Аутобиграфија једног намћора, први део

Са својих 48 лета сам већ добро зашао у други део века који ми статистички припада. Субјективно гледано сам у најплоднијим годинама, а објективно - старац, нарочито имајући у виду скорашња искуства на интервјуима за посао. У једном са добио питање "од куда ти храброст да у твојим годинама ресетујеш каријеру?", а у другом одговор "из перспективе твоје скорашњег одласка у  пензију се тешко можеш уклопити у млад и динамичан тим кога треба да меље машина"! 

Нисам имао времена и воље за судски поступак по питању старосне дискриминације јер сам и даље у ситуацији да могу да бирам посао. Међутим, припадност заједници не могу да бирам и управо је тај моменат кључан у процесу намћоризације. Читајући Жарка Видовића дошао сам до најбоље дефиниције испуњеног живота, јер он на једном месту каже да је ведар старац оличење правог хришћанина. Младом човеку ништа јаче не потврђује смисао живота као када види ведрог старца. Знајући да је свакако за живота морао пропатити ведрина је највећа мудрост коју можемо добити од старца. Зашто онда бити намћор? 

Другу половину свога досадашњег живота сам провео трудећи се да исповедама православни поглед на свет. Наравно, није лако, много се пада и греши, али  осећање благодати вере која нам је предата олакшава да остатак живота проведем у миру и покајању  и у покушају да добар одговор дам на страшном суду. У том смислу сам избегавао другима да судим и било ми је као таквом лако да будем попустљив. Међутим,  у случају нове и другачије стварности то је уједно и разлог намћорисања, јер није лако прилагодити јој се и живети са логичком премисом где си или до сада грешио или од сада грешиш. Можда је још горе то што се ставови попустљивих људи најмање узимају у обзир јер ради мира у кући и свету треба подмирити оне најбучније.

На простом примеру давања аутокефалности МПЦ ћу покушати да објасним. На територији данашње Северне Македоније се налазе темељи баштине народа коме припадам. Научен сам да су ту задужбине предака чију веру исповедам. Знам да као такви на тој територији нису никада могли бити окупатри већ своји на своме. Дошла је већа сила  и укинула њихову државу, али није укинула нарад, веру и предање. Када смо војно ослобађали ту територију дочекани смо како и приличи ослободиоцима, али су већ постојали елементи другачијег колективног идентитета. Тај и такав идентитет је био подељен у три државе и поносан сам што га нисмо као друге две уништили и затрли. Доласком комунизма народ у тим крајевима је престао да дели идентитетске основе са нама и констатовано је постојање друге нација. Добили су ново писмо различито од нашег, стандардизован језик. Примили смо то к`знању, али ми нисмо хтели да се одрекнемо везе са заједничким прецима који су и зидали те задужбине и чије смо наслеђе и ми желели  да баштинимо. Све смо прихватили осим могућности да нама мењају верски идентитет, јер се ми нисмо одрекли Немањића и Светосавља, па то нама мора да остане у наслеђе. Сасвим логичан закључак. На том простору је комунистичка партија почела да прави цркву и сматрали смо неприличним да прокламовани атисти имају право на  то. Једног патријарха су нам отровали  дан након што је одбио да прихвати такву могућност и било би глупо да је његова жртва узалудна. Шта се то ново десило од тада? Да ли је народ на тим просторима постао вернији, побожнији, продуховљенији толико да им се мора признати благослов? Да ли је благодат таква да су  цркве пуне или се манастири као на пример светог Наума претварају у  хотелске комлексе? Ко има право да погази аутономију у оквиру СПЦ коју је благословио патријарх Павле у договору са представницима МПЦ ? 

Добар део моје родбине (по супругиној линији) су Македонци и као такве их у потпуности доживљавам као своје.  Не правим ту разлику ни по каквом изјашњавању, већ искључиво према моралним категоријам и односу према правди. Немам никакву потребу да из моје личне перспективе другима објашњавам њихов лични осећај  припадности. Ту постоји само једна граница - имамо заједничке претке и нико не може да ми каже да сам се ја  тих корена одрекао. Никада ме тога није било срамота, штавише поносан сам на све оно што су ми оставили  и сматрам се њиховим заветним наследником  и то ми нико не може ускратити.

Поштујем црквену хијерархију и никада нисам био од оних који таласају. Избегавао сам да се мешам у сва отворена питања од начина службе, причешћивања и тврдим да припадам најумереној могућој групи лаика којима је уз подразумевано спасење  на прво место стављају очување континуитета благослова од првих апостола. Такође и по питању екуменизма мој став је крање помирљив, а то је да  је све дозвоњено до момента да имамо литургијско јединство са отпалом папоцентричном црквом која нам је нанела толико очигледног зла. Помало сам и уморан од тих помирљивих тонова јер је постало навика да се овакви људи низашта не питају, што ме сврстава у намћоре. Можда је било довољно само да се објасне разлози и притисци, да се укаже да имамо исте моралне погледе на заједничке претке, да се и нама остави право на историјско наслеђе. Сигуран сам да се морало водити рачуна да се у циљу свеопштег јединства не направи раскол у оквоиру СПЦ јер први утисци након оваквог чина управо и указују на то.

Није моје да пропитујем једногласан став Сабора СПЦ, ал` је моје да укажем колико сам слабашан и нејак и да имам потребу да се моја Црква и према мени односи мајчински. Треба ли и ја да постанем бучан и искључив како би и други са мном почели да праве компромисе? Не желим да будем намћор, хоћу да будем ведар као др Видовић, хоћу и ја да осетим то чудо и толику љубав за коју се тврди да је чином признања аутокефалности излила. Може ли неко објашњење и за нас који стојимо у мрачном ћошку и намћоришемо? Где су грешили наши оци који нису давали до сада аутокефалност МПЦ и шта се то ново десило? Има ли ко да чује моје питање?

Read More

Бапске приче и економске предикције

На преком суду 1945. године питају сељанку да објасни шта се  десило током рата. Оптужена, којој је било наређено да мора да велича партизане поче искрено - Припуца се и то жестоко! Бију наши, ал` бију и партизани!

Почетком деведесетих година прошлог века овај виц испричам мојој баки. Пита она , сва усплахирена,  ко ми је то рекао. Кажем јој да  се прича по целом граду. 

- Црно дијете, они са са тим спрдају, сад` ће теби баба да исприча све тачно и како је било.

- Ал` баба то је виц!

-Била сам бременита кад` ми ослободиоци чо`ека убише! Еј, прође рат, побегоше и Усташе и Немци, а ови домаћи крвници убише човека на правди Бога. Ни то им не би довољно већ `оће и мене на робију и зову да ми суде што сам мужа помагала. Каже свекар да скратим језик и да не помињем четнике. Рече ли, ил не рече,  би шта би и ја добих четри године робије! 

(Баба  ми је ладно била јунак вица!)

-Сачекаше да се породим, и после четр`ест дана одвојише ми дијете од сисе и послаше ме у Пожаревац. Када сам први пут видела твог оца питао је ђеда ко је ова тета! Гре`ота је да се са тим сада шегаче.

(Баба ми ладно била дисидент!)

Од раније сам знао да је цело село, а и шире, долазило код ње да "кравама спусти виме" како би давале више млека. 

(Баба ми ладно била ветеринар!)

Причало се да њено бајање делотворније од многих ветеринарских третмана. Једном сам је нашао како комшиници гледа у шољу кафе и разочарао се. Кажем јој да је то велики грех. 

- Далеко било, дијете! Не гатам, нисам ја никак`а роспија, но воле жене да чују што им годи иако знају да то неће тако бити. Боље ја да их лажем него наки бекрија, па да пукне брука. Ако видим да су наивне и просте ја их још и наплашим. Ко зна колко сам бракова спасила. 

(Баба ми је ладно била психотерапеут!)

-Добро, шта им причаш?

-Ђаво од тебе, дијете! После и ти да их `вако лажеш.  Ма, што да их не лажеш? Причаш, не стајеш да не знају ни ђе си поч`о ни кад` си завшио, и чим кажећ нешто добро одма` мораш и лоше, а лоше никада не иде само и тако их вртиш. К`о `во ја сад тебе, па не знаш ни да ли да ми верујеш, ни да ли се се шалим, претерујем,  упозоравам, ил` се само јадна правдам!

Неколико дана пре тога сам исту причу слушао од професора. Предавао нам о Аполоновим пророчицама Питијама које су увек говориле двосмислено. Сетих сам се да им је Херкул украо троножац и однео га другим да пророкују. Погледам, а бака седи на троношцу. То је то!

(Баба ми је ладно била пророчица!)

Чим сам јој то испричао, погледа ме значајно и рече да пођем за њом. Отвори  неки сандук пун гардеробе и конспиративним тоном започе 

- Видиш, свака бабетина мора да има пун сандук ђе  чува све три врсте `аљина. Редне, штедне  и укопне. Имам ја још по нешто!

Показа на дно сандука и указаше се неки папири налик на обвезнице. Питам шта је, јер је такав тренутак да се прича сигурно неће наставити све док се ја довољно не ишчудим и поставим питање.

-То су ти Недићеве паре. Немој никоме да причаш. Не плашим се, него стра` ме да ће рећи како сам под старе дане полуђела. Нисам ја дијете луда, врло брзо ће доћи време да ће ова `артија више вредети од оног новца ђе се Тито печатио. Завршио је Тито своје, прошла сила, завршиће  и његава реч. 

Касније се испоставила да свако ко није поверова у ову предикцију да се грдно преварио  и да је се морао  на личном примеру уверавати како паре пропадају. Чак ни оне силене намачке више не постоје, а поприлично сам сигурна да је нумизматичка вредност из бакиног сандука већа од свих поменутих.

(Баба ми ладно била финансијски консултат!)

Оста ми жао што је не питах шта ће бити са америчком `артијам, јер са турском и сам могу да видим шта се дешава. Питао бих за Еуро,  ал` тад` није ни постојао. Сигуран сам да би и за то имала неку двосмислицу- ако си и пре могао без њих моћићеш и после ако се буде морало, а ништа се не мора и све је могуће осим дрвеног шпорета, а и он је могућ ако се у њега не ложи.

Једино за Русе никад није имала двосмислице, ту је увек била потпупно јасна. 

Read More

Завршни рачун

Ове године се навршава 50 година од филма Кум за ког се испоставило да је многима који су уз њега стасавали оставио упечатљив утисак. Мени се (ето) у сећање урезала чињеница да  и криманалци морају да имају своје књиговодство. Не само пословни субјекти , већ су сви у обавези да раде билансе,  па чак и Ватикан. Да би се могао да подвуче рачун мора да се зна тачно стање.

Са овим сазнањем сам био поптпуно оспособљен да спознам не само економију већ и, међународно право, дипломатију, забаву, уметност и спорт. Само се прате токови новца. На пример, земљама западне Европе је јако исплативо да уложе у брендирање своје идеологије, приказујућу је као супериорни јер су  онда у ситуацији  да годишње приходују 300 милијарди Еура само на рачун кирија наплаћених источним комшијама. Тај износ је већи од бруто производа већине  земаља порекла. Са тим да су трошкови образовања и трошкова за инвалидитете на контима оних сиромашнијих којима остаје да воде социјалну и другу непрофитну политику.

Имајући то у виду већ дуже време сажаљевам покушај домаћих криминалаца и трговаца националним добрима да сачувају свој капитал. Једнима се нудило отварање offshore компанија, други су уговарили тајнe рачунe у банакма широм Швајцарске. Обавивши транскацију под велом пословне тајне власнци фиктивних бизниса почињу да живе као на филму.

Почетна сцена - седе у башти омиљеног ресторана, музика свира  познате ноте, пијуцкају своје пиће. 

Сцена 2 - Прилази конобар  "Завршава се моја смена, па бих да наплатим".  Филски јунак би и даље да ужива, презире конобара што се баналностима упада у лепоту тренутка. Пружа платну картицу  за коју се испотавља да је неважећа. Зове књиговођу у Лондон и пита шта је са средствима, а овај пита - Која средства? Прети да ће их све побити, ал` сазнаје да острво на коме му је адреса компаније и не постоји. Да би фирма била фиктивна најсигурније је да је и само оство фиктивно, а све књиговође ионако раде само за Лондон. Једино Лондон није фиктиван.

Сцена 3 - Муштерија чита новине и налети на своје има у Панама документима. Зове адвоката из Лондона, он  објашњава да је зарад личне сигурности најбоље да  то више никоме не спомиње.

Сцена 4 - Звони телефон и глас са друге стране жице  саопштава да су швајцарск банке одустале од политике тајности податата. Схвата да нема коме да се жали и да је  време за фајронт  и свођење рачуна. 

Свака од ових сцена почиње са музичаром који наг свира клавир стојећи и без руку, а завршава се општом тучом и кркљанцем где свако гледа само да извуче живу главу. Наравно, потребан је и лајтмотив и негативац, а обично је то неко ко је радио за тајну службу. Ако се испостави да још пар смутних ликова поседују атомску бомбу има шансе и за happy end, јер је довољно само да се нико не лати за исту.

Надајмо се да се режисер није одлучио за хорор већ  класичан вестерн где су каубоји увек у праву, па и када се свим другачијима скида скалп.

Публика још не схвата да је крај филма већ у делу пројекције намењеног за пропаганду помахнитало пљује по филмском платну и уметничком делу.

Личне импресије:

Изгледа да је  нова епизода познате франшизе оправдала своја очекивања. Публика је у трансу и хистрична, спремна да послуша сваку рекламну поруку и чим изађе из биоскопа ако треба и да уништи све пред собом. Одузима се приватна имована људи који нису по вољи маси, дижу се зидови и укопавају ровови. Чак ни навијачи  не смеју да устану у одбрану власника клуба који је од обичног прволигаша направио вишеструког фудбалског шампиона Европе. Он продаје клуб испод цене, ал` како су му домаће банке блокиране  питање је шта даље. Наравно, клуб је из неизбежног Лондона.

Нацрт сценарија за Kум IV . Фамилија се договоара да укине папирни новац под оправдањем могућности његовог фалсификовања. Грађани окупираних земаља које немају поверења у своју валуту доносе масовно новац али њихове банке нису овлашћене за мењачке послове. Све по закону. Актива банака из земаља који се не понашају у складу са Корлеоновом резолуцијом се замрзава и креће највећа пљачка  у историји човечанста осмишњаване дуже од пола века.  На самом крају лик из кинеске четври прави контакт са преставницима комунистичке партије Кине и ...( гледаћете у наредној и дефинитивно песледњој епизоди).

Read More

Корпорацијска доктрина софистицираног баждарења

Методологију управљење јавним мњењем је најлакше пратити на пословним мрежама јер смо ту пријавњени налогом који нам обезбеђује приходе тако да је то медиј где је потпуно јасно чијој вољи смо подчињени. Глобални послодавци своје поруке шаљу у толерантном духу док се код запослних  само очекује да се према том ставу баждаре. На пример, није ми тешко замислити да нека америчка компанија ових дана својим запосленим у целом свету пошање поруку да су забринути за ментално здраве својих запослених поводом страшних сцена из Украјне и да предложе да о трошку корпорације оду на терапију са психологом који ће их излечити од траума које изазивају зли Руси. Постоји и урбану легенду да су таква писма почела да стижу и у  Републику Српску и да се један од  запослених пријавио за лечење за трауме које вуче још од бомбардовања из 1995.  

Read More

Размишљање једног обученог српског вола

Постоје писани докази да су на почетку XX века у Србији волови знали размишљати. Да је то забележено код мало западнијих народа ушло би у њихову националну историографију. Међутим, за разлику од њихових краљева нашим воловима се губи сваки траг, а јарам се мора носити. Вештачка интелигениције може да размишља али нема преко потребан врат, па су улогу волова  преузели власници природне интелигенције обучени за извршавање задатака за које је неисплативо ангажовање софистициране технологије.

Непогрешива способност преурањеног избора праве стране, у свету позната као погрешна страна, је последица историјских околности. Некада нас у томе помогне брутално анексирање територија, некада то погурају британске службе, некада интернационала, али готово да никада нема наших заслуга. Традиционални одабир контра стране ме је потпуно квалификовао  да из првог лица изнесем размишљања модерног српског вола.   Ја сам се за свој јарам свесно одлучио негде 1999. године мало пре завршетка хуманитарнoг бомбардовања државe којој сам положио заклетву. Пресудан је било уништавања  далековода и очита намера прогресивних снага да нас ресетује на немањићка електро-енергетска подешавања. Са манијацима који раполажу најсавременијим научним достигнућима нема шале. Осрамоћен и обрукан  повукао сам се у себе  узевши понизно тај јарам борећи се само на право на рад, потрошачка права и туристичка путовања ради  дивљења колонијалној култури.

За јарам је увек потребно двоје, нешто као за љубав само што је за рад. Ова два парњака један другог оптужују ко је крив за заједничку судбу. Овом левом су криви сви десно од њега јер су обични волови, а овом десном је крив овај лево што не види да га газда подједнако презире. Први ради за невледине организације има привилегије мултинационалних корпорација свестан да је претплаћен јер се по белом свету увек може наћи јефтинија радна снага. Овај други прима плату из државне касе која се пуни позајмицама јер није навикнут на рад. Колонизатор остаје само да организује  систем корупције и да  у сваком  тренутку обезбеди  две варијанте.

Најновија дешавања у Украјни  су потпуно оголела шизофреност ситуације наших волова јер не постоји ни једно универзално правило кога се ови парњаци могу држати, а да остану доследни. Ни ко је први почео, ни шта је међунарнодно право, ни право јачег. Што је још горе они који признају суверенитет данашње Украјне да ли ће признавати када се  власт промени насилним или ненасилним путем, а и шта је дефиниција насиља. Они који сажаљевају данас Украјнце да ли ће им сутра уводити санакције?  Ја сам био убеђен да је једини поштен начин да изађемо из толико компликоване ситуације да прихватимо безусловну капитулацију. 

Робовање никада није бивало претешко јер увек има довољно шарених лажа, а нарочито ако си у могућности да удобније живиш од осталих робова. Они најнапрединији  успевају да убеде себе да је проблем у затуцаном окружењу и селе се у окружење где ће сами бити најзатуцанији. Пре него што оду осигурају да се неће враћати тако што јавно опљују по свему своме, израчунају плату, кирију  и месечне трошкове. Знам да су донели праву одлуку јер у тим прецизним калкулацијам никада не помињу удаљеност црква у коју планирају да се причесте. Мени је једноставност одласка на литургију била довољна  и то би потрајало да ме једног пандемијског ванредног дана локални полицајац није спречио да се причестим у  најближој цркви. Тек тада сам схватио шта је слобода.

Слободан Србин је раб Божији који нема заступнике у парлменту, нити има шансе да се појави у медијима. То што је скорман и навикнут на тешку муку му је довољно да се никога не плаши, па ни рата. Не качи по мрежама шта је јео, где је био, а ни податке из свог здравственог картона и само остаје питање колико их има, ако уопште и постоје. Оно што је само највећим интелектулацима са запада јасно на основу компликованих мисаоних поступака то сваки човек у Србији  искуствено просто зна. Питање истине и правде је овде у потпуности огољено јер смо научили да ухватимо законитости између онога што видимо голим оком и шта нам приказују  у медијима, измећу прокламоване доктрине и здраве логике, између наметнутих друштвених токова и моралних норми, између онога шта су нам преци оствили и шта треба да пренесемо потомцима. Нажалост, и супротно важи јер се домаћа елита понаша као западне необразоване масе. Мада, сам појам елите у Србији је контрадикторан јер смо без исте остале још од времена Стефана Лазаревића, а ови који би сада требали то да буду су потомци комунистичког погледа на класно друштво што је тек контрадикторно. 

Нама су околности донеле проста сазнања да је Рачак измишњен да би се оправдала агресија и окупација Косова и Метохије, да је суд у Хагу политички јер наши џелати остадоше неосуђени, да је злочин у Сребреници пренадуван јер Братунaц нико не пoмиње. Смешна нам је прича како наш језик другачије зову, како наше цркве приказују као туђе културно добро које ти исти нису стигли да спале. Запрепашћени смо својатањем Тесле од стране оних који су му фамилију заклали,  згрожени понудом папоцентричне империје да нам опросте ако заборавимо њихову улогу у Јасеновцу. Овде не може да прође ни обична  кампања блаћења Ђоковића јер су људи до мало пре тога на њега навијали, па се домаћи медији не могу да уклопе у ту светску камапњу  а да и сами не испадну смешни. 

Једини начин да наши волови изађу из тако шизофрене ситуације је да нас Руси бомбардују. Једни би подржали Русе због безусловне љубави према њима, а други зато што су увек на страни оних који су нас задњи бомбардовали.  Искушења тек долазе, са сваким поскупњењем хране чврстина убеђења ће опадати, а избор стране ће бити конкретнија када дође до  избора чије платне механизме домаћа предствништва страних банака употребљавају, који је војни стандард за наше наоружање,  чије изворе информација бирамо, чије интернет сервисе користимо, са ког се домена качимо на друштвене мреже.

Канадска влада одузима имовине својих грађана, швајцарске банке објављују тајне рачуна, Немци прете дипломатијом, Американци не користе стечено право на војну интервенцију, а у Кини живи највећи број милијардера! Руси први пут у новијој историји одустају од тактике спржене земље. За сада се користе аргументацијом која у потуности копира НАТО терминологију и западну правну доктрину. Не бих изненадио да копирају запад и у случају пучева, постављање приватних влада, протектората, даљински навођеним нападима на терористичке вође широм света. Нама остаје да се надамо да свршетак њихових војних активности неће бути у амаричком стилу из другог светског рата и да ће одустати од анлогије са случајевима Хирошиме и Нагасакија. Све у свему нема разлога за страх јер ми смо се за ове одавно почели обучавати.

Read More

Молба неопредељенима

Као православни Србин који живи у републици Србији због забринутости за своја основнa права упутио бих молбу свим мојим познаницима, пријатељима и родбини. Нисам члан ни једне странке нити планирам да се кандидујем за неку државну функцију, па ову молбу поводом изобра износим у лично име. Поштујем право гласача који су се определили, па се ова моја молба односи  на оне остале без обзира да ли су решили да изађу на изборе. У случају да се још увек двоумите замолио бих да гласате за ону листу која може да обезбеди затупање интереса православних хришћана, ако ништа оно због ваших предака који су својим, а и вашим потомцима стварили ову државу.

Захваљујући камапањама великог броја странака које заступају колонијалне интересе мислим да постоју велика вероватноћа да ће нови републички сазив остати без представника  нас који баштинимо источно-хришћански систем вредности, светосавски  и косовски завет. То сматрам опасним не само за слободе нас верника већ и у супротности са примарним циљом огроме већине грађана  који су поносни на традицију и идентитеттску припадност народу коме припадају. Не бих да препоручум конкретну странку, јер мислим да нико није толико глуп. Такође мислим да је сасвим очито ко се до сада није огрешио о државне функције, ко је највише осправан и исмеван  и које је једини исказао спремност да се направи договор патриотских странака и поред свести да је велика већина истих сателит власти или плагијатор њихових идеја. У случају да сте имали добре намере па и ако омашите у процени ништа страшно, берем сте покушали да обезбедите представнике за које сматрате да ће сутра моћи да организују протест у случају продаје националних интереса и пристанка на потпуну и безусловну капитулацију и успоставу система вредности супротан традиционалним погледима на свет. Наравно, то све под условом да  не пристајете да живите у тако осрамоћеном протекторату.

Опростите на неметљивости која је настала из крајне нужде за самоодржање. Моја молба је намењена само оним добрим, поштеним, слободним и искрено храбрим који би могли бити међу оних 5 посто који чувају државотворно семе како би имало шта да проклија кад нам свима гране пролеће.

Read More

Полу-интелектуалци из полу-отвореног полу-круга јединице

Постојање  "интеклекуталне бижутерије" је потпуно легитимна ствар. Идеологија заснована на једином начелу "ко да више" представња уплив финансијских имепратива у лукративну филозовску мисао XXI века. Профил људи којима медији дају највише простора и сценарио да покушају да се остваре у улогама интелектуалаца се најбоље може осликати у једном мисоаном експерименту где можемо  предпоставити да родољубива Србија омогућава веће грантове од колонијалиста. Ја сам сигуран да би ови садашњи експоненти  профитократије тада  били највећи четници без обзира на своје комунистичко породично порекло. Уосталом, добар део каријериста се тако и кандидовао.

Колонијалисти су утицајне људе у Србији поделили у два табора. За потребе овог текста, а по основу екслузивнио додељених привилегија,  зваћемо их екипа  Грант vs екипа Тендер.  Ми остали, пасивни посматрачи из публике никако да провалимо да ли је само резултат намештен или је цела лига нерегуларна. Понекад изгледа да ови што играју за Грант екипу желе да имају и привилегије овог другог буџетског тима, а и обрнуто. Тада власник оба бренда, како би сачувао визелну различитост, ангажује амбасадоре да из ложе са западне трибине прати дешавања на терну и спречава монопол на његове колонијалне приходе. То јест, да би утакмица трајала морају бити два тима, без обзира што нема неизвесности око резултата. Но, понекда изгледа да су ови наши домаћи играчи успели да преваре глобалну организацију и једни дургима константно намештају шансе. Таман када помислим да је власт смењива, корпоративни медији ангажују неког од подизвођача интелектуалних радова да опљује по ћирилици, Немањићима и покрене онај инаџијски део бирачког ДНК ланца који владајућем режиму омогући победу у првом кругу. Доказ ове моје тезе ћу доставити након пребрајања гласова са изборне јединице у Маринковој бари. Важи и обрнуто, таман помислиш да је неки од компромитованих политичара отишао у заборав, медији са националном фреквенцијом се ангажују око промоције истог, а сваки  маркетиншки радник  зна да је и негативна кампања добра кампања. Ова утакмица ми све више личи на тениску, не због реката, већ због пребацивања лоптице док хипнотисана публика час гледа у једно час у друго двориште, а каква је то тенис без Ђоковића!?

Рачун за права на праћење ове лиге ће накнадно бити испостављен и сигуран са да ће бити вишестуко скупљи  и од енглеске премијер лиге. Платићемо га и ми што нас та утакмица  и не занима, нешто слично  РТС прептплати, без обира што наши тимови играју бетон лигу коју нико  не преноси. Мислим, могли су  и ови наши под рефлекторе, али се нису квалификовали пре свега због сујете играча. Та Екипа  родољуба која може да  уведе неизвесност у ову досадну утакмицу болује од месијанског синдрома. Нешто попут твитер заједница, јер би свако да ради посао за који није стручан. Ја сам сугуран да када би само мали проценат почео да ради свој посао, а без месијанских испада, да би та екипа  могла све да победи једним ударцем. Нашем друштву не недостају страначки лидери, већ савесни доктори, учитењи, војници, свештеници, полицајци, предузетници, радници, програмери, банкари, директори јавних предузећа, порески контролори, судије, извршитењи, адвокати, елктричари. Они несавесни су саучесници без обзира да ли и како гласају, а поготово ако јавно критикују власт. Лако је бити запослен у странци, много је захтевно се доказати у свом послу. То не занчи  да су сви страначки лидери лоши, сигуран сам да има и добрих, на крају крајева и сам ћу МОРАТИ да гласам за неког од њих УРПКОС њему самом. 

Постоји један прост начин да се докаже који од страначких лидера служи окупационом систему. Ако смо интелектуалце прогласили за бизнисмене онда и страначке лидере морамо мерити истим предузетничким аршинима. Дакле, сваком од лидера  се мора зацртати испуњеност изборних квота, мерити им учинак као и у било ком другом послу. Онај ко их не испуни мора да  поднесе оставку на своју лидерску функцикју, иначе  или показује своје ауторитативне претензије или је и сам део намештене утакмице.

Оног тренутка када полуинтелекуталце релаксирамо улоге неког битног чиниоца, сведемо их  на ниво дворских луда ( спрам претнезија из соптвених  јавних наступа)  и када посао у странци или државној  институцији почнемо да меримо  доћи ће све на своје место. Наравно, све време треба да радимо свој посао, јер нема ко други.

PS

Страх од ширења месијанске пошасти сам добио слушањем домаћег twitter space. Оправдана потреба да вас неко саслуша, са бројем пратиоца прераста у пасивно и испразно трабуњање, па онда у месијанство, да би потенционално постало прави предзетнички подухват са јасним бизнис моделом. Тај синдром је најлакше уочити код оних твитераша који део популације без твитр налога сматра затуцаним. Нарочито је ефектно када се они који не гледају најутицајније youtube канале држе за необавеште по чему закључујем да су најобавештенији пратиоци  Задруге која има највиже прегледа,  а да су највећи медијско-информативни прегаоци Buba Corelli i Jala  brat.

Ипак, основни утисак је да уркос таквом окружењу на твитеру постоји  и дигитални профили пуни  толеранције, садржајних мотивационих порука и претензија ка организационим способности, а све у нади  да свој социјални капитал неће продати некоме за ситне паре, или још горе због потенцијалне зараде да се аутоцензуришу. 

Read More