Интелектуалац - безбедносна претња
Досадашња предизборна кампања донела је ретку националну сагласност: било је довољно да из анонимности изађе само један истински српски интелектуалац па да се одмах сви сложе да му треба забранити да говори.
Човек није кандидат. Управо је то разлог.
Нарочито му треба забранити дуге реченице. Већина људи запамти до три речи и проследи свима који немају времена да се баве дугим формама. То је већ крајње неодговорно понашање у земљи у којој се интелектуална зрелост доказује правовременим ћутањем.
Али не седи ни Служба скрштених крила. Нарочито кад има два. Једно је службено проевропско. Друго је формално национално.
На једном крилу појаве се ментални разгибавачи и, у стилу Пинкових „Курсаџија“, имитирају највидљивијег српског интелектуалца. На другом се огласи анонимни салонски интелектуалац, који је сасвим случајно одобрио министров плагирани докторат. Узврати истом мером, само што овога пута навлачи гласове управо оној проевропској опозицији од које, наводно, брани Србију.
Једни буду брзо исмејани као Ћаци. Други се дуже држе јер су боље организовани. Њих тек понеко назове другоћацијанцима. Очито су и боље плаћени, и то по учинку.
Осамдесет одсто - тесна већина
Проевропски фанатици и аутентични десничари врте се око цензуса. Са родољубима је сложеније, мада их, према сопственој процени, има осамдесет одсто. Отуда и чуди што се тако силна већина толико плаши мале клике левичара. Можда зато што би морала да изађе из салона.
Ни једни ни други, свакако, нису смогли снаге да потписом подрже кандидатуру странке за коју ће гласати. Све Служба мора сама.
Првих двадесет пет одсто суверениста безусловно је уз колонијални режим и, ради личних интереса, спремно да подржи свакога ко им гарантује одржање континуитета.
Следећих двадесет пет одсто подржава власт упркос сопственим интересима. Свесни су да ће их они који их данас уцењују уцењивати и следећи пут када буде фрка. Само нису свесни да ни фрка не одустаје од континуитета.
Трећих двадесет пет одсто против такве власти је по сваку цену, макар и са онима који их нервирају.
Три одсто аутентично је против свих, осим личних интереса.
Још један проценат има сопствену и сопствену визију месијанства, а последњи проценат напокон је дигао руке од свега, осим од права да се ни са ким не сложе.
Тако се добије свих осамдесет одсто, без иједног сувишног родољуба.
Гласач - странка за себе
На једном не баш видљивом налогу на друштвеним мрежама слушамо сведочење човека отворено против режима. Прилази му осведочени гласач режимске странке, званичне наследнице КПЈ-а, сав одушевљен и пита:
— Је л’ тако да побеђујемо?
Човек се збуни. Не зна са ким побеђује.
— Ко ми?
— Па ми, блокадери. Ја сам из оног другог крила режимског партнера, оног које је од почетка било за младе.
Странка се поделила. Гласач је остао цео.
Можда није променио страну. Само је променио крило.
Имамо и сведочење из прве руке једног урбаног Дорћолца. Некада је тајно гласао за доктора Несторовића, иако је, према сопственом признању, знао да је „чудак“. Управо зато је и гласао за њега. Сматрао је да нико боље не представља стање нашег друштва.
У том смислу и не чуди што су лидери те странке позвали своје гласаче да не гласају за њих. Остали, дакле, могу.
Сада ће гласати за студентску листу.
Он је путинофил, а студенти, каже, раде за руске интересе.
Баш бих волео да га спојим са другим родољубом, овога пута проевропски оријентисаним, који ће такође гласати за студенте, иако верује да су производ руске меке силе.
Један ће гласати за њих зато што су руски. Други упркос томе. Напокон консензус.
Обојена револуција - боја на кредит
Остаје само да утврдимо ко организује обојену револуцију. Изгледа, Руси, мада је могуће да боју обезбеђује Европска унија из претприступних фондова.
И каква је то обојена револуција која у кампању креће под слоганом „Чувари Устава“?
Опасна или наивна?
Одлучите сами, јер вас ионако ништа не питају.
Можда је зато председник данас био у Украјини. Да обезбеди енергетску стабилност коју има намеру да убрзо угрози погоршавањем односа са онима који су нам је до сада обезбеђивали.
Стране службе - домаћа извозна грана
Све ово напокон објашњава откуд у Србији толико новца.
Изгледа да су наши људи опљачкали стране службе. Узимају од свих, свима све испоручују, ништа не потписују, а рачун на крају увек заврши у гласачкој кутији.
То им стварно треба признати. Ако не Нобеловом наградом, онда бар неким орденом са мачем.
То је једина извозна грана у којој готов производ остаје у земљи.
Наша угледна новинарка, која данас ради за руску телевизију у Србији, постала је угледна још док је од 1995. године радила за невладине организације финансиране из фондова USAID-а. Судећи по јавној биографији, школовала се и на универзитету Сорошеве фондације, па сам готово сигуран да је финансирају све службе.
Када Трамп реши питање USAID-а, ту је руска телевизија RT да припомогне.
А таквих има колико хоћете.
Испоставило се и да се на скупштини странке, чије је руководство позвало своје гласаче да не гласају за њу, расправљало о томе коме Руси дају више новца преко човека запосленог у нашој ковници новца у Топчидеру.
Кованице новца лете на све стране.
Страх је, дакле, оправдан. Ако наивна деца и највидљивији српски интелектуалац наставе да разоткривају агентуре, остаћемо без новца. Без те девизне инјекције прети нам финансијски слом.
Судећи по активизму и борбености људи на терену, као и броју сарадника Удбе, чини ми се да је већина грађана непосредни или посредни прималац тих средстава.
Поставља се егзистенцијално питање: од чега ћемо живети ако све агентуре буду откривене?
Зато су се оне најопрезније и инфилтрирале у студентски покрет. Да не дође до прекида прилива новчаних токова.
Нова власт - стара девизна инјекција
Дакле, без секирације: ко год да победи, неће доћи до наглог раскида са службама.
Проевропским фанатицима и аутентичним десничарима могло би се понудити заједничко Министарство за европске интеграције и Косово и Метохију. Одлуке би доносили консензусом.
Студентима, ако победе, треба оставити медије, правосуђе, институције и јавна предузећа. Поставља се питање ко им може одрадити стручну праксу.
Слободан глас - тржишна цена
Док идеолози утврђују ко ради за Русе, а ко за Запад, власт се бави једноставнијом математиком.
Када се број запослених у јавним предузећима укрсти са нашим личним осећајем колико раде, лако се долази до око четиристо хиљада људи долазе на посао искључиво како би све остало овако. Разликују се само по висини плате и ширини тендера.
Једна општина, кажу, има и председника општинске бање, иако нема бању. То је врхунац самозапошљавања и државног предузетништва: најпре отвориш радно место, а онда чекаш да се појави потреба. То се зове визија.
Да би систем опстао, довољно је да сваки запослени обезбеди још троје: оба родитеља у пензији, који су му сачували радно место као породичну славу, и још једног независног грађанина који пристаје да слободу привремено уступи.
Прича се да ни тај последњи више није јефтин. Некада је четворогодишњу судбину продавао за две хиљаде динара. Сада се помиње и двадесет хиљада, за шта су им обезбеђени паравани за прикупљање доказног материјала током гласања.
Инфлација је, изгледа, стигла и у демократију.
Револуција - по закону
Ако и даље верујете да је реч о обојеној револуцији, позивам вас да дођете и сами видите ко су студенти, а ко кандидати.
Мени није било тешко да причам са њима. Бићу на њиховим штандовима. Не само из радозналости већ и да се уверим да ће радити онако како су на представљању рекли.
Само по закону. Без галаме, расправљања и провокација. Мирно и достојанствено.
Потребни су нам контролори спремни да чувају изборне кутије, поштују закон и избегавају сукобе.
Ако је то револуција, онда нека и буде.
Друштво без партија - централе остају
Сетих се једне емисије са легендарним Драгошем Калајићем. На самом почетку сведочио је о студентској побуни 1968. године и студентима који су скандирали:
„Сви уједињени против свих партија!“
Говорио је и о ризику друштва без партија. Ми бисмо се, нажалост или на срећу, могли наћи управо у таквој ситуацији.
Замислимо једноставан мисаони експеримент.
Шта би се догодило када би се носилац режимске листе повукао не само са места председника државе него и са много важнијег положаја - места носиоца сопствене листе?
Судећи по његовом сведочњу о сопственим кадровима, таква листа могла би остати и испод цензуса.
С друге стране, имамо студенте који тврде да нису странка, два противкандидата која се сопственим изјавама боре за цензус, странку која је позвала бираче да не гласају за њу и избачену половину странке која се и даље представља као њено победничко крило.
Можда смо већ стигли до друштва без партија.
Засада се добро држе само партијске централе, запослени на буџету привремено ангажовани на теренском раду од врата до врата, рачуни, службена возила и оба крила Службе.
Остаје само нада да ће у блиској будућности неко млад прочитати ово и помислити да су сви догађаји и лица измишљени.
П. С.
Баш бих волео да видим тог статистичара који би обрадио све ове феномене.
0 comments:
Постави коментар