Lekari u čudu- atraktivna influenserka otrkila svoje prirodne adute i strogo čuvanu tajnu kako se obogatiti

Sada ide test naivnosti čitalaca koji su samim pristankom da otvore ovaj link priznali da je sasvim legitimno držati ih za  takve.  To u najboljem slučaju, a u gorem slučaju (kao što može biti i ovaj ovde) se krije  poriv vlasnika rasporeda ovih slova da bude popularna ličnost, koje su eto i same prezrene, e da li bi povećo broj poseta na sajtu. 
Kako se možemo složilti da ima još spornijih pobuda onda se time legitimiše  bilo šta dole ispisano, a donekle i ovo iznad, pa čak i sam naslov. Po teoriji manipulacija ovu sitnagmu  "Kako se možemo složiti"  treba zameniti sa parolom "Kako smo se već složili". Ovim autor citirajući samoga sebe koriguje se, što je prava poslastica, a mislim da kao takva nigde ne egzistira u dve rečenice spojene istom tačkom. Gotovo je nemoguće naići na digilni tekst u kome autor javno ispravlja svoju prethodnu poruku, jer je od uvek kako postoje digitnalne tehnologije to rašavano bez uočljivih promena  i posledica. U tom smislu radujem se onim promenama koje će dovesti do masovnih brisanja aktuelnih poruka na svim društvenim mrežama ili ti promovisati digitalno preumljenje kao legitimnog naslednika analognog preletanja. 
Nikada sredstva javnog informisanja nisu služila  javnom informisanju, ali tek od skoro više nisu ni sredstva. U vreme takvog marketniga gde okupator necionalnih frekvencija i globalnih internet sadržaja  može svaki poraz prikazati kao pobedu i obrnuto, šta sprečava ekonomski iznurenog novinara da svom poslodavcu donosi dobit. Ako je već novac proglašen za merilo svega onda je i ova sadašnja situacija samo prelazni oblik ka finasijskom totalitarizmu. 
Ta monetarna autokratija će dati sama sebi za pravo da se sa svim klasama, grupama, statusima, nivoima, kastama i  sojevima valja obračunati. Mislim da bi i sam Darvin podržao ovu klasifikaciju evolutivnih statusa privremeno savremenih ljudi. 
Na sledećem niovo su svi oni unižni i obespravljeni  i koji su zbog svog takvog robovsko statusa spremni da poveruju u bilo kavu spletku protiv sistama. Za sve je kriv sistem, kao neko otuđeno strano telo.  Pristaju na bilo kakvu teoriju zavere, a pogotovo ako je spektakularna i podržana efektnim frazama, čime doprinose pomeranju donje granice ljudskog poimanja.  
U sledeću višu grupu spadaju svi oni koji bi po svaku cenu da se ograde od  ovih donjih, a gore pomenutih. Oni ih, kao po komandi svog totalitarnog boga, otvoreno ismevaju, a sve  koristeći naučna objašnjena i termine koji ni sami ne razumeju. Kao da uplašeni za privilegije svog društvenog status brane sistem koji ga je uspostavio. Služeći se sredstvim koja ovim prethodnima daju za pravo, kao da postoji prećutni dogovor prvih sa drugima da trećih nema. 
A ima ih, jer svi oni koji su svesni postojanja ovih već spomenutih nivoa spadaju u ovaj sledeći nivo zbunjenih i neodlučnih. Sve bi nešto, a ni sami ne znaju šta bi. Nekako su jedino sigurni u svoje stav da su nesigurni. Jedini stav koji čvrsto brane je da nemaju stav.
Na sledećem nivo se nalazi grupa sa onim pripadnicima gde nisu uočeni živi primerci. Ovde su oni koji shvataju svoje nesposobnosti i ubeđeni u sopstvena ograničenja veruju da ovi sa još viših nivoa imaju rešenja, ili će ih pak ovi sa nižih nivoa pronaći . Uljuljkani u takvu sitaciju gde drugi rešavaju probleme, dalo bi se zaključiti da sami ništa i ne preduzimaju
"Kako smo se već složili" da su ovi na prethodnom nivou sveni svojih ograničenja i kapaciteta svih narednih bilo bi logički nemoguće upustiti se u objašnjavanje istih.

Sve se ustremilo ka novoj valutnoj idolopokloniji, no tako biti neće, dobro će sigurno pobediti, samo je pitanje uz koje žrtve.  Namerno nisam napisao "samo je pitanje uz koju cenu" kao bunt i sopstveni doprinos protiv ovog beskontaktno-platnog ludila.

Гледај свој посао или ћеш видети свога Бога

Ових дана ја српско-канадски режисер Борис Малагурски спречио крађу 5 милиона динара јавног добра. Кап у мору, ал се као онај голуб што је са једном капи гасио пожар барем сврстао на страну.  Изгледа да  му је прорадио онај кандски део држављанства.
Лопов  у покушају је било једно од јавних предузећа. Тужилаштво није реаговало, ресорни министар медијску славу преузео на себе. 
Тиме се да закључити да ће ови на власти  и даље тендерисати, запослени у јавним предузећима ће даље примати незарађени део плате - онај део који је знатно веће од плата колега запослених у нејавним предузећима (ал зато за знатно мањи посао - што би рекао стрип јунак).  Новац ће се обезбедити задуживањем чукун-унучића, оних чији преци нису на време побегли. Опозиција ће млатити празну сламу, јавне личности ће меркати тржиште утицаја. Сви остали ће се чудити шта се редитељ имао мешати у струку дизајнирања логоа и што не гледа свој посао. 
Паде ми на памет онај нама страни судија  који је казну доживотне робије припадницима служби безбедности, који су се бранили да су радили само свој посао, образложио ставом да је и cам ради свој посао.

Завера теорије - глупа игра речи

У добом делу досадашње цивилизације људи су били необавештени. Ко је имао информацију он је владао, ил барем био део владајуће мањине. Данас су људи обавештени, обично погрешном или непотребном информацијом. Мањина се изборила за свој континуитет преласком са права на информацију, на право на тачну информацију. Да не улазим у расправу да ли је тачна информација и истинита и шта је истина као таква? 😃

У том затрпавању информација добар дао посла су одрадили разни теоретичари завера, подржаних од стране масовних медија. Постоји студија којом се доказује да су најпознатији интернет претраживачи форсирали причу о земљи као равној плочи како би њихови алгоритми и аналитички алати прикупили довоњно информација везаних за лаковерне и наивне потрошаче и козумере, што се изгледа могло добро наплатити. Мада, можда је и то само теорија завере којом се нека још очитија истина скрива, а и шта је истина као таква? 😀

Теоретичари завере су на почетку обично некакви шалини и могу бити симпатични док се крећу у кругу својих познаника који им знају такву нарав и провокативни дух. Има оних који  подстакнути тим успхом у локалној заједници потежу за славом и комерцијалним успехом мереном у броју лајкова. Од узбуњивача постају комерцијалисти и упуштају се у опасан бизнис радећи са још опаснијим алатима. Њихове поруке стижу до публике са различитим менталних, интелектуалним и духовним склопом и тумаче се по нахођењу. У мору таквих порука побеђуу само оне најспектакуларније и њихови творци  се саде не либе ни од чега само да би били примећени. Нема ту више никавих граница, ни моралних начела и  последице постају катасторфалне, а захвањујући мас-медијима су и мас-катастрофалне.  Побеђује маркетинг, полуистина и неистина, а и шта је истина као таква? 😞

Има ли  шта горе од тих теоретичара? Има, они који исмевају људе који верују у такве теорије. Једино је њихова пакост већа од злобе ових мучених теоретичара. Ти  полуинтелектуалци,  без имало  солидарности са лаковерним и збуњеним масама не види сопствену ангажованост у ширењу тих истих завера, сада на малкице већем нивоу. Оног тренутка када су констатовали да постоји манипулација  наивнима, требали би да се запитају чији су они цињно тржиште, или су толико глупи па верују и бесконачност своје памети и позиције на врху ланца манипулације. Чак шта више заузимају тоталитарне, анти-цивилизацијске ставове инсистирајући на искључивост соптвених поглед на истину, а без да се питају шта је истина као таква  😵

Зашто је људима   глупа теорије пријемчивија од праксе у којој живимо? Зашо је завера боља од стварности? Зашто је лаж боља од истине, а и шта је истина као таква? 😶

У раљама БДПа

Након што је  Сајмон Кузнец дефинисао појам  Бруто Друштвеног Производа, успешне економије су могле и бројчано да искажу своју иначе очигледну економску предност. Одмах је кренула  трка   и ево траје већ готово сто година, без обзира што је творац те метрике сам рекао да се о "благостању народа тешко може било шта закључити на основу мерења тако дефинисаног доходка". Остаје питање да ли је разлог за његову Нобелову награду била сама та теорија или оповргавање њене смислености.

Научно-статистичка обрада и приказ тих података ни мало нису спорни. Проблем је са шта се мери, шта се анализира и шта се проглашава крајним циљем. Искусни социолози економије су још одавно почели да упозоравају на  погрешно тумачење и погубност тако добијених закључака. На пример, када се крава отели то позитивно утиче на БДП, док када се роди дете то негативно утиче на онај део БДП који се приказује по глави становника. Млеко од те краве је саставни део прихода, док млеко којим мајка доји дете остаје неевидентирано. Приходи чобана који чувају то теле су успешно повећали БДП, док је чување деце узалудно са аспекта доходовности. Стриктним тумачењем ове теорије дало би се закључити да имамо победнике у виду оних који су се одлучили за одгајање телади. 

Има и оних других нобеловаца који тврде да се неки производ може створити из природних ресурса искључиво употребом талената датих човеку. У том смислу победник би требао да буде неко ко се одважио да одгаја децу. Међитим, декларација  о слободи кретања радне снаге допушта могућност онима који су одгајали телад да најдаровитије чланове супарничког табора задобију на своју страну, а да нису ни учествовали у њиховом одгоју. Ваљда, за узврат нудећи одређен део свога фонда. X чељади = Y телади.

Има ту још много нелогичности, па и тежих случајева од споменуте трампе. На пример, разматраћемо два домаћина који имају исту површину под шумом. Први је вредан и сече свако дрво редом, а други је скроман и сече само шта му шумар каже и савест дозволи. Овај први домаћин купује моторну тестру и следеће године сече још више, док је овај други задовољан јер има кров над главом и довољно за огрев. Првом БДП скаче, а другом стагнира и тако све док први не примети да понестаје шуме за пројектовани раст БДП и закључи да треба да купи наоружање како би се под изговормом општег добра са овим другим лакше договорио. Своју шуму је посекао и сада му моторна тестера не треба, ал не би да је баци јер се једина продајом стиче бруто вредност. Одлази преко плота и ватрено показујући своје оружије онако успут прича о неминовности раста БДПа и трендовима везаним за исти. Констатује да је поседовање стилског намештаја цивилизацијско достигнуће. Скромни сусед због уметничког дојма који остављају луксузни намештај у комбинацији са дугим цевима купује на рате половну тестеру. Употребљава је да посече онај део своје шуме који је неопходан да би намирио трошак за ту исту тестеру. Сазанје да само добри сусед има сет за оштрење тестере и да мора посећи још по неко дрво како би платио услугу оштрења зубаца који се тупе сечењем те исте шуме. Како он шуме има много, а намештаја мало јасно је шта је по закону понуде и тражње скупо, а шта јефтино. Јасно је и шта је и ко је сировина. Улаже додатни рад и на сопственим леђима осећа раст БДПа. Касније, дивећи се комшијином друштвеном производу, закључује да му се исплати инвестирати у стругару, па наставња вредно да ради. Таман када је остало да још савладе и стилске вештине и достигне високо постављене уметничке стандарде појаљује се оправдана забринутост човечанства за климатске промене. Комшијино овлашћено сертификационо тело за стилски намештај и емисију гасова доноси уредбу о забрани сече шума, оних истих које скромни сусед није ни хтео да сече све док га у супротно нису убедили ови исти. Нама свима остаје да се надамо да је власнику већег БДПа у међувремену почети да расте нови засад брзорастућег дрвећа,  јер ако јачи падне то је крај за све у овако увезаним економијама где нема места за скромне, а ненаоружане. Ма, нека га нек побеђује, ђаво га однео.

Испоставило се да је оно што је неупотребљиво статистичарима и соцоиолозима сасвим ваљано политичарима и психолозима. Политичарима да придобију публики, а психолозима да из таквог миљеа пронађу што више дијагностификованих случајева.

PS

У међувремну су се појавиле нове методе и нове теорије које мере индекс друштвеног напретка. Мере се три групе параметара благостања. У прву групу тих параметара спада приступ води и храни као и сигурност неког друштва. Другу групу чине образовање, здравље и одрживо окружење.Трећа група су остварњивост циљева, снова и амбиција. Е, то су тек манипулативне категорије и чим их се стратези докопају жалићемо ми за старим добрим БДП-ом.

Корона статистика - 800 милијарди мотива

Ових дана сам покушао за своје потребе да анализирам јавно доступне податке о Корони. За извор података узимао сам искључиво јавне информације из  лако доступних извора који се обично налазе на самом врху претраге алгоритама водећих интернет претраживача. Нисам експерт за статистику, али имам професионална искуства у обради велике количине података и са системима за подршку одлучивању. Управо та могућност да донесем исправну одлуку ми је и основни циљ.

Прво што сам уочио је да ти подаци ни мало нису употребљиви. Поставња се  питање верификације добијених података јер се начин прикупљања и  протоколи врло разликује. Почетна анализа тих податак већ прави велику дисперзију кључних фактора анализе. Такође нигде не постоји јавни стандарди о дијагностици и критеријумима сврставања. Самим тим закључак је прост - јавно доступни подаци нису довољни за било какву озбиљну анализу.

Поставња се питање зашто се објављују. Најбезизленији закључак је да би се испунили минимуми некаквих законских обавеза. Има и оних који тврде да је циљ да се широке народне масе свесно изманипулишу. Ја немам капацитета да радим анализу ко и како може злоупотребљавати податке, али редовно се суочавамо  са случајевима где разни моћници тумаче врло нестручно и субјективно  те податке, доводећи ауторитет институција под знак питања, играјући се са преко потербним поверењем  и отварајући врата за разне теорије завера. Тиме свесно или несвесно подривају систем и сигуран сам да ће доћи под удар закона. Остају питања хоће ли бити процесуирани и да ли ће бити сувише касно.

Покушам да се ставим у улогу ризичене групе који на основу распложивих информација треба да доноси квалитетну одлуку како се понашати и заштитити. То барем није тешко. Лако ми је да се ставим у позицију оних који немају потребна медицинска знања,  нису  виролози, нити су упознат са протоколима за кризне ситуације, имају ограничене психичке и менталне способности и подложни су разним манипулацијама од хистерије па до игнорисања очитога. Оно што ме занима је како да на основу тих  информације донесем животно битну одлуку,  како за лично тако и за јавно здравље. Из те позиције закључак  крајне једноставан - Све је ствар поверења. Велика већина нормалних и даље има поверење у лекаре, ал је питање да ли су нормални и даље у већини. 

Како смо дошли од овкаве ситуације? Ајмо из почетка. Као и у свим аспектима савременг живота прво се посматрају финансијски мотиви. Економска цена корона теста је 60Еура, а државни врх каже да нас кошта 100. Ако се дневно тестира 15.000 људи та разлика је 600.000 Еура и ако ово потраје годину дана само на нивоу Србије новчана корист од манипулације подацима је око 200 Милиона Еура. Ако је већ толика лова у питању шта кошта да  се прикаже увећани број тестова и да се купе они јефтинији и мање поуздани, чиме може да се стигне до још минимум 400 Милиона Еура. Дакле, манипулација је могућа на нивоу 600 милиона Еура, то је око 100 Еура по становнику што би на светком нивоу чинило 800 милијарди мотива. Да би се превазишле сумње мора да постоји евиденција по сваком месту тестирања коју је потисало овлашћено лице, што у случају Србије не постоји, па се самим тим и не зна ко је одговоран,  а у друштву са оволико високом перцепцијом корупције то је већ оправдана сумња, коју би тужилаштво морало што пре да провери. Код нас не може да се поклопи ни прост збир тестираних  по општинам са републичким тако да је ово ургентно питање.

Други економски аспект је ношење маски и рукавица. Ако је већ у општем   интересу онда такав трошек не сме да буде несразмеран материалном стању по коме су многодетне и сиромашне породице хендикепиране, тако да би тај трошак законски треба да буде из буџета и да сви добијају адекватан број бесплатне опреме. Извор средстава за то би могао да буде повећај пореза на непокретност у којој нико не живи. Ако тај трошак буде критичан за поридични буџет биће и неадекватне употребе што је већ предстањено као немарност у очима оних који немају екзистенционалне проблеме. Такође, чуди то што не постоје организована места и службе за одлагање тог отпада и испаде да је примарни циљ био само финасијски, а не безбедоносни. 

Медицинско особље које је изложено већем ризику и они који раде на ризичним позицијама треба да добијају адектватну дневну надокнаду. Овако се дешава да дајемо подршку оним  лекарима и сестрама које не желе да раде са пацијентима и који се не излажу ризику, што свакако иритира њихове пожртвоване колеге. Извор за то би могао да буде порез на луксуз и новац прикупњен на основу казни за непоштовање јавног здравља.

Такође, мора се увести порез на сензационализам у смислу да сваки медијски садржај који износи непроверене и непоуздане податке, а који се тичу личног и јавног здравља  има обавезу да објави и званични став лекарске струке сачињене од несумњивих ауторитета, или барем у виду поруке да нису добили сагласност стручног особља за пренети текст. У противном приходе по основу таквих сензација мора да  уплаћују у   хуманитарне фондове. Све док има места за непроверене сензације и разна новинарска наглабања и лупетања у аудиторијуму се оставља утисак да ништа није страшно, што је само по себи опасно.

Испоставља се да су нам потребни инелектуалци и сви они који имају способност да сагледају ширу слику. Технократе, па таман и биле врло стручне у својој области, чак и врхунски лекари у овом случају, не могу сами решити проблем и потребна је помоћ свих нас. Иначе смо у ситауацији која нас је и задесила где свако има неку своју тероију и ако нас вирус не убије, побићемо једни друге.

 

Здравља, `леба и игара

Ових дана припаднициа СПЦ су опет изложени дискриминацији. "Мало јаче, него иначе". Хтедох закмечати "Orthodox lives matter", ал` то не би имало смисла. Ем бих кмекао, ем бих се узалуд качио на туђе оправдане поруке, ем искуствено немамо никакве шансе у том маркетингу, ем то не би било у духу православља.

Мене лично не дотичу коментари атеиста и иноверника који на врло неумесан начин коментаришу давања из буџета Србије за Храм Светог Саве. На то имају право. Међутим, медијска хајка којом се тј новац доводи у тобожњу везу са вирусом Короне, по којој су припадници СПЦ криви зато што се не граде болнице је вриштући дискриминаторска. Ало бре, прве болнице на свету су градили хришћани, а у Србији прве болнице је градио тај исти Свети Сава чију градњу храма саборно прозивате. Што не прочитате неку књигу? Упознајте се са елементарним достигнућима људи кроз историју, како би могли да спознате савремена дешавања. Није ваљда све у мржњи и плати коју вам дају као наградицу. Видите и сами да од тога не можете купити себи ни здравље, ни срећу, ни љубав, ни смисао. Како је могуће да имате толики јавни утицај, а нисте упознати са културом баштином, и основама етике и морала. А што би ви рекли - о мултиетичном суживоту да и не говорим.

Хоћете ли сутра питати и шта ће нам војници, учитењи, глумци, драматурзи, сликари, песници, писци?

Да смо само ми здрави, дајте хлеба и игре могу да почну!

Такав став би и могао да се посматра као функционална неписменост, да није дошло до дискриминаторске логике по којој се друга давања из буџета уопште не анализирају. На пример, давање за НВО организације је толико да би могло да се направи 12 болница или да купи више од 6000 респиратора. Пре неки дан када су Новопазарци били најугроженији нико није смео питати како је могуће да се у њиховим фирмама толико новца окрене ван закона, на сиво и у црним књигама. Питајте сваког банкара како изгледају књиге Новопазарских приватника и онда ће вам бити јасно где је отишао новац намењен за здравство, образовање и друга јавна давања. Ништа бољи нису ни други градови, ал` се барем не лажемо. Главно питање је како је то могуће, коме се плаћа рекет за такве противзаконске а јавне активности и како да то баш никога не занима, па ни онога ко прима плату на црно и не добија фискални рачун.

Провидност ове кампање против СПЦ је очита и нећу је објашљавати, само ћу констатовати да и сам живим у систему који из корена ускраћује права припадника СПЦ, па макар из свог буџета одвајали за наше храмове.

Ако Србија не буде имала новца за борбу против вируса, објавиће се банкрот и имаћемо шансу да се солидаришемо, или барем они који су способни да сагледају ширу слику, који не гледају само свој интерес, и имају светињу коју ваља бранити. Даће Бог преживећемо, неко и уз помоћ молитава Светог Саве, па нам ваља и даље да будемо људи. Издржите, не паничите, нема места за толики страх да се мора напасти први ко ти није баш по вољи.

Ај, у здравље!

Рикверц точка историје

Оног тренутка када је Ердоган својим пoтписом легитимисао step by step стратегију повратка Свете Софије у првобитни статус точак историје се одглавио из  секуларног  блата и почео да се опет котрља. Како овако даље није могло, једини правац је био - уназад. Савремене цивилизацијске тековине оличене у музејима су проглашене превазиђеним и готово стогодишње царство институционалних норми је и симболички доживело свој крах. Након одржавања прве молитве за конверзију некретнина започеће победничко време оних верника чији свештеници у својим светим књигама налазе инспирације упада у туђ посед. У претходном циклусу такав период је трајао за мало па 500 година. Но време  се убрзало, а и очито је сада историјски пут на стрмини па ће тај процес сада трајати краће. Колико, не знам, али очито довољно дуго да се ваља са тим научити живети.

На моју срећу припадам оном народу које је у своје светитеље уврстио нејаког владара, док није имало места за силеног му оца Душана. Већ смо се поистоветили са овоземљским страдањима, који као да су једина улазница за ононебеска постоља. Наше жртве одавно више нико не броји, па ни ми сами, али то никако не значи да не смемо исповедати истину, једну и једину. 

Резултети референдума расписаног 1389. године су били објављени исте вечери. Царска изборна комисија их је запечатила и трајно уписали у ДНК књигу наслеђа. Просто речено, ми смо или сирочићи предака који су сопственом погибијом победили на том референдуму или потомци оних који су збиром несрећних околности остали живи, како других поузданих сведока није било.

Свети кнез Лазар је имао и друге варијанте. Да се определио за земаљско царство  могао је са Муратом испреговарати  да дозволи транзит турске војске на западни фронт, а  у то име да буде привилегован. 

У случају да судар са папским крсташима буде нерешен, могао је Турке при повратку сачекати у заседама и тако десетковане све побити. Онда би царска Србија повратила своје јужне границе, на истоку би Цариград прогласила за престоницу, на северу би упала у ратом изнурене угарске земље, а на западу отишли код самог Папе на разговор. Али у том случају ми сада не би исповедали страдалну православну веру већ би били запоседнути духом  латинског лукавства. Толико подобни да би нас и сам Папа морао благосиљати. А сви добро знамо, понајвише у Јасеновцу, Пребиловцу, Јадовну и Градишци шта су били у стању да раде  наши који су добили такав благослов. Јадна би нам таква победа била. 

У случају победе крижара онда би Лазар морао да преговара тада би био би засигурно поражен од дипломатији вичнијих западних центара моћи. Можда би се изборио само за најуже припаднике своје странке, кума, брата и пар медијских магната. Потписао би капитулацију, а остатку народа објашњавао да је победа, а иако је пораз да им је тако најбоље, да их чека златно доба и да је на преговорима дао све од себе и како се борио као лав не једући и не спавјући. Такви потомци касније не би били у стању да извојују ни једну ратну победу, ни да издрже никакву голготу ни да пробију никакав фронт и у наилазећим светским мировним конференцијама би опет служили само за поткусуривање. 

У случају убедљиве победе Османлија шта би га коштало да прихвати ислам и на своје задужбине дозида минарете. Хаш тег, штатекошта #statekosta. Сачувао би своје богатство и утицај. Међутим, историја нас учи да сви они који су касније то исто урадили нису успели да сачувају своја материјална добра. Ни један силни ага, ни jош силнији бег у овом делу Европе својим потомцима није оставио никаква богатства, а камо ли силна. Потомци им скромно живе, скромно као и потомци оне сиротиње која се у  недођијама скривала од историјских трендова.

Независно од небеског царства, свети кнез као да нас је и спремао за сваки од надолазећих сценарија, па и саме реал политике. Одлука је лака, ал није лако живети са њом, како год да окренеш.

Предрасуде сужене свести

Прво ми пуче везица на шортсу, па ми се поквари бицикл. 

Сетих се оне народне -  када треба да будеш ј...н, тада гаће саме спадају.

После много муке привремено поправих бицикл и укључих оба светла јер поче да пада мрак.

Већ сам био дубоко зашао у ноћ када сам руком у најпрометнијој, а полуосветљеној градској улици давао знак да скрећем (касније ће се испоставити да сам већ био скренуо).

Иза мене се моментално зачу заглушујућа бука аутомобилске сирене. Трубила је иритантном учесталошћу. Одмах сам претпоставио да је у питању неки бесни аутомобил са још беснијим власником. Може бити и бесни шофер са још беснијим власником. Тако је. Још када се спусти бочно тамно стакло и када угледах кратко ошишану главу  са дебелим вратом  био сам сигуран са каквом будалом имам посла.

Он мени спомену некакакву сигнализацију, а ја њему споменух све редом мислећи да од мог бицикла очекује бочне мигавце. 

Сам сам себе запрепастио тоном и фондом речи које су  очекивано постале примерене за овакве ситуације.

Стигох да се подсетим како сам престао да уживам у вожњи омиљене дечије играчке од како сам почео да купујем свакаву беспотребну бициклистичку опрему. Изгледа да и бочни мигавци за бицикл постају део стандардне опреме. Куд је кренуо овај свет?

Сиђох са бицикла и видех да ми не ради задње светло!

У ставри ради, али није било укључено!! 

Сада ми би јаснији израз кратко ошишаног лица које је уствари покушавало објаснити како ми не ради задње светло. Човек са дебелим вратом је хтео је да ме на време упозори на моју безбедност. Бесне аутомобиле могу да возе и људи који би да помогну. Затамљена стакла могу да штите само од сунца.

Сетих се да постим, да сам лошак, да сам беспотребно нервозан и пун предрасуда. 

Помислих како је требао да изађе из аута и да ме измлати јер је очито у бољој кондицији, а и да није то што је у праву би му дало додатну снагу. 

Ово је мој начин да му се извиним и затажим опрост, а како је тешко да ће ово чути, прочитати или доживети онда барем себе и вас да замолим да следећи пут имамо разумевања за друге и да им дозволио да нам помогну. Да се стрпимо у соствену корист, па макар и не били у праву! Без обзира какав нам дојам остављају ми смо власници сопствених утиска. 

А и сами видите какви кварњаци могу бито људи попут мене коју се на сва уста хвале како је боље бити наиван, него манипулистати наивнима.

Сељанин града Варош

Овакав наслов обећава причу са почецима у каквој касаби, анализу паланачког духа, дефиницију провинцијализма, помињање мајке малограђанске, опис разлике између сељака и сељачине, или ти  личну промоцију некога ко се у опанцима осватрио под светлима велеграда и сад има намеру да као грађанин света дроби како је признат у свим светским метрополама и мегалополисима. Ништа од тога, већ само једно уобичајено чаршијско празнословије и трабуњање где би требало свако себе да препозна и том истом  да се изруга као да се све то односи на тамо неког.

Мој први истински сусрет са градом је био на сајму. Злобници би рекли, вероватно сајму стоке, али није било баш тако. Нешто слично томе, у питању је био пријемни на факултет где је око 10.000 гладних грла желело да побегне од обрађивања земље и шталских задужења, па таман била присиљена на учење свакавих наука. Ово трагично искуство је један део имао из прве руке, а другима су родитељи утерали тај страх у кости објашњавајући да ако мало загреју столицу могу да диреткоришу до миле воље, јер су већ били уверени да за те функције мозак уопште није потребан. Чак шта више. Образ у образовном систему већ одавно нико није помињао. 

Није баш да сам у град дошао неприпремљен. Имао сам обуку управљања лифтом, возио се шинама, видео својим очима разлику између траHваја и тролеjбуса, знао где је позоритште и музеј, док зграду балета и опере никако нисмо могли да нађемо, ни дан данас. Био сам чак и у биоскопу који није иствремено и дом културе и рецитал сала, концертна дворана и шаховкси клуб. Нигде нисам могао видети облепљене ђачке радове, а кад јасно видех слику обнаженог тела, престадох за потрагом радова из обавезне наставе млађих школараца.

На пријемном све по списку и азбучном реду, тако да је испред мене моја другарица из школске клупе, а изе мене презимењакиња равно из круга двојке. Тада сам мислио да је то нека нумизматичка одредница којом се описује да је то према нечему довољно (2) и замишљао колико су тек ексцентрични они из круга петице који мора да су и сами себи одлични (5). Мене дрма провинцијска трема, а она би опуштено велеградски  да ћаска са рођаком распитујући се за заједничко порекло. Тек касније сам сазнао да у Београду сви једни друге ословљавају братом и рођаком, поготово у конткексту помињања рубних делова мајчине утробе. Ја кажем да сам из Нове Вароши, али како нас земљакиња слуша коригујем се прецизнијом географском одредицом да сам из предграђа Нове Вароши. Баш је насмејах, одкуд вароши предграђе мислиш из предварошја, ахахахаха, хахаха. Тад сам први пут схватио да између Петловца и Вароши не постоји никава граница, па макар се она звала Браношевац. У ствари, једина граница у очима посматрача у Србији је повучена левом шином трамваја број 2. Или си унутра или вани, рођаче. Мислим да је тог тренутка излечила све моје комплексе настале тако што су ме ови између цркве и џамије сматрали сељаком, а родбина из Дебеље и Вилова сматрала грађанином, јер нисам поседовао никакву обрадиву земљу са припадајућим обавезама. Одмах је постало очигледно да ми је стартна позиција много боља, јер са већ био навикнут на третман у коме мораш да се самодоказујеш да би те прихватили, а ови што су имали лифтове у сопственим зградама изграђених удруженим доприносом, тек су требали да се навикавају. Једини који су имали бољу позицију у универзитетском граду од мене су били ови који су знали да немају где да се врате.

Мало коме из мог миљеа је испочеткта било могуће да има романсу са Београђанком, сем мог пријатеља који је имао среће, или шта већ, да му се на самом старту те каријере то деси два пута и то замало истовремено. То му је донело статус краља. Елем, прва је била баш интелигентна и чудила се како неко може да градом зове место које нема железничку станицу, реку, мост, факултет, позотиште. А тек када нас је питала јесте ли аеродом видели барем на сликама мојој срећи није било краја. Поучен тим искуством, када га је ова друга, баш лепа, питала где тачно живи он је објаснио отприлике овако:

Када стигнеш на железничку станицу, изађи обавезно на источни излаз, сачекаш било коју тролу која иде преко моста. Тек када прођеш и други мост на мањој реци идеш још две станице где чекаш 666. Идеш 23 станице и кад прођеш поред искључења за аеродром .., мислим да је требало још само пар директива, помињања и Зебиновца и Шанца да га несигурно пита да ли се шали. Краљ је имао идеју да помене и марину, кад већ метро не сме, јер смо негде сконтали да код помена мора и морских добара Београђанке одједном почињу да боље познају географију. Ја сам, неком другом приликом, чак ишао и дотле да сам објасно како се Нова Варош налази одмах иза Петловца када се крене на море. То је тад прошло, ал је било ризично да га не помешају са Петровцем на Млави, јер је овај на Злошници, па сам се касније представљао као Дебељац. Када питају где је то и кажеш одмах иза Божетића, али не у правцу Штиткова сва даља питања утихну као златарски јагањци.

Сетих се и приче моје стрине која је одрасла на обалама Дунава. Спреми се, тако,  она на пут код свог вереника, који је говорио да је од Ужица. Када виде таблу са знаком тог града, малаксала од пута, питала је да ли су стигли, а стриц каже још мало, ту иза Златибора. Прођоше и Златибор и он јој видно збуњеној рече, знаш ја сам из Варши, ал нисам то спомињао јер вероватно ниси чула за тај град. Рече стрина да јесте, ал се није марило јер када је видела таблу са знаком Нова Варош опет скренуше лево у погрешном правцу. Више није била малаксала од пута. Вереник рече да би споменуо и саме Божетиће, ал то сигурно није чула. Када она каза да јој топонимија није баш толико детаљна, стриц победнички рече - ето видиш! Кад су прошли и Божетиће више ништа није питала,  а кад је нестало и самог друма била је спремна на пешачење, и таман када су јој се почеше привиђати козје стазе стигоше кући. Она је од тада, па на век, са разлогом Дебељу сматрала крајем света - даље , буквално није могло. Овим позивам равноземљаше да овој податак искористе у својим радовима.  Њена родбина која је туристички пропутовала добрим делом света, пак, Дебељу држи за топ дестинацију упркос сељачки искреном подсмеху тих истих Дебељаца.

У једној живој расправи шта неко место чини градом чуо сам и аргумент да Тесла није рођен у селу да би градски саобраћај још увек био запрежни и да би тако неминован шмек балеге, знатно утицао на значење термина градски шмекер. Но, ни сам Тесла није успео у селу, већ су му биле потребне градске институције и захваљујући том промислу напустио је своје село. Да није, онда би га  са стопорцентном сигурношћу задеслила зла коб свих његових рођака и комшија. Отићи из села је ту, нажалост, добило свој пуни смисао - сачувати живу главу од истих оних који су у недостатку сопственог идентитета спремни да својатају, кад га већ са србосјеком нису сустигли. 

Нажалост, Нову Варош чека судбина села које је и сама асимиловала у неоствареном покушају да постане град. Елем, када су комунисти крваво раскинули са грађанским наслеђем Србије, трабао им је нова елита. Финасијску је било лако стоврити, јер је пљачка и отимачина била брза и ефикасна. Интелектуалној елити је требала традиција и институције, уметницима слобода и инспирација, спортисти су ионако били аматери и махом мангупи и пијанци. Једино је сигуран био пролетеријат у облику сирове радне снаге. Како је била оправдан бојазан да постану незадовољни, ти сељачки синови су преко ноћи насилно убеђени да су грађани. Према закону `подели па владај`  појавила се потреба некога понизити. Ту улогу није има ко други да одигра сем браће која нису могла да нађу посао у фабрици, или да оставе родитеље и родну груду. 

Ово ме подсети на једну ситуацију када је један врли полицајац био затечен како разговара са рођеном сестром сељанком и то на сам пијачни дан, па још убрађену у мараму. Кад га командир оштро приупита ко му је то, желећи да покаже своју еманципованост и приврженост граду, а не смејући да слаже одлучно и тачно одговори - ово је сетра мога брата! 

Радници за машинама су, такође поштено, у сопственом зноју зарађивали себи скромну плату, а сладост живота су проналазили искључиво у томе што нису сељаци.  Нико није желео да има такав еволуцијски ранг за који би и сам Дарвин могао потврдити да је третиран као прелазни облик између припитомљеног говечета и сапијенса способног да држи будак. 

Временом се створио проблем гомилања неспособне бирократије која је свој смисао и даље тражила у поделама, доводећи их повремено и до ратова између заинтересованих ентитета који су се по било којој основи могли  разликовати. Игрица се полако приближила крају јер су сви провалили да је задњи ниво чланство у владајућој странци. Тиме се довело до велике конкуренције у таквим криминогеним окружењима. Сад се очекује се да они то сами између себе реше, а пошто су већ у већини и како им се нико други не сме супроставити. Међутим, насилни екпсерименти у потрази за било каквим идентитетским, културолошким, обичајним и верским разликама ће се и даље настављати све док буде материјала и сировина. Интереса већ свакако неће мањкати, а ко не познаје историју, ко нема храбрости да чува сопствени идентитет и чојство да га другима не намеће тај је изгубио не само способност да воли ближњега свога већ и солидарност са сопственим комшијама чиме ће га историја  послати на сметлиште, као једно отуђено, потрошено и искоричћено смеће без обзира да ли себе сматра сељаком или га други држе за грађанина.

За крај, најбољу дефиницију суверенитета неке земље сам прочитао у статистички доказивом постулату укупног броја малих градова које неки носилац суверенитета има. Градови са мање од 50.000 становника, а који имају економсу оправданст присутва свих грађанских институција су и са аспекта морала носиоци савремене државотоврности. Сами видимо колико нам добро иде. 

 

Сепаратистички талас или пандемијски пик

Здравствена ситуација у вирусима захваћеној Србији позива на хитну солидарност.  Постало је јасно да држава не може да обезбеди праведност и овде не желим  да причам о одговрности оних на власти  јер је то очигледно. Тражим сопствену одговорност и свих осталих у командном ланцу, ма колико нам у  тим ланцима руке биле везане.

Пратим пандемијске информације из Новог Пазара, али никако да испратим шта се дешава.  Солидарисао бих се, али не знам како да помогнем. Потежем за друштвеним мрежама и видим да има противуречности и преувеличавања и не знам шта је тачно. Закључујем да су само жртве реалне и да животима плаћамо катасторофално скупу цену, а све осало је јефтино практиковање политике. Као да желе релаксирати ситуацијуу и прикажу да и није толико страшно чим се има времена за уопштене политичко сепаратистичке поруке и расправе по том основу.  

Солидарисао бих се са тим сепартистичким захтевима, јер ко не би да се огради од овог лудила, али ме не зову, већ имају своје малене границе и ситне циљеве. Са друге стране ујединили би се са државом преко реке која по истим питањима ништа није боља од ове са ове обале,  па ми је јасно да има виших интереса скривених иза ових нижих нелогичности. Како бих и  ја да живим у истој држави са истим народом преко Дрине не видим што бих се противио. 

Међутим, свако од нас зна како Новопазарски предузетници скривају порезе од државе, а понеки од нас располажу и тачним износима економије која је у сивим, нелегалним каналима. Сви, такође знамо да је то основни разлог што су докторима мале плате, што нема опреме и што је систем неорганозован и корумпиран. Но, никако не бих на њих да сваљујем кривицу, јер знам да Новопазарци нису најгори, а још и имају своје алтернативне солиданре канале. Проблем је систем који им је то омогућио и онај ко га је успоставио сноси одговорност, али сви смо саучесници јер ако ништа друго, онда што ћутимо. Сада, по правилу, креће прича о кокошци и јајету, за коју немамо времена.

Имам конкретан сепаратистички предлог:  Хајде да се сви ујединимо, ако ништа, барем око личних интереса.

Јавне институције су компромитоване  и остаје једина могућност да правимо своје личне. Како је новац најбоље мерило поверења онда би било поштено да сами бирамо фонд  у који сопствени солидарни порез уплаћујемо, али по обавезном закону. Моје предлог је да свако ко има примања већа од просечних да буде опорезован додатним давањима са правом да  уплаћује у фонд за који сматра да најбоље осликава његов систем вредности. Ти фондови би се правили по законима постојеће државе, а према сопственим моралним нормама. Онај ко има мање од просека њему је ионако сопствена мука најпреча, а сви остали ће добити величанствену могућност да се солидаришу спрам сопствених могућности. Затим, порез на некретнине у којима не живе чланови породице, повећати таман толико да цена друге некратнине падне да може да је купи неко коме је то прва. Праведност се најлакше мери новцем, зар не?  Ко другачије каже, крије своје оригиналне интересе, а обично је то најлакше  повиком држ` те лопова. 

Конкретно ја бих уплаћивао новац Србима са КИМ који обрађују своју земљу. Нпр, припадници муслиманске вероисповести уплаћивали би у своју верску заједницу, атесистима би се такође омогућило да изнесу своје приритете. Ето мерила где се можемо такмичити, и ето где можемо да будемо конкретни, а не да само ложимо рају и лажемо себе. Држава би имала интерес јер би се тачно знали приходи, а свако ко проневери тај новац имао би осуду и бојкот целе заједнице солидарних људи, коју су ваљда још увек у већини.

Доктори, свештеници, учитељи и војници треба да чине елиту једног друштва и све док то не буде тако нема нама заједнице, нити смо способни за државу, ма како је звали. На пример, ако би морали да бирамо ком учитељу уплаћујемо тај наовац онда би се и знало који је учитељ бољи, мерили би се  по успеху сопствених ђака, а не по страначкој припадности. Забранило би се држање приватних часове ван школа, већ само у школама где би та примања била опрезива у корист оних ђака који немају  да плате, а на штету учитења чији ђаци морају да похађају приватне часове. 

Одмах би све било јасно, јер смо (нажалост) већ дубоко зашли у систем где се новчаним јединицама најпрецизније изјашњавамо. У тако уређеном систему манипуланти разних боја би могли да манипулишу само онима којима то одговара, а не свима редом, негледајући ко је већина, а ко мањина.

Ко неће дневницу од 3000 понудте му 7000 - у чему је проблем

Најбољи пример манипулације гласачима у време предизборне камапње су били новински чланци где се наводи да нико неће да бере малине, а дневница 3000 динара. Даље се читаоци убеђују како је радна снага у Србија бахата и наводи се како им се нуди плата од 90.000 динара, а неће да раде, безобразници једни. Навикли новинари да подмећу сиротињи, а у корист зеленаша који и њих саме мизерно плаћају. Истине ради, мора се рећи да је то у ствари месечна плата од 25.000 динара. Проста рачуница каже да је сатница 250 динара, јер се ради 12 сати. Узимајући у обзир право на одмор и државне празнике зна се да сваки месец има у просеку 150 радних сати чиме је бруто плата 37.500,  што чини нето плату од 25.000 динара.

Они малинари који су засадили малине и хоће да буду бизнисмени морају да знају за основни бизнис постулат да када неко неће да ради ѕа 3.000 динара треба да му понуде више. Радници би требали да траже око 7.000 динара ако би желели просечну плату, колико и вреди њихов рад. Малинари не би требало да гуле сиротињу и да врше притисак преко таблоида чији власници држе хладњаче и диктирају откупну цену, већ треба да се окрену откупним ценама и онима који им узимају профит, правећи себи екстра профит. 

Том истом надничару је немогуће да оде  у неку продавницу и захтева да  се у новинама објави текст где се он чуди цени крањег призвода позивајући се на сопствену логику и космичку правду. Обично убеди себе и своју децу да им то сада и није потребно, било да је то истина или не. 

Тиме долазимо до две групе радне снаге  са правом гласа. Први којима се обећава плата од 900 еура као спас и решење свих проблема и други који већ примају више од тих 900 еура и искуствено знају да то није нити довољо нити може бити циљ. Први гласају верујући у пророчанство о 900 еура, благостању и рају који ће им еури донети, а други бојкотују јер или верују у рајеве са више нула, или не верују ни у какве еуро рајеве. Први су изманипулаисани, необавештени и егзистенционално уплашени, а други се махом не солидаришу са првима прилажући доказе за сопствену глупост признајући да гледају само свој уски и краткорочни интерес. Тиме смо остали без функционалне државе и свака фукара може да нас окупира и све заједно убаци у сопствни бизнис план.

Већина послодаваца у Србији су навикли да бизнис праве искључиво на основу јефтине радне снаге и просто им је невероватно да нема више таквих будала. Свака част појединим способним и правим предузетницима који праве профит сопственим знањем и поштовањем свих са којима раде, а све време трпљењем нелојалне конкуренције која је у дилу са домаћим корумпираним законодавцем које је инсталиран од оних са јасним глобалним бизнис стратегијама. Тих неколицина домаћих предузетника су тренутно једине остварене патриоте које знам, док сви остали тек треба да се доказују.

Квантна машина, РИК квантна машина

Када буду писали нови Квантни завет вероватно ће почињати рачима - На почетку беше Машина и Машина беше у Миладина. После тога иде прича о 7 дана упркос краћем року. Законском року. 

Како је све почело? Па, дигитализацијом Србије.  Све до 2020 РИКу је било лагано да сетује инпуте јер је контекст и  аутпут био познат. Појавом вируса ( и мутацијама му) дигитализација је почела да  фејла. Гуглањем за научно прихватљивим решењем наишло се на (мој) познати постулат - Све је било лако свести на дигитални запис или јеси или ниси, осим става струке који је тврдио да може да буде, ал` не мора да значи. Додатни проблем је била забрана да се једно време било шта плагира и морали су изаћи са оригиналним решењем. Требао им је потуно нов закон. Сви су се сложили да је то посао за парламентарну скупштину. Међутим, испоставило се да само Ногова скупштина заседа, а то није ни од какве помоћи. Јавила се искуствена теза да направе нови закон, по коме би била изабрана нова легитимна скупштина која би после ретроактивно усвојила закон који би је легитимисао како би потврдила своју легалност, а по, самом том, легалном закону. Мање искусни су предложили времеплов, а морао би да буде условни, а такав још ником није пошао за руком (за разлику од овог обичног, јел?). Да иронија буде већа време им није пловило већ им је цурело. Условно цурело. 

Сам мозак операције је увидео да има вишак нула, а истовремено и мањак. Претходно је већ априори прихватио тезу да може бити само један  1. Почео је да комбинује 0. Једна поред друге му ништа нису значиле  иако су све саме 0 биле обрађиване, а један 1 је морао да буде први 1. То је смањило вероватноћу да се појаве жељени екстреми и са леве и са десне стране како би  резултат дао естимацију. Варијабилну естимацију.

Онај ко управља машином је изашао са решењем. Удобно смештен у своју фотељу, а заслужено препотентан узвикнуо је- Суперпозиција! 

Мислиш Еурека, излетеше се ови фанатици. Еурофанатици. 

Не, бре, Суперпозиција. Квантна Суперпозиција.

Дво трећинском већином се изгласало да само квантна машина може приказати неки резултат који је по свим тренутним законима контрадикторан сам себи, а у исто време прихватњив свим осталима. Усаглашена је и дефиниција - СуперПозиција је она позиција која егзистира без сопствене опозиције бивајући истовремено сама себи СуперОпозиција као њена потпуна негација. Донатори целог експеримента су у договору са заинтересованим квантолозима ( по свој прилици сајантолошки расколници)  пристали да се на неким квантним позицијама, које репрезентују узорак, понови екпсеримент. Онај ко управаља оним ко управља машином је био јасан - Експеримент ће бити поновњен на квантно дефинисано прецизном броју изабраних места. Изборних места. 

Да се не лажемо

Србија после гласања. Међутим, Србија и после негласања. Изборна антитеза.

Странке на власти су освојиле  све посланичке мандате. Међутим, то је уједно и једини показатељ да изборни резултати нису намештени. Њихов циљ је био да имају барем још две своје екстремне експозитуре у парлементу.

Систем у коме живимо није тиранија, чак ни диктатура. Међутим, јасно нам се даје на знања да би радо били успоствњени ако би то икако било могуће. Ражим у коме живимо је такав појавни облик демократије коме је тиранија крајни циљ.

Неки од поражених неће дати оставку, други је неће ни понудити, а трећи ће објаснити да за тим нема потребе. Међутим, то је потпуно небитно. Ионако их могу рехабилитовати само уреднички колегијуми по наруџби и то не пре неколико дана после ових избора.

Бојкот опозиција је прогласила победу. Међутим, сами нису учествовали у тој победи иако им се мора признати да им је та једина могућа одлука била мудра. Тренутна стратегија им је да све то прикажу као сопствени план.

Грађанска опција се толико дуго безуспешно бори за успосаву институција и демократије. Међутим, не пада им на памет да то исто траже и за наше људе на КиМ-у  и  све док не подрже правду, право и устав са све Косовом у Србији та борба је очигледно јалова и лажна. Не може се успстављати добар правни систем игнорисањем општих правних начела.

Патриотске опције су бучне и дрчне. Међутим, то је одраз њихових слабости, а понекад и једини доказ да нам службе још увек раде. Толике године и ништа конкретно није урађено осим маркетиншке способности да се појединачно продају, обично за место у управном одбору, толико да се поставља питање мањка јавних предузећа.

Финансијки обезбеђен део становништва или презире политичка дешавања или исмева оне који су морали да се продају за ситне новце. Међутим, то јадно изигравање непостојеће елите је још бедније од оног чему се смеју.  Овде није питање припадности сталежима већ само када ће на кога доћи ред и једина шанса је да баш имаш среће и да те се нико не сети, па се зато и не таласа.

Једна група медија се искључиво обраћа заплашеном и смућеном становиштву нудећи намерно простачки садржај и екслузивитет над баналним сензацијама. Међутим, ништа боља није ни друга група медија која треба да фингира академски привид демократије. И једни и други су под утицајем аутоцензуре и снисходљивости и што је најгоре готово сви за бедне плате.

Разни намештеници и послушници изигравају струку. Међутим, то је одрживо само у оним областима где струка није потребна чиме су и све струковвне организације постале некомпетентне. Самим тим је уништена и функционалност целог система  и само је питање кад ће се сам од себе урушити што многи изнутра сматрају за последњу шансу и једину стратегију.

Западне демократске земље су још увек цењен и јако позиционирени бренд што користе у својим тржишним стратегији. Међутим, све док њиховим интересима одговара не узбуђују се ни мало за урушавање демократије у нас, "чак та више". То су поставили као свој легитиман колонијални циљ, толико јасно да се чак и исмевају оним који их наивно и цинкарошки упозоравају.

Све у свему изгледа да нам нема спаса. Међутим, иако су последице већ сада видљиве и огромне остаје да се надамо. Морамо и нешто конкретно сами да урадимо, а не као ја овде да само прозивам све редом, па ево сада и самога себе.

Разлог за оптимизим је то што смо заветни народ и што није само до нас, јер да јесте давно би сво ово пропали. Међутим, треба и да покажемо да смо легитимни налседници . Да се не лажемо -  Косово је лакмус истине.

Косово је завет предака. Међутим, Косово мора да буде и задужбина потомцима. Косово је слика поретка у коме имамо намеру да живимо, без обозира, а и са обзиром на то што је до даљњег окупирано, ал барем (за сада) од многоструко јачег нерпијатења до ког наше науружање и не може да добаци.

Обрачун цене гласа - са образложењем препоруке у корист курајберског пакета.

Пошто већ постоји тржиште гласова, било би добро израчунати цену истог како би се успоставила поштена тржишна утакмица. Због појадностављења калкулације  за одређивање почетне цене искључићемо глобалне факторе и ефекте понуде и тражње. Такође, неке параметре ћемо морати паушално одредити да би појефтинили саме трошкове ове калкулације како не би додатно оптеретили крајни разултат, али и не испод нивоа математички прихватњивог заокружења. 

Претпоставићемо да се избори одржавају свако четри године и да је просечна породица од 4 члна члана где је двоје пунолетно.

1. Методологија по буџету. Када се укупни будџет Србије за 2020. годину подели са бројем гласача на нивоу године се добија 4000 Еура, што му за 4 године испадне 16000 Еура. То је без буџета локланих заједница. Ту постоји опште прихваћено слагање то по правилу додатних 33% што укупно чини око 25000 Еура.

2. Ако би гледали само порезе на основу плате и ПДВа на просечну зараду од 500 Еура  и под претпоставком да се цела плата потроши, онда по основу ПДВ-а  и акцизе на гориво испадне око 24000 Еура. Плус задуживање  у име гласача је још око 400 еура по становнику годишње што за тај период укупно даје 26000 еура. 

Ове прве две методологије дају сличан резултат. Мећутим, обе су хендикепиране ефектом радне снаге јер просечна плата и трошак у нас је знатно испод просека конкурентких држава где су наши гласачи показали да могу да успешно фунцкионишу. Рачуна се да је цена рада мања за 2 пута у односу на неке озбињније државе из региона , па до 10 пута у односу на оне баш озбиљне. Ако претпоставимо да је 4 пута просек тих односа онда испада да када би наша држава имала просечну конкуренцију тај глас би требао да буде око 100.000 Еура.

Тиме долазим да закључка да би се са 100.000 на 4 године могло купити поштено судство, пристојна инфраструктура, војска, полиција, образовање и основно здравствено осигурање, ако икоме то и треба. Тиме се закључује да онај ко жели да прода свој глас и ако то уради за износ мањи од 100.000 еура је лоше прошао и да су га трговци намагрчили. 

Уочено је да постоје гласачи који  жели да продају цео пакет својих гласова. Њих једноставно не занима породично наслеђе, као ни рудна, ни природна богатства. Такав  гласач који просечано доживи 15 изборних циклуса би требао да своје акције у држави да цени 1.500.000 Еура . Ту се појављује додатни принос, јер у пакету иде и право на глас наследника, чиме своје потомке спречава да и они буду акционари. А како му ни преци нису раније продавали гласове он је уствари продао удео свих својих генерација. Са друге стране са правом  се губи поверење у институције акционарског друштва које организује тржиште гласова и испоствања се разуман предлог је да се акције продају. Како би и са моралног и са инвестицоиног аспекта остао исправан требало би урачунати и интересе потомство све до 16 колена, тј до курајбера, јер са аспекта наше традиције са потоњима више нисте у крвном сродству. 

Моја коначна препорука је да се глас на изобрима прода у пакету  за 24 милиона еура. Када сте већ решили да се одрекнете предака и да се продате, да то буде поштено и да знате своју цену. Све  што се продате испод овог износа испали сте будале, на сопствени рачун и на штету соптвеног потомста,  а у корист мешетара који излазе на тржишне изборе и причају вам маркетиншке  приче.

За  све трансакције  настале по овом обрачуну инвестициона провизија је уобичајених 2 процента. За појединости трансфера накнадно ћете  добити прецизна упутства.

  

Srpska desnica i prednjica, levica i zadnjica Srbije - test inteligencije

Ako ste prvi put čuli za termin prednjica onda ste na pravom mestu. Sem što su nanizani u  pravcu suptrotnom od kretanja kazaljke na satu gore navedeni pojmovi su potpuno nejasni, a tome i služe. U isčekivanju da napokon i srpska zadnjica izađe iz ilagale svima je zajedničko to što su naslovi političkih pamfleta iz još malo pa svršenog partijskog vremana.

Priču sam mogao da počnem neprimernom asocijacijom  nazadne koalicija desnice i prednjice, ali u vreme političke korektnosti postavilo bi se pitanje tretmana levice i nedovoljno naprednog položaja zadnjice. Ovakvom ogavnom igrom reči bih odmah istako banalnost sopstvenog sadržaja, kako bih što bolje uplivao u ifluencerske trend tokove. Nadajući se  da  niko  ne uočava da je trend i tok isto, a i da kanalizacija ima svoj tok, pa samim tim i trend, potpuno bih se samoproglasio duhovitim... No, ni to više nije nikakav izazov. U prisustvu savremenih dešavanja i javnih ličnosti najlakše je biti komičar i to je prosto postao posao (PPP) ispod svake časti. Uzmeš bilo koju medijski eksponiranu ličnost i ozbiljno ponoviš ono što se isti nalupetao i eto komedije. Prosto ne veruješ da ti je publika toliko glupa da se nije nasmejala i na samu originalu izjavu. 

Drugi pravac razmišljanja je  bio da udarim senzacionalistički i provokativno kako bih nahuškao neistomišljenike jer se samo broj komentara računa.  Sve ozbiljne društvene mreža algoritamski plaćaju po broju komentara, a ne po njihovom sadržaju tako da to je sasvim legitimno. U tom komercionalnom duhu hteo sam da napišem kako će se ovih dana održati sveopšti test inteligencije. Svaki odgovor se računa kao tačan. Ostalo je nejasno što je zakruživanje tajno, kada je sam izlazak na test dovoljan za dijagnozu jer je 21 maksimlan broj poena koji možeš da dobiješ (zaokružiš) i svakako sam sebe diskvalifikuješ svesno pristajući da si daleko ispod prihvatljivih 100 poena. Međutim, to bi bilo zaista nadobudno  i nekorektno prema nekim od mojih prijatelja, rođaka i poznanika koji će po zakonu verovatnoće, a i prema istraživanju javnog mnjenja izaći na ovo dijagnostikovanje u narodu poznato kao glasanje.

Ovako, kada ništa nije smešno, jedino preostaje da se pozovem na ozbiljnost situacije. A situacija je toliko ozbiljna da se zaista mora imati razumevanje za one koji su prinuđeni da glasaju.

Na prvom mestu opravdanje imaju egzistencionalno ugroženi i kome je stranačka plata jedini izvor prihoda. To elementarno pravo je u rangu sa svim ostalim prirodnim nagonima i tu nema rasprave. Samim tim, svako ko u ovakvom društvu može da živi od svog rada treba da oseća blagosloveno. Zaista od srca treba blalogodariti promislu koja te čuva od takvih ekstremnih iskušenja. Ovo zaista osećem kao dar i to kažem bez imalo ironije, jer sam siguran da bi ogromna većina nas pokleka na mestu gde sebi i svojim bližnjima ne možeš da obezbediš osnovne civilizacijske potrebštine, ma koliko taj pojam bio rastegljiv. 

Od onih ostalih kojima stranka nije poslodavac, treba iskazati razumevanje za sve one koji brane svoje privlegije. Bez obzira kako su nepošteno stečene veoma je teško odustati od privilegija i dati ih sad nekom istom takvom i to jeste očilgedna nepravda. Ako  već mora nepravda onda je lakše kada je u sopstvenu korist. Dakle, svi oni kojima nije do pravde treba da glasaju. Ne samo da su zaboravili na narodnu izreku da pravda drži zemlju i gradove već su se odrekli svoga Boga pravde kome se u svojoj himni lažno mole. Njima je to i prirodno stanište jer su u takvoj miljeu naučili funkcionisati i u slučaju uspostave institucija i pravnog sitema pitanje je šta bi bilo sa njihovim imetkom, biznisom, konforom i zaista bi bilo glupo očekivati da odustanu od svega toga i naterati ih da se upuste u neizvesnost propisanih normi ponašanja. 

Dalje, svi oni kojima nije stalo do odbrane suvereniteta i ustavnog poretka zemlje  treba da glasaju. Takvi ciljevi i nisu među njihovim javno deklarisanim političkim smernicma tako da je to potpuno prihvatljivo i nema se šta zameriti. Svako kome Kosovo nije pitanje identiteta, ko duhovno ne pripada sopstvenom nasleđu, kome nije problem da stvori nov identitet, pa i da pozajmi tuđi, kome je  tradicija tako ograničavajući faktor, ko smatra sve svoje pretke zatucanim, nesavremenim i zaostalim njemu je sasvim lako da se odluči za jednu od mnogih opcija koje nude lično blagostanje zasnovanom na još ličnijem interesu. Kakvu će zajednicu takvi ljudi napraviti je stvarno pitanje za njih same. U potpunom individualizmu gde ima sreće samo za najuspešnije, oni se upravo nadaju da će biti srećnici zahvaljući svojim komperativnim prednostima, ili tako nešto, nisam baš siguran u ovu spiritualnu terminologiju. Po samoj definiciji ulitarizma jedini legitiman cilj je blagostanje čulnih entiteta, pa me prođi sa tom praznom i manipulativnom mantrom o KIM-u.

Sledeća grupa ljudi je sa povećanim stepenom poverenja , a na uštrb sposobnosti da sagleda sopstveni interes. Jednostavno se treba pomiriti da postoje oni koje drugi zlurado nazivaju naivnim. Takvima je prihvatiljo da slušaju i veruju  svaki put iznova onima, bilo starim ili novima, koji obećavaju iste, al' uvek tako lepe stvari.

Neminovno se zaključuje da ja na ove izbore neću izaći. E sad, jeste nekulturno izneti sopstveni stav, a da te to niko nije pitao, ali ja se ovde ionako obraćam samome sebi, a i sve ovo pisanije je javno svedočanstvo da ja neću učestvovati u izboru nove skupštine za koju svi  intelektualci ubedljivo konstatuju da će biti veleizdajnička. Time ne smatram sebe ništa boljim, ni pametijim od ovih koji učestvuju u tom procesu veleizdaje, ali moram da to javno konstatujem svojim precima i potomcima. U slučaju da nova skupština ipak ne bude veleizdajnička i počne sa reintegracijom KIM-a šta me košta da se javno pokajem zbog ovolikog lupetanja. U suprotnom očekujem da se svako od onih koji je u ovome učestvovao javno i konkretno suprostavi takvom protiv ustavnom delovanju poslanika koje je sam i birao. Očekujem, a ne pozivam (napominjem za slučaj sudskog procesa). To nikako ne zanči da ću ja stojati udaljeno sa strane, mudrovati, ali ću svako biti zaštićen od Lazareve kletve jer se evo javno odričem svakog onog ko ju je i prizvao. U slučaju da se kukavički odreknemo svog suvereniteta i identiteta  takvu zemlju neću smatrati svojom. Čak je neću ni tužiti za plagiranje imena Srbija, himne, zastave jer nisam  tužio ni druge takve slične.

   

Прича о три мрава

Аутор:   Андрија Ћировић - Прва награда  Владислав Петковић Дис, млађи узраст проза.

Била једном два мрава која су желела да имају своју причу. Морали су да нађу трећег јер је прича о два мрава већ била заузета. Међутим, ниједан мрав није био слободан јер су били главни јунаци у својим причама са црвима, лавовима, глистама... Све то је посматрао мудри мрав који им је рекао да је врло тешко наћи неког небитног. Он је држао радионицу за редне бројеве и сетио се како да стави тачку на њихове проблеме. Решио је да убеди неког мрава да ће да направи причу о њему која  ће се звати „Трећи мрав“. На тај начин је било лакше пронаћи трећег мрава. Прва два мрава су била срећна што су напокон имају своју причу. Добили су оно што су на почетку тражили од других. Нису ни приметили да су постали небитни у својој причи. Мудри мрав и његова радионица су такође били срећни јер су сад сви знали разлику између броја три са и без тачке на крају. Једини проблем је био то што се појавило више мрава који су тврдили да су управо они трећи и главни у тој чувеној причи.

Захваљујући  мудром мраву сада је свако у мравињаку имао своју причу.

PS

Priča je inspirisana istinitom lekcijom o rednim brojevima. Hvala ministarstvu obrazovanja. Inače, siguran sam da je originalna verzija koja je trajala više od sat vremena kikotanja bila bolja, al ko mi je kriv što za to nemam nikakav dokaz.

Djubre se samo počistiti neće

Društvene mreže su možda i osmišljene kao alat, ali su toliko dobro prihvaćene da su same sebi postale svrha, a korisnicima smisao. Prvobitnu ideju mreže da sa drugima podeliš bitnu informaciju  društvo je malo drugačije shvatilo. Na primer - podeliti status da nekom treba pomoć je odličan način da obavestiš one koji su radi pomoći, ali to ujedno postaje i opravdanje da lično ne moraš učestvovati. Matematičkom progresijom dolazimo do toga da sve više ima obaveštenih, pa se neminovno sve više na njih računa, a sve manje na sopstvenu solidatnost. Time se logički dokazuje da su društvo i mreža recipročne i da svaka progresija mreža dovodi do regresije društva. Srećom, nije sve po logici.

Evo, ma primer logično je da su svi zaposleni u opštini Nova Varoš prijavljeni. E pa, nisu! Opština zapošljava  i na belo i na crno! Ne što zapošlajva već i otkaze deli! Do duše, samo neposlušnima, nepodobnima i onima koji im se ne sviđaju ili po prohtevu dnevnog raspoloženja.  Odakle im novac i sredstva to nije bitno. Logično je da je to neka firma, nekog ortaka ili nekog drugog burazera, koji za to uredno fakturiše, pa donese  deo love u opštinu. Onda od tog dela love neko opet uzme deo i plati radnike. No to je logično, al ne mora da znači da je tako. Možda je i obrnuto.

Koliko god ružno mislio o institucijama, nikada to ne bih ni pomislio da to je nešto tako moguće. Mene je u to uverio najpošteniji čovek koga poznajem, a koji je bio angažovan na komunalnim poslovima  te opštine. Nije logički, ali još uvek ima takvih ljudi  - poštenih, a da rade u opštini. Izgleda da je rad na crno bio jedini uslov da se pošten čovek zaposli u opštini. Verovatno da ne bi kvarili prosek zvanične statistike poštenja na državnim jaslama, a i kako bi prosečna plata bila i dalje 500 EURa. To što je on pošten nije nikakav problem, osim njemu lično. Međutim, rad na crno dobija svoj epilog i postaje crnje tek onda kada se taj isti miran i tih čovek toliko isprovocira da javno obavesti o velikoj nepravdi koja mu je načinjena. Bez ikakvog obrazloženja, bahato mu je saopšteno da više ne dolazi jer se smučio nekom od opštinara koji ne može više da ga gleda. Ono što nama izgleda kao uobičajena i svakodnevna nepravda njemu je na sve to i egzistencionalni problem. Nemajući kome da se obrati okreće se FaceBook-u lično i to preko tuđeg naloga jer svoj i nema. Uz njegovo odobrenje evo i sadržaja posta:

   

Ja sam i dalje pod utiskom količine muke koja je naterala ovako poštenog, mirnog, nenametljivog i normalnog čoveka da piše po mrežama, pa još i da proziva ljude koji direktno odlučuju o njegovom životu i smrti. Jedino još FaceBook funkcioniše, ali i on pod uslovom da dovoljan broj ljudi pročita, pa od tog dovoljnog broja ljudi da ima dovoljno onih sa razumevanjem, pa od njih onih sa empatijom... ovde je totalna regresija možda i do nule, toliko da ni same aktere ove priče ovo više i ne pogađa. 

A u, međuvremenu, u tom  istom gradu izborna kampanja u toku. Pun grad kanditata  za odbornike i napokon svi ujedinjeni. Socijalisti i rojalisti, desničari i levičari, naprednjaci i nazadnjaci, konzervativci i liberali,  komunisti i fašiste. Svi kolektivno i kolegijalno ćute iako se načelno, a po programu stranke glasno slažu da su ovakve stvari nedopustive. Ulice izlepljne porukama za budućnost nečije dece. Nečija druga deca mogu kako hoće, ma kojom ulicom i ma kojim putem sve jedno je, samo neka idu. Kada prođe predizborna gungula, te iste puteve i ulice treba očistiti. Otakaz je dobio jedan od retkih koji je te iste ulice čistio. Mada, ako ćemo pošteni nije ni bio zapolsen 😕. Ko će posle izbora da počisti toliko đubre, gde sa tim smećem za sada niko ne zna. Jedino sigurno je da novi pobednici to neće hteti da rade jer im je ispod časta bilo kakav pošten posao. Poraženi će morati da ćute, jer ni oni nisu u predizbornoj kampanji podržali poražene. Neko će se uspeti  prodati, neko preleteti, neko udomiti, neko snaći, neko pobeći, neko oteti, neko ukrasti, neko istenderisati, al` kuda sa ulicama punog smeća i ostataka od ljudi? 

Ja sam već odavno odustao od glasanja, što zbog bojkota, što od nemogućnosti biranja, što od moralne odgovornosti, što od pravnih posledica očekivane štete od akata sledeće skupštine. Nosio sam se visokom načelima, odbrane prava i ustava, teritorijanog integriteta i svakavih sloboda. Evo odustajem, ako vidim da ima igde ikoga sa ovih lista ko se javno pobuni i pokrene postupak po ovom pitanju dobiće moj glas na prvim sledećim normalnim izborima. Ako igde bude kakvih novina da o ovome napišu smatraću da postji  i sloboda medija i složiću se sa svim izjavama REMa. Ako igde ima neke televizije koja će o ovome da napravi reportažu odgledaču sve njene reklame. Kakve, bre , velike ideje i bakrači.  Ne trebaju nikakve šerpe ni lonci, kad muka kipti na sve strane.

Počeo sam osudom društvenih mreža i stava da je dovoljno izjadati se ili pohvaliti nekom kružoku, a napadajući lenjost i nesposobnost da se bilo šta konkretno uradi. No, nama koji nemamo političke veze, uticajne prijatelje, lukrativne razloga mreža postaje i jedini sagovrnik  i sapatnik kome možemo da se izjadamo, eto čisto da ne poludimo. Za sada je i to je dovoljno, a sve u nadi da će se možda jednom opet pojaviti prvo  prijatelji, pa uzbunjivači, pa novinari, pa institucije, a onda i obraz i ljudi. Što sve na ulici da rešavamo i do kada više? Treba ulice držati čistim da nam iste ne bi opet došle glavi. A? Do tada srećno, uprkos neminovosti mečkinih nastupa koja nije u stanju da prepozna identitet  ulaznih vrata, jer da može sigurno bi do sada bila korumpirana.