко би проговорио, ако нико други оно ја. Једино да те људе убедим да стварно зарађују своју плату. Тужно је што би ти износи морали да одговарају просечним платама у ИТ-у, а то није онако као што пише у новинама па би се разочарали и наљутили. Онда бих се појавио као ктитор неких српских пројеката, спонзор поштених интелекуталаца. Е, то би тек било сумњиво и гарант за робију. Не ваља.

Ако бих и успео да неким чудом да пребацим толику количину новца у Србију, то би је баш докрајчило. Лова би ушла у потрошњу и имали би колапс привреде сличан оном када су Шпанци пропали јер су из колнија довлачили велике количине злата, па се испоставило да су се лишили могућности да постану функционално друштво. Дакле,  инвестирати  у сеоска, пољопривредна домаћинства и производне породичне фирме ... А колико тога има ? Таквих више и нема.

Тек у том тренутку немоћи схватих да  су ова маштарења погубна за душу. Било је касно. У ствари, било је рано и почињало је да свиће. Сазнање да би било лоше шта год урадим ме је напокон смирило и дозволило да заспим. Није моје да се мешам у туђ` посао, па макар имао и 10 милијарди и добре намере. Смешно ми је што сам поверовао у сопствену моћ, па макар имао  добре намере и 10 милијарди јер  нам је потребно  истинско чудо. Тренутак пре но што утонух у сан још стигох да  помислим да у сред поста себи не смем дозволити овакво растројство. Ал` пусти сад пост, могао сам десет милијарди... Мораћу да се за све ово негде исповедим и   то јавно, у виду блог исповести... почињем булазнити... 

Свима вама којима  све ово изгледало досадно и недовољно драматично могу само да поручим да све ово померите за јутро пре.

Чекајући екранизоцију нечије туђе верзију, а пре него ли је постала вирална
Десимир Ћировић, програмер инкогнито.

Read More

A и Ω

Окружење - расправа се води око одлуке која може бити или да или не.

Ситуација - ψ и φ  се слажу, а λ је противан.

Претпоставка - није довоњна двотрећинска већина.

Закључак -  испоставило се да ψ и φ не мисле исто, ал` се слажу јер су на парним нивоима сагледавања ситауције. Нису се слaгали са λ јер је ψ са другог нивоа мислио да је  λ на првом, док је φ са четвртог нивоа мислио да је λ на трећем. Сложили су се пак да је овај све време био на петом нивоу, иако је λ  био убеђен да је на седмом.

Резултат - како су познавали само једног ζ који је сагледавао са деветог нивоа, а који се никада није изјашњавао и како нико други није достигао већи  ниво сложили су се да је λ у праву.

Последица  - испоставило се да је ситуација ипак достигла шести ниво тако да су ψ и φ од почетка били у праву, сваки са свог нивоа. Погрешили су што су се сложили са λ само зато што је боље сагледавао ситуацију.

Веровање - једни су тврдили да је крај на деветом нивоу, други на десетом, а они најупорнији да је крај бесконачан.

Истина - за све спорне ситуације треба бацати новчић и не размишљати ама баш ни мало.

Read More