Слике са летовања -Албум 2022.

Једна слика вреди 1000 речи, ал` све у боје не може стати.

Аутопут стар две године се реновира.

На аеродрому од инфраструктуре стоји кружни ток у облику троугластог застоја  и пар шалтер сала. Кажу да је писта још увек ту.

У реду за наш лет већина су они који између себе гласно причају српским језиком, а са децом још гласнијим немачким. Висина тона је обрнуто сразмерна послушности јер су деца са видним недостатком традиционалног васпитања. Једино им се пријатно осмешкује један млађи пар. Неколико минута касније тај пар се договара  како никада неће имати децу или берем неће бити гастарбајтери.

На контроли пасоша гужва само за српске путнике, док они са ЕУ пасошима брзо пролазе. Неко од присутних се буни, полицајац га пита чиме се бави и када сазнаје да је студент само га  пордугљиво игнорише у стилу ти да нешто знаш не би морао да студираш.

На домећем лету особље домаће авио компаније не зна домаћи језик, ал` је зато ценовник скупљи у домаћој валути. 

На аеродрому у Анталији седамо у  аутобус са најгласнијом групом српских родитеља немачке деце. Запрепашћење на лицима аутохтоне српске радне снаге се не може усликати. Милошћу огромном ови родитељи са својом дивном дечицом излазе у првом хотелу. Нас десетак преосталих су најсрећнији људи на свету, вредело је сваке паре. Окрећем се према мојој даци и кажем им да ме подсете да када дођемо у Чачак да их изударам чисто обичаја ради. Пар који је чуо ту моју реченицу, очигледно намењену њима се од срца насмеја. Нисам могао да издржим да не проверим колико се далеко отишло са имплементацијом дечијих права у нас. О џендер достигнућима се још увек не размишља током летовања, јер је у том периоду чак и Корона на нижем нивоу приоритета од туристичких прихода.

Хотел и поред обавезних кичастих елемената изгледа фантастично. Одмах је уочљиво да је услуга врхунса и превазилази сва моја очекивања. И раније смо били у Турској, али ово је неупоредиво боље. Пића су оригинална и брендирана, цеђених сокова, страних алкохолних пића  и колтела на сваком ћошку. Требало нам је неколико дана да откријемо све ресторане у ресорту. Дезерти врхунски, свега у толиким количинама да сам у једном тренутку забринуо да ће хотел у сред мог летовања банкротирати. Прерачунавам по ценама у српским ресторанима и није ми жао што сам за ово летовање потрошио  буџет намењен за школовање троје деце.  Двострука добит, ем услед инфлације новца, ем због инфлације диплома.

У заносу тог одушевљења посматрам госте. По величини фонта брендова на одећи, по тетоважама, по ставу, понашању за столом види се да је то радничка класа. Обузима ме осећај срама што и у земљи где ја живим радник са просечним примањима ово себи не може да приушти.  Претпостављам да оваква летовање долазе само припадници невладиног сектора, јер они који поштеним радом долазе до новца без обзира на висину плате имају поштовање према себи. Док су они који су тендерима и финасијским малверзацијама везани за државни буџет на далеко скупљим дестинацијама.

Одушевљање радничком класом је брзо прерасло у закључак да услуга хотела у многоме превазилази понашање гостију. Огромни  проценат гостију се толико бахато понаша да је испод најниже границе пристојности. Ако се и примете трагови својствени средњој класи  то је или од домицилних Турака, или од Руса, или од Срба који су свесни да су дали велике новце и покушавају да из поштовања према муци којом су га зарадили да задрже барем привид врхунског одмора јер им се ваља враћати радним рутинама.

Сетио сам се мог колеге који има теорију да треба изабрати онај хотел који је најскупљи у рангу сличних услуга. Сећам се и његове анегдоте када га је неко убеђивао у супрототно, то јест да прво треба  изабрати жељени ниво, па после пронаћи најповољнију цену. Одговор је био да управо треба радити обрнуто како  би се барем на одмору избегавали рационални потрошачи. 

У хотелу око 1500 гостију, ал` на плажи не више од 200 људи. Никад ми нису били јасни туристи који летовање проводе на базену. Нажалост, сви битни чланови моје продице припадају тој неразумној већини. Али на одмору сам и нема убеђивања ни расправљања, па чак ни изношења идеја. Први сусрет са морем је био разочаравајући због висне таласа и разумео сам тај базенски порив - разумео сами и од куда толика потреба за претеривањем са храном и толико аниматора и садржаја како би се надокнадио хендикеп лошег мора. Свака част Турцима који од никаквих услова праве врхунске туристичке резултате. Њима да је црногорско приморје били би туристичка велесила, а да имају грчке ресурсе били би економска велесила.

Ујторо море перфектно, без таласа. Тек сад уочавам плаву заставицу. Свако јутро до 12 сати је море било перфекнто. Касније кад сам долазио после 17 h током 5 дана је могло да се плива у мору, а 5 дана је било са превеликим таласима. На плажи се махом прича мени разумљивим језиком - што се у новоговору дефинише термином Балкан. Има и нешто Руса, а препознајем и албански језик. Мојој срећи нема краја када видим да и они причају са својом децом на немачком језику.  Ни по чему се не разликују од осталих, сем што наступају у сложним групама и не зeлазе у дубину. Не знам да ли је расистичка изјава али уочавам да су школовани пливачи  искључиво Руси и ови што причају београдски и пар нас ентузијаста.

Супруга ми скреће пажњу да остављам утисак самца и приморан почињем да се дружим са децом. Са млађом ћеркицом сам више причао него за свих њених 15 додина до сада. Питао сам је што не учествује у играма и што презире лаке комедије на којима смо присутвовали у хотелском театру. Каже она  - презирање маса сам наследила од тебе, ал` се барем не фолирам ко ти да ми је пријатно и не тражим метријал за свој блог, него онако људски од срце ми је сво то једна озбиљна глупост. Тог тренутка је била ослобођена свих активности. Само сам је питао како ће реаговати ако неки од аниматора буде хтео да је ангажује у игри као што се и другима дешава. Рекла је да ће викати - Педофил, педофил! Био сам разочаран у такав став, ал` при крају летовања десило се да нам је пришла једна Београђанка и честитала како смо је васпитали јер је приметила да све време чита и тек по некад  расхлади у води. Ја сам се бранио истинитом тврдњом да ја нисам учествовао у васпитавању моје деце, а и да је такав став можда проистекао из игнорисања осталих чланова породице.

Најстарија ћерка учествује и свим активностима, ужива и ништа не пропушта. Спријатељила се се Неџмом и одушевљено изјавила да Неџма перфекно прича српски. Прво ми није веровала када сам јој рекао је то страни језик, а онда се сетила да постоје хрватски и босански. Остане тако она са мајком на неком музичком квизу и пренесе ми своје утиске. На бини се нађу једна Српкиња вођа једног тима и Туркиња као представник другог. Публика се врло брзо подели по говорном основу, аниматори то примете и покушају да спрече. Деси се да срспко-руска екипа победи турско-албанску и Туркиња из немоћи покаже длановима некакву шиптарску провокацију. Наравно Српкиње скоче са три прста. Има нека турска песма, летњи хит који се без престанка врти на озвучењу, а користи се као химна при проглашавању победника. Сваки дан показују кореографију која иде уз ту мелодију и готово сви гости (сем наравно мене и моје млађе ћерке) је знају. Како мелодија почиње хармоником и има тактове Србима доборо познате ови победници се ухвате у српско коло, аниматори спречавају, публика звижди, ал` коло се врти све у шесн`ест.

Син се све време дружио са Афаном. Дружио сам се мало и ја и сазнао да му мајка ради за невледину организацију у кантону, и да бабо пише књиге за невладине организације. Она моја теза о НВО је била исправна и даље ми нису била потребна никаква објашњења, а и залазило би се у приватност једног малолетника. Са сином не летовањима причам на Џуџубејксом језику да би избегли могућност да нас неко разуме. Но, десило се да нам једна млађа мајка приђе с` ћеркицом и искаже жељу да присуствују као публика нашем разговору, јер им је глупо да прислушкују. Кажем диван гест, јер ја радо и без проблема прислушкујем ако су људи очекују да буду у фокусу свеопште пажње. Због поштовања према таквом гесту пребацимо се на српски језик. Обрађивали смо тему радног дана магарца, камиле и човека који се шетају плажом како би их неко јахао за паре. Син је приметио да човека нико не јаше, ал` сам му ја успешно затворио цео циклус, преко власника камиле, пореза, државе, реката и глобалних економских процеса који су засновани искључиво на јахању по хијерархијској лествици. Питали смо публику да ли је прича сувише социјално архаична и неприхватљиво  друштвено ангажована, јер нам није проблем да убацимо мало женских права како не би остали без грантова публике. Кад смо добили одричан одговор, онда смо успешно погодили да долазе из ИТ индустрије. Тада смо одбили да наставимо даље јер сам констатовао да  програмери немају довољно развијен социјално интелектулани капацитет да схвате поуку приче.  Публика је рекла да их поука приче не занима већ мој приступ васпитању. Ја сам хтео да кажем да је мој приступ васпитању проистекао из немара на који ми је супруга скренула пажњу, па када сам већ присиљен на дружење са децом да берем то учиним себи занимљивим, но конверзација би потрајала и помислио сам да би син  могао бити хендикепиран мојим стилом разговора са рандом женом, па смо се пребацили на сценарио без права гласа публике. 

Што се супруге тиче свако коментарисање њених доживљаја би било крајне субјективно и обојено романтичним порукама што није за овај тип албума.

У мом случају  све је текло уобичајено - Успео сам да отпливам 3 км без заустављања, да будем проглашен за шампиона и да се са Косоваром* држим за руку. Како ових 3 км никог не занима, а моменат са ручицама остављам за романтични завршетак, почећу од шампионске тутуле, за шта сам добио и уредан сертфикат. Иначе, не знам ни једну програмерску фирму која нема пикадо и никад нисам бацио ни једну стрелицу. Први пут сам у животу  учествовао у пикаду и  наравно победио. Имам и  снимак где се осталих четрдесетак такмичара (прихватљиво пренадувана цифра) дубоко клањају мојим шампионским талентима. Ако ништа барем ћу у будућности  имати разлога да се на послу не такмичим са програмерима - пикадо аматрима.

Држање за руку са мушкарцем би ми можда добар део пријатеља и опростио, ал`  са шиптаром, то је свакако крај моје политичке каријере на десници. Навучен на успехе у пикаду пријавим се и следећи пут и наравно победи Аљбин из Швајцарске, тачније из Призрена. При проглашењу победника хватамо се за руке и  збиром несрећних околности ја станем поред његовог ортака са Косова и Метохије. Он зна да сам ја Србин и на команду аниматора да се ухватимо за руке обојица се правимо да га не разумемо. Искористим прилику, погледам га значајно и пружим му руку рачунајући да је барем он човек од карактера и да ће му бити непријатно, но зликовац ми опоздрави и наста најнепирјатнији догађај у историји Белека, који скрисмо иза правила о пикаду.

Доста слика о нама, ајмо мало ширу перспективу.

Немаци, са посебним освртом на једну  фамилију са троје мушке деце, која да су рођена 90ак година раније сигурно би били на постерима за промоцију чисте аријевске расе. Они су људи изгледали срећно, ал` сам их ја доживљавао као губитнике запаних транзиција и у огледалу пропасти средње класе. Дошли смо у ситуацију где су они тврдили за један пешкир да је њихов. Како се ова ситуација није другима десила за све време летовања, а и због поштовања према германској раси нисам улазио у расправу иако су моје папуче и крема биле на спорном месту. Но однекуд се појави ћеркица која није била на часу када се у школи учи да су cловени нижа раса и узе пешкир без потребе за икаквим објашњењима, а на запрепашћење чланова некада средње западне класе. Стварно ми је било мучно гледати такво понижење и остало је само да размислим  ко ће се зимус купати у хладнијој води.

Театар је свако вече почињао у истом термину и са истим уводним наступом талентованог аниматора поделом публике по државама из којих долази. Највише је било Турака, Немаца, Швајцараца и Косовара*.   Пар занимљивости - водитељ је уочио да  исти људи скандирају и на прозивку Швајцарске и Косова* и поновио је то за редом неколико пута, надајући се да ће им бити непријатно. А онда је питао Original Swiss и јавило се само пар одушевљених породица које су напокон могле да искажу своје урођеничке диференцијале. Слично је било и са Турска - Немачка. Иначе, сви елементи турског фолклора су служили у промоцији Турске као велике нације, културе, а  и војне силе. Само пар ситних детаља је кварило ту слику јер су и сами Турци учесници програма, за фалш брендове и друге артикле лошег квалитета претпостављали да су направљени у Турској. Мени најинтересантнија сцена је била након трбушног плеса којег је извела једна Белгијанка из публике  зашта је оправдано добила велике овације. Водитељ је пита одакле је она каже Белгија, овај и даље упорно пита за припадност она зачуђено и даље одговара Белгија све док није питао за националност када је она укапирала да треба да каже да је Арабљанка. Водитељ је то оправдавао добрим трбушним плесом, а мени је било јасно да чак и четврта генерација  Белгијанаца зна да нису по националности Белгијанци, а и водитељ зна да они то требају да знају.

Аниматори се јако труде и доста добро им иде. Знају основне фразе на 5 језика и заиста је тешко одржати пажњу понављањем свега 5 пута. Причао сам мало дуже са једним од њих. Завршио је економски факултет, није могао да нађе посао и сада у ресорту ради за 300 Еура месечно уз плаћену храну и смештај. Каже да су осталима плате и мање. Није Србија једино подељено друштво и осећај неједнакости је свуда присутан.

Јенад клише гласног разговора на српском - Радим код једног старијег газде, једини у региону зна тај посао. Има нас педестак у фирми , ал само нас петоро озбиљно ради, остали су статисти. Добра је кинта, ал` да фирма нешто вреди не би му деца живела у инострансву и радила у корпорацијама. Када он оде у пензију биће и даље богат, а нико неће моћи да наследи бизнис јер са газда у све меша и неће да открије све своје контакте. Хтели смо да купимо још један стан за изнајмљивање, ал` нам је напоран и овај једна станар, стално му нешто треба. Решили смо да купимо неку земљу у околини Београда, наравно не да је обрађујемо већ ту лежи капитал који не пропада. 

Један дан на озвучењу почеше народњаци с`краја прошлог века. Људи иза мене смештани у луксузне балдахине почеше да ђипају и певају уз готово па сваку ноту. Причају на црнгорском језику/наречју/дијалекту/нагласку/шта већ/како год. У тренутку док се чуо гласић Драгане Мирковић, баш док су јелени кошуте љубили један Рус пролази поред њих и љубазно пита - Бугари? Они кажу не и док сам ја са радозналошћу исчекивао да ли су Срби, Црногорци, Бошњаци, Босанци, Југословени, Бокљани, Брђани, Никшићани, које племе или барем село као одредницу они Русу ладно одговорише - Шве`ска! Оде Рус збуњен, несхватајући да је Гага ипак Интернационале.

Плавокоси Данац изађе из јавног тоалета, а да не опра руке. Плавокоса Немица са двоје црнпурасте деце од 7 до 10 година у лифту  дозволи деци да у мом присуству истискају дугмиће за све спратове, а да им реч не рече, а камо ли поглед упути. Ја сам се једино питао да ли се очекује и моја подршка и одушвљење за такаву педагогију.

Прича о милион Еура. Мој пријатељ са летовања Сулејман, родом из Травника, а од 1988. живи у Швајцарској ми је дао најефектнију дефиницију за милион Еура. Људи мисле да је то велика лова, а за то ти је потребно да знаш 4 добра армирача и научиш немачки  и за две година ти минимум толико остаје. Ако нећеш да се мучиш да учиш језике онда ти треба 4 године и да нађеш неког нашег ко зна немачки. Дакле, то је капитал од максимално 5 правих познанства.  Радио сам седам различитих бизниса и у сваком сам годишње зарађивао минимум милион Еура. Швајцаци су таман толико паметни да знају  да су неспособни и када виде колико смо ми са Балкана способни спреми су да плате. Мене само страх да мој син не буде толико неспособан јер је тек друга генерација. Најбоље је када се у трећој генерацији роди паметан, а остане и способан, али таквих у Швајцарској нема. У Босни је остао сам чист преварант  тамо никад не бих однео ни Еура , ал` морам јер имам доста неопраног новца. Мора да је приметио како је мене одушевило са којом лакоћом незнацу прича о прању новца. Нема, болан ту никакве преваре, ни криминалма, јер и Швајцарци знају да је тај новац неопорезован само воле да се праве поштени, а иначе и они радо дају лову на руке.  Поентирање - на западу су се најбоље снашли они који су укапирали да су и западни предузретници радо корупирани, само воле да глуме и држе се оптих правила.  Такви су одмах улазили у дилове и остајали добру лову. Веселници који су веровали у западну причу о демократију и том уверењу отишли да живе на запад су само испали будале.

Са овим веселницима бих и завршио албум о летовању, о рајанском менталитету, поданичким нагонима и неравноправној расподели богаства.  Ја остајем да се тешим како нисам погрешио што сам отишао у Турску на летовање са чврстим уверењем да више никад не одем у неку земљу која је признала Косово* упркос међународном праву чиме се уз ове класне разлике ствара оквир за нове сукобе и страдања чему ћемо врло брзо бити сведоци, ако већ и нисмо.

PS

Враћамо се летом у петак. У авиону служе само мрсну храну. Размишљам како би реаговали муслимани да им се послужи свињетина и закључујем да су се они већ органзовали да готово све авио компаније служе храну по Халал стандардима. Ко је нама православнима крив јер се дискриминација не семо подразумева већ и форсира. Сетих се како ме је пре пар година стјуардеса погледали и подругљиво прокоментарисала када сам се пред почетак пута као и иначе пред сваки пут прекрстио. Тад сам био забринут да то не прогласе ремећењем јавног реда и мира и дизањем панике. Добро је да није тако, мада више сам се надао у вегене,  а и срећом немам коме да се жалим јер ни  стјуардесе националне авио компаније више не разумеју српски.

Read More

Дигитални суверенитет

Ко год је погледао макар два холивудска филма чуо је за хакерске нападе којом приликом је сазнао  да су уобичајена појава у дигиталном свету.  Хакери су у тим филмовима махом симпатични ликови који брзо куцају на тастатури,  али реалност је таква да су они који упадају у туђе системе обично несимпатични и добро обучени припадници безбедносних служби под контролом како корпорација тако и држава.

Озбиљност информациних система се пре свега оцењује на основу јасних процедура и задужења у случају напада којима се прописује са једне стране заштита, а са друге стране доступност података по јасним привилегијама. Онај систем који то не може да обезбеди и не треба да буде дигитализован и то је основни безбедоносни протокол. У случају државних система то је уједно против уставна дигитална субверзија.

Најсвежији пример са катастром Србије, чији је сервер данас хакован, нас упозорава на то. Нажалост сувише касно. Сада се само може констатовати да свако ко је промовисао идеју одустајање суверинитета Србије над КиМ има одличну шансу да то да покаже на примеру своје личне имовине. Сасвим је могуће да ће се овакав пропуст искористи тако да се  неко други упише као власник имовине.  То ће их у складу са сопственом  реал политиком натерати да се   помире са новом реалношћу и доследно констатују да је питање већ решено у складу са вољом хакера који нас је победио захваљујући  моћном оружју.  Не бих да дижем панику, али  мислим да је паралела прикладана за сваки такав случај где се позивамо на затечено стање, а без упоришта у праву, па макар то стање било дигитално, софистицирано и хаковано. Та би се доследност  могла назвати реал-виртуелна политика.

Оно што је сада најбитније је да све јавне институције ураде анализу стања и стручности кадрова који те системе бране. Знам да ће овакав став бити дочекан на нож и да ће бити оспорен против аргументима да системи који нису дигитални не могу да изађу у усрет савременом стилу живота. Ако је већ таква аргументација легитимана  онда би свест о томе мора да уђе у савремен правни поредак како би избегли дигиталну анархију где нико није крив и где  је све дозвоњено ако су кривци тамо неки хакери.

Пре пар година др Владимир Димитријевић, угледни публициста и професор, је послао отоврено писмо јавности са питањима које су се тицале дигитализације дневника у школама и до дан данас нико није одгворио на та питања (*) . Иако касно, иста се опет могу поставити свим институцијама Србије. Како су обезбеђени здравствени картони, војна евиденција, социјалне службе, судство?  Све у свему ко има право приступа подацима који се тичу суверенитета Србије. 

Намерно ћу прескочити најочитији пример хаковања банки и покушати да на примеру пореске службе објасним проблематику. Ове године је кренула дигитализација фискалних уређаја и увођење електронских фактура. Присутвовао сам предавањима које је организовало министарство финасија и сазано да ће сва размена податак о продаји између правних и физичких лица бити похрањена на серверима министарства. У ствари, не баш све (!), јер је законом остављена могућност да неко други врши ту услугу. Тај неко други ће ту услугу наплаћивати папрено, а министарство излази у сусрет и ради бесплатно. Човек се одмах запита ко је луд да плаћа нешто ако то исто може да добије бесплатно. Одговор сам сам себи дао - онај ко нема поверења у државу. Тј. имаћемо следећу ситуацију у пракси - Добро обавештене  фирме (мултинационалне корпорације) ће размењивати само минимум податка, само део својих података ће доставњати пореској служби и то само у случају финасијске контроле где се порески инспектори обавезују на тајност података и где је јасно како долази до компромитовања пословних тајни. Са друге стрне имаћемо огромну већину фирми који ће целокупну своју пословну евиденцију оставити на серверима министарства под законском обавезом да су потребни за финансијску контролу. Међутим, није тешко замислити ситуацију да неко компромитује те податке тако да се може направити анализа пословања домаћих фирми како би те податке искосритио за сопствену пословну корист. Тј. свако ко буде имао приступ тим подацим могао би да уради следеће - види које фирме добро послују (јавно доступан податак на АПРу), а онда те податке укрсти са овим где види ко шта купује од који добављача по којој цени и којим купцима то продаје и по којој цени. Са таквим подацима веома би лако напао то тржиште. Некада се морало корумпирати брдо пореских службеника, а сада само једног администратора податка, или још боље хакера који ће то заобићи. Ако  се још укључи и вештачка интелигенција добија се и готов бизнис план чиме да се бави у Србији, где да се купује и коме да се продаје и по којој ценовној политици.

За крај бих само замолио да све јавне институције поведу рачуна о дигиталном суверенитету своје земље, јер је то и по важећем уставу обавеза. Остаје само питање ко ће и када бити први осуђен за дигиталну велеиздају.

* https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/402-da-li-ce-nase-skole-postati-elektronski-logor-otvoreno-pismo-javnosti-srbije.html

Read More

Аутобиграфија једног намћора, први део

Са својих 48 лета сам већ добро зашао у други део века који ми статистички припада. Субјективно гледано сам у најплоднијим годинама, а објективно - старац, нарочито имајући у виду скорашња искуства на интервјуима за посао. У једном са добио питање "од куда ти храброст да у твојим годинама ресетујеш каријеру?", а у другом одговор "из перспективе твоје скорашњег одласка у  пензију се тешко можеш уклопити у млад и динамичан тим кога треба да меље машина"! 

Нисам имао времена и воље за судски поступак по питању старосне дискриминације јер сам и даље у ситуацији да могу да бирам посао. Међутим, припадност заједници не могу да бирам и управо је тај моменат кључан у процесу намћоризације. Читајући Жарка Видовића дошао сам до најбоље дефиниције испуњеног живота, јер он на једном месту каже да је ведар старац оличење правог хришћанина. Младом човеку ништа јаче не потврђује смисао живота као када види ведрог старца. Знајући да је свакако за живота морао пропатити ведрина је највећа мудрост коју можемо добити од старца. Зашто онда бити намћор? 

Другу половину свога досадашњег живота сам провео трудећи се да исповедама православни поглед на свет. Наравно, није лако, много се пада и греши, али  осећање благодати вере која нам је предата олакшава да остатак живота проведем у миру и покајању  и у покушају да добар одговор дам на страшном суду. У том смислу сам избегавао другима да судим и било ми је као таквом лако да будем попустљив. Међутим,  у случају нове и другачије стварности то је уједно и разлог намћорисања, јер није лако прилагодити јој се и живети са логичком премисом где си или до сада грешио или од сада грешиш. Можда је још горе то што се ставови попустљивих људи најмање узимају у обзир јер ради мира у кући и свету треба подмирити оне најбучније.

На простом примеру давања аутокефалности МПЦ ћу покушати да објасним. На територији данашње Северне Македоније се налазе темељи баштине народа коме припадам. Научен сам да су ту задужбине предака чију веру исповедам. Знам да као такви на тој територији нису никада могли бити окупатри већ своји на своме. Дошла је већа сила  и укинула њихову државу, али није укинула нарад, веру и предање. Када смо војно ослобађали ту територију дочекани смо како и приличи ослободиоцима, али су већ постојали елементи другачијег колективног идентитета. Тај и такав идентитет је био подељен у три државе и поносан сам што га нисмо као друге две уништили и затрли. Доласком комунизма народ у тим крајевима је престао да дели идентитетске основе са нама и констатовано је постојање друге нација. Добили су ново писмо различито од нашег, стандардизован језик. Примили смо то к`знању, али ми нисмо хтели да се одрекнемо везе са заједничким прецима који су и зидали те задужбине и чије смо наслеђе и ми желели  да баштинимо. Све смо прихватили осим могућности да нама мењају верски идентитет, јер се ми нисмо одрекли Немањића и Светосавља, па то нама мора да остане у наслеђе. Сасвим логичан закључак. На том простору је комунистичка партија почела да прави цркву и сматрали смо неприличним да прокламовани атисти имају право на  то. Једног патријарха су нам отровали  дан након што је одбио да прихвати такву могућност и било би глупо да је његова жртва узалудна. Шта се то ново десило од тада? Да ли је народ на тим просторима постао вернији, побожнији, продуховљенији толико да им се мора признати благослов? Да ли је благодат таква да су  цркве пуне или се манастири као на пример светог Наума претварају у  хотелске комлексе? Ко има право да погази аутономију у оквиру СПЦ коју је благословио патријарх Павле у договору са представницима МПЦ ? 

Добар део моје родбине (по супругиној линији) су Македонци и као такве их у потпуности доживљавам као своје.  Не правим ту разлику ни по каквом изјашњавању, већ искључиво према моралним категоријам и односу према правди. Немам никакву потребу да из моје личне перспективе другима објашњавам њихов лични осећај  припадности. Ту постоји само једна граница - имамо заједничке претке и нико не може да ми каже да сам се ја  тих корена одрекао. Никада ме тога није било срамота, штавише поносан сам на све оно што су ми оставили  и сматрам се њиховим заветним наследником  и то ми нико не може ускратити.

Поштујем црквену хијерархију и никада нисам био од оних који таласају. Избегавао сам да се мешам у сва отворена питања од начина службе, причешћивања и тврдим да припадам најумереној могућој групи лаика којима је уз подразумевано спасење  на прво место стављају очување континуитета благослова од првих апостола. Такође и по питању екуменизма мој став је крање помирљив, а то је да  је све дозвоњено до момента да имамо литургијско јединство са отпалом папоцентричном црквом која нам је нанела толико очигледног зла. Помало сам и уморан од тих помирљивих тонова јер је постало навика да се овакви људи низашта не питају, што ме сврстава у намћоре. Можда је било довољно само да се објасне разлози и притисци, да се укаже да имамо исте моралне погледе на заједничке претке, да се и нама остави право на историјско наслеђе. Сигуран сам да се морало водити рачуна да се у циљу свеопштег јединства не направи раскол у оквоиру СПЦ јер први утисци након оваквог чина управо и указују на то.

Није моје да пропитујем једногласан став Сабора СПЦ, ал` је моје да укажем колико сам слабашан и нејак и да имам потребу да се моја Црква и према мени односи мајчински. Треба ли и ја да постанем бучан и искључив како би и други са мном почели да праве компромисе? Не желим да будем намћор, хоћу да будем ведар као др Видовић, хоћу и ја да осетим то чудо и толику љубав за коју се тврди да је чином признања аутокефалности излила. Може ли неко објашњење и за нас који стојимо у мрачном ћошку и намћоришемо? Где су грешили наши оци који нису давали до сада аутокефалност МПЦ и шта се то ново десило? Има ли ко да чује моје питање?

Read More

Бапске приче и економске предикције

На преком суду 1945. године питају сељанку да објасни шта се  десило током рата. Оптужена, којој је било наређено да мора да велича партизане поче искрено - Припуца се и то жестоко! Бију наши, ал` бију и партизани!

Почетком деведесетих година прошлог века овај виц испричам мојој баки. Пита она , сва усплахирена,  ко ми је то рекао. Кажем јој да  се прича по целом граду. 

- Црно дијете, они са са тим спрдају, сад` ће теби баба да исприча све тачно и како је било.

- Ал` баба то је виц!

-Била сам бременита кад` ми ослободиоци чо`ека убише! Еј, прође рат, побегоше и Усташе и Немци, а ови домаћи крвници убише човека на правди Бога. Ни то им не би довољно већ `оће и мене на робију и зову да ми суде што сам мужа помагала. Каже свекар да скратим језик и да не помињем четнике. Рече ли, ил не рече,  би шта би и ја добих четри године робије! 

(Баба  ми је ладно била јунак вица!)

-Сачекаше да се породим, и после четр`ест дана одвојише ми дијете од сисе и послаше ме у Пожаревац. Када сам први пут видела твог оца питао је ђеда ко је ова тета! Гре`ота је да се са тим сада шегаче.

(Баба ми ладно била дисидент!)

Од раније сам знао да је цело село, а и шире, долазило код ње да "кравама спусти виме" како би давале више млека. 

(Баба ми ладно била ветеринар!)

Причало се да њено бајање делотворније од многих ветеринарских третмана. Једном сам је нашао како комшиници гледа у шољу кафе и разочарао се. Кажем јој да је то велики грех. 

- Далеко било, дијете! Не гатам, нисам ја никак`а роспија, но воле жене да чују што им годи иако знају да то неће тако бити. Боље ја да их лажем него наки бекрија, па да пукне брука. Ако видим да су наивне и просте ја их још и наплашим. Ко зна колко сам бракова спасила. 

(Баба ми је ладно била психотерапеут!)

-Добро, шта им причаш?

-Ђаво од тебе, дијете! После и ти да их `вако лажеш.  Ма, што да их не лажеш? Причаш, не стајеш да не знају ни ђе си поч`о ни кад` си завшио, и чим кажећ нешто добро одма` мораш и лоше, а лоше никада не иде само и тако их вртиш. К`о `во ја сад тебе, па не знаш ни да ли да ми верујеш, ни да ли се се шалим, претерујем,  упозоравам, ил` се само јадна правдам!

Неколико дана пре тога сам исту причу слушао од професора. Предавао нам о Аполоновим пророчицама Питијама које су увек говориле двосмислено. Сетих сам се да им је Херкул украо троножац и однео га другим да пророкују. Погледам, а бака седи на троношцу. То је то!

(Баба ми је ладно била пророчица!)

Чим сам јој то испричао, погледа ме значајно и рече да пођем за њом. Отвори  неки сандук пун гардеробе и конспиративним тоном започе 

- Видиш, свака бабетина мора да има пун сандук ђе  чува све три врсте `аљина. Редне, штедне  и укопне. Имам ја још по нешто!

Показа на дно сандука и указаше се неки папири налик на обвезнице. Питам шта је, јер је такав тренутак да се прича сигурно неће наставити све док се ја довољно не ишчудим и поставим питање.

-То су ти Недићеве паре. Немој никоме да причаш. Не плашим се, него стра` ме да ће рећи како сам под старе дане полуђела. Нисам ја дијете луда, врло брзо ће доћи време да ће ова `артија више вредети од оног новца ђе се Тито печатио. Завршио је Тито своје, прошла сила, завршиће  и његава реч. 

Касније се испоставила да свако ко није поверова у ову предикцију да се грдно преварио  и да је се морао  на личном примеру уверавати како паре пропадају. Чак ни оне силене намачке више не постоје, а поприлично сам сигурна да је нумизматичка вредност из бакиног сандука већа од свих поменутих.

(Баба ми ладно била финансијски консултат!)

Оста ми жао што је не питах шта ће бити са америчком `артијам, јер са турском и сам могу да видим шта се дешава. Питао бих за Еуро,  ал` тад` није ни постојао. Сигуран сам да би и за то имала неку двосмислицу- ако си и пре могао без њих моћићеш и после ако се буде морало, а ништа се не мора и све је могуће осим дрвеног шпорета, а и он је могућ ако се у њега не ложи.

Једино за Русе никад није имала двосмислице, ту је увек била потпупно јасна. 

Read More

Завршни рачун

Ове године се навршава 50 година од филма Кум за ког се испоставило да је многима који су уз њега стасавали оставио упечатљив утисак. Мени се (ето) у сећање урезала чињеница да  и криманалци морају да имају своје књиговодство. Не само пословни субјекти , већ су сви у обавези да раде билансе,  па чак и Ватикан. Да би се могао да подвуче рачун мора да се зна тачно стање.

Са овим сазнањем сам био поптпуно оспособљен да спознам не само економију већ и, међународно право, дипломатију, забаву, уметност и спорт. Само се прате токови новца. На пример, земљама западне Европе је јако исплативо да уложе у брендирање своје идеологије, приказујућу је као супериорни јер су  онда у ситуацији  да годишње приходују 300 милијарди Еура само на рачун кирија наплаћених источним комшијама. Тај износ је већи од бруто производа већине  земаља порекла. Са тим да су трошкови образовања и трошкова за инвалидитете на контима оних сиромашнијих којима остаје да воде социјалну и другу непрофитну политику.

Имајући то у виду већ дуже време сажаљевам покушај домаћих криминалаца и трговаца националним добрима да сачувају свој капитал. Једнима се нудило отварање offshore компанија, други су уговарили тајнe рачунe у банакма широм Швајцарске. Обавивши транскацију под велом пословне тајне власнци фиктивних бизниса почињу да живе као на филму.

Почетна сцена - седе у башти омиљеног ресторана, музика свира  познате ноте, пијуцкају своје пиће. 

Сцена 2 - Прилази конобар  "Завршава се моја смена, па бих да наплатим".  Филски јунак би и даље да ужива, презире конобара што се баналностима упада у лепоту тренутка. Пружа платну картицу  за коју се испотавља да је неважећа. Зове књиговођу у Лондон и пита шта је са средствима, а овај пита - Која средства? Прети да ће их све побити, ал` сазнаје да острво на коме му је адреса компаније и не постоји. Да би фирма била фиктивна најсигурније је да је и само оство фиктивно, а све књиговође ионако раде само за Лондон. Једино Лондон није фиктиван.

Сцена 3 - Муштерија чита новине и налети на своје има у Панама документима. Зове адвоката из Лондона, он  објашњава да је зарад личне сигурности најбоље да  то више никоме не спомиње.

Сцена 4 - Звони телефон и глас са друге стране жице  саопштава да су швајцарск банке одустале од политике тајности податата. Схвата да нема коме да се жали и да је  време за фајронт  и свођење рачуна. 

Свака од ових сцена почиње са музичаром који наг свира клавир стојећи и без руку, а завршава се општом тучом и кркљанцем где свако гледа само да извуче живу главу. Наравно, потребан је и лајтмотив и негативац, а обично је то неко ко је радио за тајну службу. Ако се испостави да још пар смутних ликова поседују атомску бомбу има шансе и за happy end, јер је довољно само да се нико не лати за исту.

Надајмо се да се режисер није одлучио за хорор већ  класичан вестерн где су каубоји увек у праву, па и када се свим другачијима скида скалп.

Публика још не схвата да је крај филма већ у делу пројекције намењеног за пропаганду помахнитало пљује по филмском платну и уметничком делу.

Личне импресије:

Изгледа да је  нова епизода познате франшизе оправдала своја очекивања. Публика је у трансу и хистрична, спремна да послуша сваку рекламну поруку и чим изађе из биоскопа ако треба и да уништи све пред собом. Одузима се приватна имована људи који нису по вољи маси, дижу се зидови и укопавају ровови. Чак ни навијачи  не смеју да устану у одбрану власника клуба који је од обичног прволигаша направио вишеструког фудбалског шампиона Европе. Он продаје клуб испод цене, ал` како су му домаће банке блокиране  питање је шта даље. Наравно, клуб је из неизбежног Лондона.

Нацрт сценарија за Kум IV . Фамилија се договоара да укине папирни новац под оправдањем могућности његовог фалсификовања. Грађани окупираних земаља које немају поверења у своју валуту доносе масовно новац али њихове банке нису овлашћене за мењачке послове. Све по закону. Актива банака из земаља који се не понашају у складу са Корлеоновом резолуцијом се замрзава и креће највећа пљачка  у историји човечанста осмишњаване дуже од пола века.  На самом крају лик из кинеске четври прави контакт са преставницима комунистичке партије Кине и ...( гледаћете у наредној и дефинитивно песледњој епизоди).

Read More

Корпорацијска доктрина софистицираног баждарења

Методологију управљење јавним мњењем је најлакше пратити на пословним мрежама јер смо ту пријавњени налогом који нам обезбеђује приходе тако да је то медиј где је потпуно јасно чијој вољи смо подчињени. Глобални послодавци своје поруке шаљу у толерантном духу док се код запослних  само очекује да се према том ставу баждаре. На пример, није ми тешко замислити да нека америчка компанија ових дана својим запосленим у целом свету пошање поруку да су забринути за ментално здраве својих запослених поводом страшних сцена из Украјне и да предложе да о трошку корпорације оду на терапију са психологом који ће их излечити од траума које изазивају зли Руси. Постоји и урбану легенду да су таква писма почела да стижу и у  Републику Српску и да се један од  запослених пријавио за лечење за трауме које вуче још од бомбардовања из 1995.  

Read More

Размишљање једног обученог српског вола

Постоје писани докази да су на почетку XX века у Србији волови знали размишљати. Да је то забележено код мало западнијих народа ушло би у њихову националну историографију. Међутим, за разлику од њихових краљева нашим воловима се губи сваки траг, а јарам се мора носити. Вештачка интелигениције може да размишља али нема преко потребан врат, па су улогу волова  преузели власници природне интелигенције обучени за извршавање задатака за које је неисплативо ангажовање софистициране технологије.

Непогрешива способност преурањеног избора праве стране, у свету позната као погрешна страна, је последица историјских околности. Некада нас у томе помогне брутално анексирање територија, некада то погурају британске службе, некада интернационала, али готово да никада нема наших заслуга. Традиционални одабир контра стране ме је потпуно квалификовао  да из првог лица изнесем размишљања модерног српског вола.   Ја сам се за свој јарам свесно одлучио негде 1999. године мало пре завршетка хуманитарнoг бомбардовања државe којој сам положио заклетву. Пресудан је било уништавања  далековода и очита намера прогресивних снага да нас ресетује на немањићка електро-енергетска подешавања. Са манијацима који раполажу најсавременијим научним достигнућима нема шале. Осрамоћен и обрукан  повукао сам се у себе  узевши понизно тај јарам борећи се само на право на рад, потрошачка права и туристичка путовања ради  дивљења колонијалној култури.

За јарам је увек потребно двоје, нешто као за љубав само што је за рад. Ова два парњака један другог оптужују ко је крив за заједничку судбу. Овом левом су криви сви десно од њега јер су обични волови, а овом десном је крив овај лево што не види да га газда подједнако презире. Први ради за невледине организације има привилегије мултинационалних корпорација свестан да је претплаћен јер се по белом свету увек може наћи јефтинија радна снага. Овај други прима плату из државне касе која се пуни позајмицама јер није навикнут на рад. Колонизатор остаје само да организује  систем корупције и да  у сваком  тренутку обезбеди  две варијанте.

Најновија дешавања у Украјни  су потпуно оголела шизофреност ситуације наших волова јер не постоји ни једно универзално правило кога се ови парњаци могу држати, а да остану доследни. Ни ко је први почео, ни шта је међунарнодно право, ни право јачег. Што је још горе они који признају суверенитет данашње Украјне да ли ће признавати када се  власт промени насилним или ненасилним путем, а и шта је дефиниција насиља. Они који сажаљевају данас Украјнце да ли ће им сутра уводити санакције?  Ја сам био убеђен да је једини поштен начин да изађемо из толико компликоване ситуације да прихватимо безусловну капитулацију. 

Робовање никада није бивало претешко јер увек има довољно шарених лажа, а нарочито ако си у могућности да удобније живиш од осталих робова. Они најнапрединији  успевају да убеде себе да је проблем у затуцаном окружењу и селе се у окружење где ће сами бити најзатуцанији. Пре него што оду осигурају да се неће враћати тако што јавно опљују по свему своме, израчунају плату, кирију  и месечне трошкове. Знам да су донели праву одлуку јер у тим прецизним калкулацијам никада не помињу удаљеност црква у коју планирају да се причесте. Мени је једноставност одласка на литургију била довољна  и то би потрајало да ме једног пандемијског ванредног дана локални полицајац није спречио да се причестим у  најближој цркви. Тек тада сам схватио шта је слобода.

Слободан Србин је раб Божији који нема заступнике у парлменту, нити има шансе да се појави у медијима. То што је скорман и навикнут на тешку муку му је довољно да се никога не плаши, па ни рата. Не качи по мрежама шта је јео, где је био, а ни податке из свог здравственог картона и само остаје питање колико их има, ако уопште и постоје. Оно што је само највећим интелектулацима са запада јасно на основу компликованих мисаоних поступака то сваки човек у Србији  искуствено просто зна. Питање истине и правде је овде у потпуности огољено јер смо научили да ухватимо законитости између онога што видимо голим оком и шта нам приказују  у медијима, измећу прокламоване доктрине и здраве логике, између наметнутих друштвених токова и моралних норми, између онога шта су нам преци оствили и шта треба да пренесемо потомцима. Нажалост, и супротно важи јер се домаћа елита понаша као западне необразоване масе. Мада, сам појам елите у Србији је контрадикторан јер смо без исте остале још од времена Стефана Лазаревића, а ови који би сада требали то да буду су потомци комунистичког погледа на класно друштво што је тек контрадикторно. 

Нама су околности донеле проста сазнања да је Рачак измишњен да би се оправдала агресија и окупација Косова и Метохије, да је суд у Хагу политички јер наши џелати остадоше неосуђени, да је злочин у Сребреници пренадуван јер Братунaц нико не пoмиње. Смешна нам је прича како наш језик другачије зову, како наше цркве приказују као туђе културно добро које ти исти нису стигли да спале. Запрепашћени смо својатањем Тесле од стране оних који су му фамилију заклали,  згрожени понудом папоцентричне империје да нам опросте ако заборавимо њихову улогу у Јасеновцу. Овде не може да прође ни обична  кампања блаћења Ђоковића јер су људи до мало пре тога на њега навијали, па се домаћи медији не могу да уклопе у ту светску камапњу  а да и сами не испадну смешни. 

Једини начин да наши волови изађу из тако шизофрене ситуације је да нас Руси бомбардују. Једни би подржали Русе због безусловне љубави према њима, а други зато што су увек на страни оних који су нас задњи бомбардовали.  Искушења тек долазе, са сваким поскупњењем хране чврстина убеђења ће опадати, а избор стране ће бити конкретнија када дође до  избора чије платне механизме домаћа предствништва страних банака употребљавају, који је војни стандард за наше наоружање,  чије изворе информација бирамо, чије интернет сервисе користимо, са ког се домена качимо на друштвене мреже.

Канадска влада одузима имовине својих грађана, швајцарске банке објављују тајне рачуна, Немци прете дипломатијом, Американци не користе стечено право на војну интервенцију, а у Кини живи највећи број милијардера! Руси први пут у новијој историји одустају од тактике спржене земље. За сада се користе аргументацијом која у потуности копира НАТО терминологију и западну правну доктрину. Не бих изненадио да копирају запад и у случају пучева, постављање приватних влада, протектората, даљински навођеним нападима на терористичке вође широм света. Нама остаје да се надамо да свршетак њихових војних активности неће бути у амаричком стилу из другог светског рата и да ће одустати од анлогије са случајевима Хирошиме и Нагасакија. Све у свему нема разлога за страх јер ми смо се за ове одавно почели обучавати.

Read More