Хибридни рад дигиталним хумором: шта све можеш са два долара дневно

Студенти данас прелазе на „on-site“ кампању. На „on-line“ више нико није претекао. Опрез се препоручује свима, без обзира на то колико их нападали или подржавали.

Методологија аматерске узбуне

Феномени који се од расписивања избора дешавају на друштвеним мрежама које користе гласачи у Србији превазилазе обичне друштвене појаве. Њима ће се сигурно бавити професионални аналитичари, социолози, политиколози и стручњаци за дигиталне комуникације.

Док они прикупе грађу, усагласе методологију, организују округли сто и објаве зборник радова, избори ће проћи. Не само избори: до тада ће и методологија и начини манипулације бити потпуно другачији.

Зато је неопходно да се темом хитно позабаве аматери са професионалним искуством у праћењу дигиталних трагова и довољно воље да у ту сврху злоупотребе AI.

У недостатку бољег кандидата, прихватио сам дужност.

Мој први научни допринос био је да администратору једне од већих Facebook група у Србији, са више од сто хиљада пратилаца, помогнем око једне сасвим просте ствари. Наравно, закомпликовао сам је.

Саветовао сам је да понекад врати неку стару популарну тему и повеже је са нечим што није непосредно везано за студенте. Да мало релаксира публику. Да не дојади. Одмах сам се оградио да имам врло мало пратилаца и да нисам у позицији да саветујем људе који их имају сто хиљада.

То је важно код нас: прво кажеш да ниси стручан, па онда даш стручни савет. Тако одговорност остаје код онога ко те је прочитао.

Она се захвалила и у шали најавила да ће једног дана отети цео Facebook као такав.

Одговорио сам да су деца већ размонтирала све редом на мрежама. Свако је дао свој допринос, а њена група много више од просека. Тиме је стекла довољно ауторитета да, кад ова фрка прође, може да се супротстави било коме. Нарочито студентима.

То је био тренутак у којем је аматерски савет случајно додирнуо професионални појам. У социологији мрежа то би се могло назвати акумулацијом социјалног капитала. У Србији се то каже једноставније: зарадио си право да ти људи не опсују све живо и мртво чим се не сложе с тобом.

Велике странице више нису само канали за дистрибуцију садржаја. Постале су резервоари поверења. Њихова највећа вредност неће се видети док сви навијају за исту ствар, него ако дође дан када неко мора да каже да нешто није у реду.

Публика која уме само да аплаудира није заједница. То је изнајмљена маса.

Мрежа без главног уредника

Оно што се тренутно дешава није класична политичка кампања. Нема једног центра, једне поруке, једног портпарола ни једног кризног штаба који стиже да одобри шалу пре него што престане да буде смешна.

То је мрежна јавност која делује по логици повезане акције: свако додаје своју реченицу, слику, снимак, архивски исечак или погрешно написано презиме, а заједнички правац настаје без видљивог диригента.

У претходном тексту о хиперпродукцији хипериндивидуалаца писао сам да не морамо постати немачки хор. Довољно је да умрежимо српске солисте и договоримо се бар око текста песме.

Изгледа да су се солисти договорили. Не баш око текста. Више око тога ко ће све пропевати

На X-у је настала врста дистрибуираног уредништва. То није новина. Новина је што се, први пут у историји X-а, а можда чак и Србије, већина сложила. Када таква сагласност стигне на Facebook, невероватно брзо се прелије у кафану и на улицу. А ту су сви битни играчи. Остали ионако чекају да виде шта је маса одлучила. 

Не у смислу да је шала истинита. Него да је њено политичко дејство постало стварно.

На једној мрежи настане духовитост. На другој постане опште место. На трећој је већ неко озбиљно демантује, чиме коначно добија потврду да постоји.

Лаж такође уме да произведе стварност. Не мора никога да увери у свој садржај. Довољно је да промени понашање онога ко се брани.

Правни факултет, не Богословски

Један од лепших призора новог националног јединства био је када је четнички покрет Правног факултета подржао Студентску листу, а профил „Савез комуниста PFBG“ подршку прихватио.

На тренутак сам помислио да је PFBG Православни богословски факултет. Испоставило се да је можда и Правни. Свеједно. Овде су се четници и партизани договорили брже него неке грађанске странке са сопственим председништвом.

Није то напуштање српске традиције. Срби се и даље најчвршће држе сукоба. Само су сада, накратко, прихватили да имају исти циљ. Рецимо, као партизани и четници 1941. Шта ће бити после, знамо из историје. Из обе њене верзије.

Очекујем да ускоро и Делије север и Гробари југ заједнички подрже студенте. Остало је још само да се усагласе на којој ће трибини убудуће навијати.  Исток је компромис. Запад је геополитички ризичан. Или обрнуто. Заборавио сам у мору чињеница. Најреалније је да заузму обе стране и наставе да навијају за своје, али искључиво у интересу јединства.

Јадни они који раде истраживања јавног мњења, сем ако немају неки AI пакет анкета из минута у минут. Нарочито су постали смешни они који деле објаве старије од пет минута.

Др Несто и др НеНесто

Онда је нестао Бранимир Несторовић.

Мреже су га одмах преквалификовале у др Несто.

Када је пронађен, постао је др НеНесто.

Према јавним наводима чланова његовог покрета, седам дана им се није јављао, а онда се појавио на страначкој скупштини на којој је требало решавати коалицију са Вулином. Морао је практично да доказује да га није одвела матична планета.

Онда је неко објавио да је цела сага у ствари плагијат Павићевог сценарија и додао видео-прилог из оригинала.

На мрежама је остало неразјашњено да ли су ванземаљци одустали због недостатка кворума. Није утврђено ни са којим се од Вулина састао.

До јуче је Несторовић на телевизији објашњавао појаве за које наука још није била спремна. Сада су мреже објашњавале њега, методом за коју политика није била спремна.

То је једна од важних промена. Политичар више не контролише значење сопственог појављивања. Јавност му га додели пре него што стигне до студија.

Раније си морао да чекаш вечерњи дневник да чујеш шта се догодило. Сада се до вечерњег дневника већ зна за чију службу ради, или је барем радио.

Ратио као изборна комисија

Председник објави позив на дијалог. У тренутку тог малог теренског сондирања, објава има око шест стотина реакција.

Испод ње човек напише да позив касни четрнаест година. Његов одговор добије око две хиљаде.

А онда опет, уз видео-прилог, овог пута монтиран, дијалог председника са самим собом, где један другом одлично реплицирају и јавно размењују супротне ставове.

То није истраживање јавног мњења. Није репрезентативан узорак. Није ни доказ да ће било ко изаћи на изборе. Али јесте непријатан облик хоризонталне верификације ауторитета: функција каже једно, публика провери колико јој је остало кредита и јавно објави стање рачуна.

Сваки on-site спин бива снимљен, исечен, преименован и враћен на мрежу пре него што учесник стигне кући. Политички маркетинг је вековима почивао на предности првог тумачења. Сада прво тумачење често напише неко из аутобуса, са шест одсто батерије и граматиком коју ниједна редакција не би одобрила.

И победи.

Не зато што је најтачније.

Него зато што се захваљујући хумору примило у маси и добило статус чињенице.

Воз је његов, надстрешница ничија

Провладин медиј је потом покушао да исмеје Илију Срдановића, првог на Студентској листи, зато што је из Новог Сада у Београд стигао председниковим возом.

Онај је имао један - плави.  Овоме припадају сви и све му боје добро стоје. 

Иначе, то је део шире тенденције: владини ботови покушавају да компромитују људе доказујући да су некада били с њима. 

Расправа је изостала било је довољно само:

Све смо приватизовали. Само ту надстрешницу нисмо!

То није шала о трагедији. Хтели су да Срдановића вежу за Вучића једном возном картом. Мрежа им је вратила целу инфраструктуру железне Србије.

Странке које су преживеле сопствену одлуку

Неке опозиционе странке најавиле су самосталан излазак. Мреже су им одмах организовале бесплатну предизборну анти-кампању.

Неки паметнији су се брзо предомислиле. Народна Србија је повукла листу и подржала студенте, а Еколошки устанак је одустао од учешћа.

Не тврдим да су одустали због шала на интернету. Политичке одлуке су сложене и доносе се после озбиљних анализа, разговора и мерења. Мреже су само мериле колико ће дуго јавност да им се смеје ако не одустану. 

Кад су одустали, спрдња није престала. То је посебна суровост дигиталне јавности. У старој политици промена одлуке доноси амнестију. На мрежи само отвара нови жанр.

Њихов једини грех је што им је страначко тело егзистирало само у дигиталном облику.

За сада су најбоље прошле странке које су се и на неким претходним изборима држале заједно, нарочито када су бојкотовале. И то са обе стране екстремног политичког спектра, било да су аутентично десно или аутентично западно. Тиме му Исток дође лево.

Архива ради трећу смену

Када човек види ко све коментарише и шта све проналази, остаје нејасно из које архиве налози ваде компромитујуће фотографије, старе статусе, контрадикторне изјаве и телевизијске снимке од пре двадесет година.

На први поглед делује као организована операција неке службе.

Онда отвориш профил и видиш да је операцију извела жена из кухиње док јој се хлади пита. Снимак је некада давно забележен телефоном са телевизора. У кадру је пола екрана, саксија и нечије раме. Звук долази из суседне собе. Историјска вредност материјала је непроцењива.

AI је само снизио цену претраге. Оно за шта су некада били потребни архива, истраживачки тим и два месеца, сада може да пронађе човек који зна приближну реченицу, годину и коме жели да поквари дан.

Најопасније је то што су махом домаћице. Или су маскиране у њих. И што су најекстремнији они налози који су пре избора објављивали само слике са прослава.

Наш јавни живот је дуго почивао на претпоставци да публика заборавља. Испоставило се да публика и даље заборавља, али има AI претраживач.

Сада сваки покушај репозиционирања изазива контекстуални колапс: човекова данашња изјава, јучерашњи статус и прекјучерашњи снимак појаве се у истом кадру. Стари политички идентитети више не могу да живе у одвојеним собама.

Неко им је срушио зидове.

Први мачићи, трећи број и четврта теорија

Страначка пракса у нас је произвела велики број мало познатих функционера опозиције. Њихова аутентичност је толика да их обични гласачи не могу разликовати, мешају им имена и састављају биографије које неретко остављају утисак Франкенштајна, нарочито ако им се изјаве ставе у хронологију.

То можда делује као слабост. Али само дотле док се то исто не каже за Студентску листу, где постаје предност и давнашња жеља да имамо политичаре које не познајемо. Ваљда се познавање рачуна само онима на власти, мада је и то супротно нашем досадашњем искуству.

Једна грађански оријентисана корисница прво подели слику листе под редним бројем три, уз поруку: ни Курта ни Мурта, него три.

Затим похвали Двери јер су, каже, пре осам година биле у праву, поделивши њихову тадашњу поруку: „Да ови оду, а да се они не врате.“

Неко отвори њене објаве из тог периода и открије да су јој тада готово све поруке биле против Двери.

Кад јој на то укажу, одговара духовито: први се мачићи у воду бацају.

У расправу се укључује трећи човек и тврди да су Бошко и Луди Радуле убацили своје људе у студентски покрет.

Неко га пита које људе.

Ту се истраживање завршава због недостатка средстава.

Није реч о изолованом случају, него о новом облику дистрибуираног gatekeeping-а. Некада је уредник одлучивао која ће тврдња стићи до јавности. Данас јавност пушта све тврдње, али им у коментарима врши технички преглед.

Не  прође свака. Неке прођу, али отпадне точак.

Весна, Гојко и часни крст

Вера у стари ауторитет такође је на убрзаном тестирању.

Весна Пешић подржи студенте. Један праћени налог одговори стикером са Гојком Сисом и поруком: „Одговараћеш. И ти ћеш одговарати.“

Она покуша нешто да објасни, али објашњење у меметичкој комуникацији има исти статус као жалба после завршене утакмице. Улази у записник који нико не чита.

Затим је нека корисница пита шта мисли о људима који пливају за Часни крст. Одговор стиже брзо: све најгоре, затуцани и слично.

Корисница јој покаже фотографију првог кандидата са листе како плива за Часни крст и пита: хоћемо ли онда да гласамо за овог затуцаног?

Пешићка се збуни и одговори да не смара.

Отвориш профил особе која је поставила питање и видиш да је реч о професионалној провокаторки. Не професионалној у смислу да је плаћена. Професионалној у смислу да аматер не би умео овако прецизно да припреми сав потребан материјал.

То је замка контекста. Јавна личност мисли да одговара на опште идеолошко питање. Заправо полаже испит из аутобиографије.

ДРАГАНЕЕЕЕ

Када проевропске странке почну да мрдују у правцу самосталног наступа, довољно је написати:

ДРАГАНЕЕЕЕ!

Сви знају о чему је реч. Тренер у нападу лудила дозива играча који поново не игра оно што је договорено.

Не мора се објашњавати ко је Драган. Не мора се наводити странка. Не мора се анализирати изборна математика. Мрежна публика је већ усвојила шифру.

Сви занју да се мисли на Ђиласа који је постао Ћилас.

Једно слово обави више политичког посла од двочасовне телевизијске дебате. То је меметичка компресија: читав пакет неповерења, претходних искустава и очекиване грешке стане у један погрешан сугласник.

Милош увек исплива

Неко примети да ће се Милош Јовановић поново извући.

Мрежа не воли недовршене реченице, па добровољци одмах почну да деле Шаровића који га прозива. Не зато што су сви одједном постали Шаровићеви следбеници, него зато што у том тренутку има потребан ауторитет за конкретан задатак.

То је функционални, привремени ауторитет. Не следиш човека. Позајмиш га на петнаест секунди јер ти одговара снимак.

Онда Нови ДСС, ваљда грешком, почне да објављује сопствени дигитални материјал. Однос реакција постане такав да на један лајк њиховој поруци стигну хиљаде реакција онима који јој се подсмевају.

Странка је произвела  садржај. Јавност је произвела домет.

Ако се ућуте и смире, имају једину шансу да пређу цензус. Ако имају паметног саветника, сигурно ће им рећи: наставите као до сада, само лагано и не уз воду. То је уједно рецепт да их мрежа не пусти низ воду као остатак дневно-политичког  садржаја.

Пад старих спин-мајстора

Док се млади играју, све делује као пролазна забава. Али ово је озбиљна лекција о пропадању политичких технологија.

Стари спин-мајстори, људи који су годинама одређивали шта је тема, ко је издајник, ко патриота, ко грађаниста и ко има право да говори, преко ноћи су постали смешни.

Не нужно зато што су њихове лажи разоткривене. Неке су одавно биле очигледне. Постали су смешни зато што су изгубили монопол на ритам.

За успешан спин није довољно да имаш телевизију. Мораш стићи пре шале. А шала нема правну службу, уреднички колегијум, одобрење председништва ни човека који проверава да ли је председник странке поново променио став.

Она само стигне.

Зато данас духовитост обавља посао политичке санкције. Не доказује кривицу, али одузима контролу над представљањем. Човек још има функцију, кабинет и обезбеђење.

Нема више озбиљност.

И томе се, бар накратко, треба радовати.

Суверенитет будућег времена

Наравно, појавили су се и забринути људи. Упозоравају да ће студенте преузети стране службе, стране амбасаде и други сертификовани отимачи суверенитета.

Дакле, није пресудан проблем што су садашњи носиоци власти већ доказано урушавали институције и суверенитет.

Проблем је могућност извршења још недогођеног дела.

То је превентивни патриотизам. Строго кажњава будућег починиоца да не би морао да се замера садашњем.

Мреже и ту конструкцију брзо раставе. Не морају доказати да студенти никада неће погрешити. Довољно је питати зашто се хипотетичка издаја мери строже од оне која се већ догодила, има број предмета, снимак, уговор и државно ордење.

Шта све можеш са два долара дневно

Најгоре је што цела ова операција не мора да кошта ни десет долара дневно.

Са два долара дневно можеш да платиш пристојан AI алат, нешто простора, понеки програм за обраду, а ако добро бираш претплате остане ти и за кафу из аутомата.

Добијаш претрагу, транскрипцију, поређење старих изјава, обраду снимка, предлог наслова и двадесет варијанти шале од којих је деветнаест лоше.

За двадесету ти и даље треба човек. Потребна је енергија. И то не било каква.

Хибридни рат није скуп зато што су алати скупи. Скуп је зато што тражи хиљаде људи који ће добровољно гледати, памтити, проверавати, исмевати и прослеђивати, а да при томе не чекају дневницу и инструкцију у затвореној групи.

Власт може да купи ботове. Не може лако да купи радозналост. Може да наручи поруку. Не може да наручи тренутак у којем ће сто хиљада људи препознати исту лаж и свако јој додати свој виц.

Сви који годинама објашњавају да губимо хибридни рат сада имају алате да у њему учествују. Уместо вајкања могу да одвоје долар дневно и крену у акцију.

Други долар нека сачувају за случај да први потроше на погрешну страну.

Боља је хибридна битка од стварне.

Бољи је хибридни пораз од стварног пораза само ако из њега нешто научиш.

А брига о томе шта би једног дана могло да се догоди неће нимало помоћи идеји за коју се наводно бориш, ако данас не урадиш ништа да она преживи.

Са екрана на бирачко место

Како ће се студенти снаћи на on-site терену, остаје да се види. Мрежа може да обори спин. Не може да потпише записник.  Може да пронађе стару изјаву. Не може да замени контролора који није дошао. Може да произведе хиљаду шала о крађи. Не може сама да спречи ниједан украдени глас.

Зато остају питања која нису смешна: ко чува бирачка места, ко прикупља записнике, ко проверава резултате, ко обезбеђује правну помоћ и ко преузима одговорност ако се изборна воља буде бранила и ван мреже?

Одговорност неће бити само на онима који буду крали. Биће и на онима који су своју судбину предали у руке јединих људи спремних за заједничку борбу, а онда наставили да се боре сепаратно, да случајно не би угрозили сопствени политички идентитет.

Ако сте већ децу ложили, станите уз њих.  Не испред њих, да вас камера боље ухвати. Не иза њих, да први приме ударац. Уз њих.

Они други не морају да се заваравају да је аутоцензура постала толико страшна да ништа не смеју да кажу. Још нисам видео да су студенти некога измлатили зато што се не слаже с њима.

Исмејали јесу. За то увек постоји лек. Прихватиш шалу. Склониш се. Или одговориш истом мером, ако знаш и можеш. Ко не уме да преживи виц, тешко ће преживети власт.

П. С.

Ово је мој други покушај да направим триптих. Први пут нисам успео јер су се догађаји умешали у композицију.

Сада је и Студентска листа под бројем три, па би било неодговорно не препознати виши смисао.

Први текст је био о томе како се сваким појединцем може манипулисати посебно.

Други о томе како смо изгубили све хибридне битке, али још водимо хибридни рат.

Трећи је, изгледа, о тренутку у којем се хипериндивидуалци први пут нису ујединили, али су ипак почели да делују заједно.

За сада студентска енергија побеђује.

Како ће нам после бити, зависиће од нас.

Кога је страх, нека остане.

Ја ћу свакако устати против студената чим не ураде оно што су обећали.  Или ураде оно што нису. Или чим то не ураде у обећаном року.

По политичком убеђењу сам опозиционар.

Власт је пролазна.

Моје неслагање је системско.

П. П. С.

Ако ви све ово можете са два долара, шта ли тек могу вама они који имају више?