Не нужно и нелегалан. Легалност ће зависити од тога да ли ће изборна воља бити одбрањена на бирачким местима и у записницима. А о бројању ће се озбиљно бринути само две организоване снаге: једна да украде гласове, друга да је у томе спречи.
Проблем је легитимитет. Ниједна листа не тражи јасан и потпун мандат за управљање државом. Ево и доказа.
СНС наступа као „Уједињена Србија“ и нада се историјском резултату од око половине гласова. Она друга половина за њих није Србија. То су усташе, блокадери, плаћеници и издајници.
Једино су уједињени у намери да половину народа унапред прогласе непријатељском. Не бих им био у кожи ако победе, осим ако су спремни да репресију подигну на ниво отворене диктатуре.
Студентска листа ставила је вето на готово свакога кога су гласачи стигли да запамте. Свесно је изабрала анонимне и непроверене људе, поштујући опет половичну поруку да бисмо против режима гласали и за главицу купуса.
Зато њен легитимитет није неограничен. Добила га је да институцијама врати уставне надлежности и зато јој се кампања и зове „Чувари Устава“. Није добила мандат да мења Устав, преваспитава народ или изводи геополитичке експерименте.
Сваки покушај да прекорачи тај мандат био би директан позив на отпор, а и обавеза за нас који је од почетка подржавамо.
НАДА се нада да неће морати ни о чему да одлучује. За мирну савест њеног гласача најбоље би било да листа не пређе цензус.
Сваки други сценарио им је логички нодбрањив. Ако ни СНС ни Студентска листа не освоје већину, свака одлука коју НАДА донесе учиниће је, по сопственим мерилима, издајничком. Мораће у коалицију са неким кога је већ прогласила издајником, а таквих, судећи по њеној реторици, има на свим странама.
Историја њених политичких одлука годинама је, свесно или не, ишла у корист странци на власти. Сада они који деценијама нису успели да на бирачким местима одбране изборну вољу рачунају да капитализују гласове које ће им сачувати контролори Студентске листе.
Је ли то аутентично српски?
Мањинске странке следиће већину, јер им је опстанак уз власт важнији од питања кога та власт представља.
Остали се шизофрено цепају до самоуништења и не показују никакав интерес осим за првих десетак места на сопственим листама.
Следећа Скупштина зато неће бити састављена од представника који су добили позитиван мандат да воде државу. Биће састављена од оних који су добили гласове да спрече неког другог.
То не значи да су сви исти. Значи да нико није добио бланко овлашћење.
Где је осамдесет одсто родољуба?
А сада питање за десничаре:
Чега сте се уплашили?
Да ће студенти признати Косово, увести санкције Русији, прихватити наметнуту кривицу и покушати насилно да промене националну свест?
Десничари који се тако представљају, а подржавају садашњи режим, плаше се онога што су том истом режиму већ дозвољавали: уступака око Косова, приближавања санкцијама Русији, прихватања туђих тумачења наше кривице и систематског мењања националне свести.
Тада то није била издаја, него „мудра државна политика“.
Зашто?
Зато што су ваше синекуре остајале са безбедне стране сваке померене црвене линије.
Ако Студентска листа пређе те границе, први ћу јој се супротставити. Имаћу и ауторитет и обавезу да то учиним јер сам за њу гласао. Мој глас није заклетва на верност, већ условни мандат и право да тражим одговорност.
Са мном ће устати и многи други њени гласачи.
Па чега се онда плашите?
Вас који подржавате режим има, кажете, бар тридесет пет одсто. Нас који ћемо гласати за Студентску листу, али не и за националну издају, ваљда има још бар петнаест.
Ето већине.
Где је онда оних чувених осамдесет одсто родољуба?
Нису ваљда сви везани за јавна предузећа, управне одборе, државне плате и телевизијске студије?
Ако нас после промене власти чека репресија налик оној из 1945. године, када се политички сукоб није решавао пребројавањем гласова него глава, онда је страх оправдан.
Али ако то не очекујете, страх вам је само алиби.
Ако будете чували своје синекуре док неко прелази црвене линије, нећемо изгубити због изманипулисаних студената.
Изгубићемо због вас.
Ја ћу се супротставити свакој њиховој издаји као што сам се супротстављао режимској, док сте ви сваку режимску издају проглашавали тактиком, компромисом или још једном историјском победом.
Не плашите се ви шта би студенти могли да ураде Србији.
Плашите се дана када ћете морати да објасните шта сте ви радили док је режим то већ чинио. Ја се не плашим већ занм да су такви увек уз власт. Знати и ви и ваши спонзори.
Бољи спонзори
А онда долази најбеднији део наше родољубиве драме: љубомора.
Грађанистима не замерамо што не верују у своју идеју, него што су научили да је спроводе, повежу са сопственим интересом, организују се и пронађу спонзоре боље од наших.
Док они новац претварају у политику, наши родољуби политику претварају у плату, управни одбор и место у телевизијском студију.
Зато ово више није прича о родољубљу. Ово је прича о току новца.
А када је већ реч о новцу, да видимо колико се уопште питамо.
Буџетом за 2026. годину планирано је 2.414,7 милијарди динара прихода, а 793 милијарде за отплату главнице дуга - готово трећина свих прихода. Са каматама, обавезе премашују хиљаду милијарди. Према последњим доступним подацима, око три четвртине државног дуга је спољни дуг, док је готово четири петине укупног дуга везано за стране валуте.
Чак ни оно што статистика назива домаћим повериоцем не мора суштински бити домаће. Банке у страном власништву држе готово четири петине активе банкарског сектора Србије.
То, наравно, не значи да странци држе четири петине домаћег јавног дуга. Значи нешто довољно непријатно: да се и део дуга који се формално води као домаћи налази код банака регистрованих у Србији, али чији су власници и центри одлучивања ван Србије.
Када отплата главнице, камата и трошкова задуживања на папиру достигне износ већи од две петине планираних буџетских прихода, свака будућа власт биће суверена тачно до оне одлуке која угрожава наплату.
После тога не почиње издаја.
Почиње „усаглашавање са партнерима“.
Ту границу смо већ прешли. Нема разлога за секирацију.
Повериоци не морају да изађу на изборе. Они су свој мандат обезбедили уговорима.
Зато је лицемерно завидети грађанистима што имају боље спонзоре. Они бар своју идеју спроводе у складу са својим интересом. Срамота није што грађанисти имају боље спонзоре. Срамота је што такозвани родољуби више завиде њиховом новцу него што бране сопствену идеју.
Не љутите се ви што је Србија заложена. Љутите се што провизија није ваша.
0 comments:
Постави коментар